UMESTO UVODA ILI IGRA S TAKSAMA

Prosto je neverovatno koliko se dugo ovaj cirkus sa taksama na robu iz Srbije i BiH koristi za držanje kosovskog problema u fokusu pažnje ne samo srpske, već i evropske javnosti.  Da apsurd bude veći, voljom svih aktera u ovoj jeftinoj predstavi, te „takse“ sve očiglednije postaju „argument“ na kome se zasnivaju pozivi za „hitno kompromisno rešenje“ statusnih problema „Kosova“. Bez dileme, radi se o primeni matrice poznate manipulativne strategije „problem-reakcija-ršenje“, ali toliko banalizovanoj da nalikuje predstavi za retardiranu decu. Bez obzira da li su toliko sigurni da je Vučić sa svojim izborno-tabloidnim mehanizmom dovoljno jak da im i sa takvim „argumentima“ može izgurati priču, ili nastavljaju da otvoreno potcenjuju nacionalne, intelektualne, civilizacijske i ostale vrednosti srpskog naroda, sigurno je da nije bilo besmislenije primene ove manipulativne strategije („problem-reakcija-ršenje“) od kad je nastala, odnosno prepoznata i praćena kao takva. Ni smešnije.

Jer, šta je problem? Šta je njegova suština, sa jedne, i kako se on predstavlja u srpskoj javnosti, sa druge strane?

Dakle, imamo da je vlada para-države „Kosovo“, koju Srbija inače ne priznaje ali sa njom trguje, jednostrano uvela takse (oni kažu carine) od 100% na robu srpskog porekla, pri čemu nije ni krila da su ciljevi ove mere politički. Sam „premijer“ Haradinaj, inače izabran glasovima Vučić-Vulinove „ Srpske liste“, još u startu suludo objavljuje da će „takse biti ukinute kad Srbija prizna Kosovo“(1) i toga se drži u kontaktu sa raznoraznim zapadnim pregovaračima i emisarima, od američkog ambasadora Filipa Kosneta, do evropskog komesara za dobrosusedske odnose i proširenje Johanesa Hana.  I oni tu priču slušaju sa punom ozbiljnošću. Kao i Vučić. Umesto da ismeje samu ideju stavljanja u odnos jedne banalne ekonomske mere sa statusnim pitanjima i naloži Vladi da jasnim odgovorom zaštiti interese Srbije i srpskog naroda na Kosmetu (a efikasni ekonomski anti-protekcionistički mehanizmi postoje više od tri veka), Vučić pokreće čitavu svoju manipulativnu mašineriju da meru Prištine pokaže kao strašan udarac srpskim ekonomskim interesima i pretnju opstanku Srba na Kosmetu. Licitira se brojkama koje Srbija gubi zbog ovih mera, najavljuju prazni rafovi prodavnica u srpskim sredinama na Kosmetu, preti nestankom lekova itd.

Međutim, taj apokalitipčni scenario, uopšte ne smeta Vučiću da istakne kako neće biti bilo kakvih recipročnih mera „jer Srbija želi da ostane pouzdan partner u regionu i Evropi“(2).  

Zanimljivo. Samo, partner kome? Haradinaju? Tačiju? Što bi Evropi, ili regionu, smetale uobičajene recipročne mere? O idealnoj prilici da Srbija „takse“ iskoristi za suspenziju svih bespotrebnih i što je još gore uzaludnih ustupaka šiptarskim secesionistima tokom tzv. „briselskog procesa“ i vraćanje pregovora pod patronat UN, da i ne govorim. Kad, ako ne sad? No, Vučić toga kao da se ne doseća. Umesto toga, on kukumavči po konferencijama za štampu, ponovo oživljava svoju priču o potrebi „sveobuhvatnog rešenja“ i „kompromisa“ i glumeći nekakvog balkanskog Gandija poručuje:

Još jednom molim Albance da shvate da nam je potreban mir, a ne eskalacija. Molim vas, povucite ove odluke…“(3)

Ali, šta ne pominje Vučić? Šta ne moli da bude povučeno, a po srpski narod daleko je opasnije od  „taksi“ (tj. carina)? Ne pominje nedavno formiranje tzv.“Vojske Kosova“, koje je protivno ne samo međunarodnom pravu i Rezoluciji 1244., već i samom „Ustavu“ para-države „Kosovo“. Što je još zanimljivije on ukidanje ove, čak i po šiptarskim zakonima, protivpravne odluke ne postavlja kao uslov za nastavak dijaloga, već u obraćanju međunarodnim institucijama i „posrednicima“ poručuje da je dovoljno da takse budu ukinute pa da nastavi „pregovarački proces“. Čudi li Vas to? Mene ne. Još manje me čudi što o tim temama ćute i korumpirani poltroni iz tzv. „Srpske liste“, jer oni su samo deo manipulativnog mehanizma. Vučićevi prokuristi izdaje Kosmeta.

Srpska lista na proslavi 18. godina postojanja Haredinaje partije

I zato, logično, Šiptari idu dalje. Upravo su dvotrećinskom većinom u „skupštini“ izglasali statut „Trepče“, kojim ovaj rudarsko-metalurški kombinat postaje vlasništvo „države Kosovo“.  Eto nove teme za medijsko preusmeravanje, a pominjanje „Vojske“ u srpskoj javnosti još je dalje. Kada na red dođu „Gazivode“ ko će se uopšte sećati da je, i kako, formirana „Vojska Kosova“. Sve dok nam se njeni pripadnici ne pojave na graničnim prelazima. A kad se pojave, biće to još jedan jak argument Vučiću da nam je sa Albancima potreban „mir“ bez obzira na cenu.

I kako vreme prolazi sve jasnije postaje kolika bi smetnja živi Oliver Ivanović bio ovom mrcvarenju srpskog naroda i Vučićevom potkusurivanju sa sudbinom Kosmeta.

PUTINOVE KOSMETSKE PORUKE

Ma kako zvučalo apsurdno najveću nadu za očuvanje Kosmeta i prevazilaženje statusa zapadne kolonije srpski narod već godinama ne vidi u bilo kom domaćem političaru, već u ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Otuda su njegov nedavni kontakt sa Hašimom Tačijem u Parizu i odluka da odlikuje Aleksandra Vučića, čija se „vizija“ rešavanja kosmetskog pitanja pre može nazvati „proalbanskom“ nego srpskom , u delu srpskog naroda probudile strah da Rusija menja svoj beskompromisni stav o statusu Kosmeta. S toga je Putinovu posetu Beogradu ovoga puta uz tradicionalni osećaj bratske ljubavi prema ruskom narodu pratila i strepnja šta će nam ruski predsednik poručiti o Kosovu i Metohiji.

A on je bio veoma jasan i direktan. I šta god značilo njegovo odlikovanje Vučića, o čemu ne bih da ovde da nagađam, Putinovo insistiranje na Rezoluciji 1244. i ukazivanje na kršenje međunarodnog prava od strane Prištine, bilo je svojevrsno političko uvrtanje ušiju srpskom predsedniku koji jedini validni dokument o statusu Kosmeta kao srpske pokrajine izbegava i da pomene. Na zajedničkoj konferenciji za novinare Vladimir Vladimirovič je formiranje tzv. „Vojske Kosova“ nazvao „provokativnom akcijom“ kosovskih vlasti, „koja predstavlja kršenje rezolucije 1244“(4).

„Ta rezolucija ne dopušta postojanje bilo kakvih oružanih formacija na Kosovu izuzev kontingenta Ujedinjenih nacija“ (5) – upozorio je Putin, naglasivši da Rusija deli zabrinutost  Srbije zbog takvog razvoja događaja, dodavši da „neka ranije donesena rešenja kao da su imala za cilj da podele srpski narod.“(6)

Može li jasnije? Putin može. Podsetivši da je rezolucijom 1244. predviđeno da određeni broj srpskih policajaca i graničara može da bude na teritoriji Kosova, Putin se zapitao: „Gde su oni?“(7) – potencirajući da je u slučaju Kosmeta neophodna doslednija primena međunarodnog prava, kao i da je „EU posrednik, ali da malo toga postiže.“(8) Zaokružujući svoje stavove o  kosmetskom pitanju Putin je još jednom podvukao da Rusija podržava obostrano prihvatljivo rešenje za Kosovo na osnovu rezolucije 1244. Saveta bezbednosti UN. In medias res.

Putinov nastup bio je, u političkom smislu, pored ostalog i nesumnjivi poziv Vučiću da preuzme diplomatsku inicijativu i težište aktivnosti oko Kosmeta prebaci u Savet bezbednosti UN, ali Vučić kao da ga nije čuo. Zagledan pred sebe dok je Putin govorio, u svom obraćanju po pitanju Kosmeta zahvalio se Rusiji na podršci, ali ni jednom rečju se nije dotakao  Rezolucije 1244. na čijem je poštovanju Putin toliko insistirao. Ne čini to ni danas. Ni on, ni glasnogovornici njegovog režima. I to je poruka, zar ne?

Zdravica Vladimira Putina i Aleksandra Vučića

PROTESTI I KOSMETSKO PITANJE

Protesti protiv Vučićevog režima dobijaju na masovnosti ne samo u Beogradu, već zahvataju i sve gradove Srbije. Protesti svakako nisu spontani, kako se organizatori trude da pokažu i većina građana je svesna toga, ali smrad Vučićeve partijske diktature u kojoj se neistomišljenici otvoreno tretiraju kao građani drugog reda (i to od onih koji ili menjaju partije kao čarape, ili do ulaska u SNS nisu imali ni čestito završenu srednju školu, a sada su direktori, sekretari, ministri i ostala svita), je toliki da izlazak na protest postaje pitanje časti.

U tom kontekstu isticanje u prvi plan medijski poznatih ličnosti poput glumaca Sergeja Trifunovića ili Nikole Koja, pokazuje se kao pun pogodak stvarnih organizatora i finansijera ovih protesta. Ko će bolje odglumiti narodne tribune ako ne glumci. Takođe, njihovi nastupi pokazuju dozu političke lukavosti, pa i mudrosti, što pokazuje da se sa njima ubrzano radi i na tom planu, i da nema samo Vučić strane savetnike. Poziv Nikole Koja opoziciji da napusti Skupštinu udario je u temelje Vučićeve simulacije demokratskog legitimiteta, a njegova namera da obilazi okruge po Srbiji jasno pokazuje da je prepoznao opasnost i da će se boriti svim sredstvima.

To je pokazalo i neviđeno medijsko čerečenje Sergeja Trifunovića u trenutku kada je bolesni režim spoznao da će on naslediti mrtvosanog Sašu Jankovića na čelu „Pokreta slobodnih građana“. No, svi ti napadi ovoga puta biće kontraproduktivniji za režim nego ikada ranije. Ne samo zato što će, kada se ljigava politička sudopera (koja ni ne zna koliko je partija promenila da bi uvek bila na vlasti i koja se, na kraju,  nije libila ni da iščlani iz sopstvene stranke kako bi ušla u Vučićevu), ustremi na omiljene likove sa ekrana simpatije naroda uvek biti na strani ekranskih junaka, već i zato što im „lov“ na njih odvlači pažnju i enrgiju od suštine. Jer, ma kako u ovom trenutku bili opasni po režim, novi predsednik Srbije teško da će postati Sergej Trifunović ili Nikola Kojo. No, Vuk Jeremić, recimo, veoma je verovatni kandidat.

Ali, pitanje je šta sve to što se događa na ulicama gradova Srbije znači za rešavanje statusa Kosova?

Prvo što je očigledno jeste da po tom pitanju nema jedinstvenog stava niti u opoziciji, niti među onima koji protestuju protiv Vučićeve sve očitije diktature. Ti stavovi nisu samo nesaglasni već i dijametralno suprotni. Simpatizeri Dveri i zapadni lobistički krug koji se skuplja oko „Peščanika“ sigurno neće po pitanju Kosmeta naći zajednički imenitelj, iako prema rušenju Vučića mogu pokazati istu strast. Istina, taj zajednički imenitelj nemaju ni, recimo, Zorana Mihajlović i Nenad Popović a ministri su u istoj vladi, ali to je nešto drugo. Njih ujedinjuje autoritet predsednika i zov funkcije. No, na ulici stvari ne funkcionišu tako, posebno kad ih finansira Zapad, i bez jasnog ideološkog određenja prema pitanju Kosmeta SADA u nekom budućem trenutku stvari mogu ući u haos koji će Srbiju lišiti mogućnosti da o Kosmetu uopšte razgovora.

Takođe, ne treba imati iluziju da se Vučić neće odreći Kosmeta ako mu to garantuje makar i šest meseci produžetka vlasti, ili imunitet od gonjenja nakon što sa nje ode.

Otuda je stav koji za sada preovlađuje kod vidljivih oganizatora protesta „da je najbitnije smeniti Vučića, pa se posle organizovati dalje“ ne samo politički nezreo, već se brzo može pokazati  i kao veoma opasan po veoma važna nacionalna pitanja poput statusa Kosmeta, odnosa prema Republici Srpskoj , članstva u NATO itd. Status Kosmeta biće sigurno prvo „napadnut“.

Parole sa protesta „Jedan od 5 miliona“ u Beogradu

UMESTO ZAKLJUČKA

Uvođenje „taksi“, jednodnevni boravak Putina u Beogadu i sve masovniji antirežimski protesti građana Srbije, događaji su koji, osim vremenske podudarnosti, naizgled nemaju dodirnih tačaka, mada svaki od njih, na svoj način, može usmeriti rešavanje statusa Kosmeta u određenom pravcu. 

Teško je oteti se utisku da je pod senku isprazne priče o „taksama“ srpski režim gurnuo svoje neadekvatne reakcije na nezakonito formiranje „Vojske Kosova“ i obznanjenu nameru Albanije i tzv. „Kosova“ o ukidanju međusobnih graničnih barijera, kao i evidentnu nemoć  EU da privoli vlasti u Prištini na bilo kakvu kooperativnost. Ne sme se prenebregnuti ni da je Ramuš Haradinaj, čovek koji je očigledno preuzeo ulogu lošeg momka u ovoj bljutavoj predstavi, na mesto „kosovskog premijera“ izabran glasovima Vučićeve „Srpske liste“.

Iako je objavljeno da su nakon uvođenja taksi ministri Srpske liste u Haradinovoj vladi podneli kolektivnu ostavku , dana 02.02.2019. godine Haradinaj je obznanio da je smenio ministra poljoprivrede Nenada Rikala jer je to bio uslov da Socijaldemokratska partija Kosova u „skupštini“ glasa za usvajanje budžeta za 2019. godinu. Umesto njega postavio je Bobana Stankovića iz Samostalne liberalne stranke, koja u „skupštini“ ima 1 poslanika, predsednika Slobodana Petrovića. U vezi tog događaja i Srpska lista i nesrećni Rikalo, koga su kao ministra onomad ROSU specijalci izbubetali u Mitrovici, dali su saopštenja, ali nisu nam objasnili najvažnije. Kako je Haradinaj mogao smeniti nekoga ko je već odavno podneo ostavku? Dakle, priča o ostavkama bila je samo još jedna farsa „Srpske liste“. O spremnosti tog Bobana Stankovića da u ovim uslovima prihvati mesto Haredinajevog ministra zaista je degutantno da govorim. No, sve je to matrica Vučićevog odnosa prema kosovskom problemu…

Na kraju vest koja se emituje upravo dok pišem ove redove. Vučić je telefonski razgovarao sa Federikom Mogerini i opet ponovio:

“Zastoj u dijalogu Beograda i Prištine može biti prevaziđen samo kada Priština ukine takse na srpsku robu i prestane sa provokacijama.”(10)

Vojska nek im ostane, a ZSO smo očigledno već zaboravili! Blago nama, za njega, Vučića…

_________________________________________

Odrednice:


Izvor: Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srpsko Kosovo između taksi, Putina i protesta

* Obavezna polja