Ako bi mogli sa jednom rečju da opišemo, razume se, sa srpskog stanovišta, događaj u Parizu od 11. novembra 2018. (gde se održala centralna svečanost povodom sto godina od završetka Prvog svetskog rata), onda bi to bila upravo ta reč, kako sam dao ime mome tekstu – stid.

Naša javnost dovoljno je upoznata sa režijom te proslave, kojom je rukovodio francuski predsednik. Slika govori ubedljivije od reči. Tači je sedeo na centralnom mestu, odmah iza Putina, Makrona, gospođe Merkel i Trampa. Predsednik Srbije se uopšte nije video. Postavili su ga negde na začelju, u „magareću klupu“, kaku se nekada bile omiljene vaspitne mere učitelja za nevaljale i loše đake. Zaista čudno, neverovatno. Kada se zna, da je Srbija izgubila za stvar Saveznika 28% stanovništva, a da Tačijevo Kosovo u Prvom svetskom ratu nije ni postojalo.

Srbija je ponižena. Ovde ne pomaže nikakve ljubazne reči francuskog ambasadora u Beogradu, koji se izvinio zbog „greške u rasporedu“. Jasno je da pri ovako važnim obeležavanjima, ne može biti ni govora o nekom propustu. To su priče za malu decu. Postavlja se pitanje: Zašto je Vučić pristao da država koju on predstavlja bude tako bestidno ponižena? Da je napustio završnu ceremoniju, bar bi jasno kazao da tako daleko u prekrajanju istorije i poniženju srpskih žrtava ipak nije spreman da ide. Umesto toga, predsednik Srbije je po povratku u Beograd odgovorio: „Hvala ambasadoru Mondoliniju na divnim rečima koje je pokazao prema srpskim žrtvama.“ Postavlja se pitanje: Pa čije to interese zastupa predsednik Srbije? Svoje lične? Tačijeve? Makronove? Šta je od ovoga tačno ja ne znam, no siguran sam da se on ne bori za srpske interese.

Setimo se, kako se ponaša prema pitanju Kosova i Metohija. Diskriminacija protiv Srba u Hrvatskoj se nastavlja, a Vučić se pravi kao da to ne postoji. Nije otvorio nijednu srpsku fabriku koju bi, dakle, finansirala naša država. Nijednom rečju nije protestovao zbog progona srpskog naroda u Crnoj Gori. Uhapšene Srbe u Crnoj Gori, zbog navodnog pokušaja „državnog udara“, nijednim slovom nije spomenuo. A svaka država sveta ima zadatak da se bori za interese svojih državljana. Izgleda, da to pravilo ne važi samo za Vučićevu Srbiju. Ukratko, možda Srbija u Parizu i nije drugo ni zaslužila, kada ima takvog predsednika?

Zar nam može biti iznenađenje Vučićevo ponašanje? Kakve veze on ima sa Kajmakčalanom? Zar Vučić nije poslao zapravo poruku – time što nije došao na proslavu „Gvozdenog puka”, već se umesto toga pojavio na otvaranju jednog nemačkog supermarketa – da mu je „Lidl“ važniji od „Gvozdenog puka“. Takvo, po meni, nedostojno, neverovatno, infantilno ponašanje, to čovek i može da razume. Kao privatno lice, svako ima pravo na svoje mišljenje. Prosto ima ljudi sa takvim nivoom inteligencije. Bog s njima! Ali da se on zove predsednik Srbije, pa to je prosto neukusno. Stidim se da se takav čovek zove „predsednik Srbije“.

Mogu samo da ponovim ono što sam kazao u jednom intervju, u februaru 2008, neposredno pošto je Kosovo proglašeno za nezavisnu državu. Među prvima državama, koje su priznale Prištinu – bila je Francuska. Pariz lobira da Kosovo bude primljeno u Unesko. Francuska je učestvovala u bombardovanju Srbije 1999. godine. Zvanični Pariz, i francuska štampa, tokom devedesetih godina prošlog veka bili su vodeći u satanizaciju Srba. Francuska je, kratko posle Nemačke, priznala i nezavisnost Hrvatske i Slovenije u januaru 1992, a u aprilu 1992. priznala je Bosnu i Hercegovinu Alije Izetbegovića. Pariz tokom Aneksione krize u jesen 1908. nije podržao Srbiju. Na Berlinskom kongresu godine 1878. Francuska je bila protiv Srbije. I tako redom. Da ne zamaram čitaoce, mogu samo kratko da ponovim sledeću činjenicu: U svim ključnim događajima za poslednjih dve stotine godina Francuska je uvek bila na strani srpskih neprijatelja.

Postavlja se pitanje: Kako je onda moglo da se dogodi da i danas imamo Spomenik zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, na Kalemegdanu? Uklesane su u kamenu ove reči: „Volite Francusku kao što je ona volela nas“. A šta je istina? Francuska nas nikada nije volela. Ona je volela samo samu sebe.

Spomenik je nastao kao kombinacija nesrećnih evropskih okolnosti i srpske naivnosti i nezrelosti. Jedini istinski srpski saveznik od kako je vaskrsla srpska država, dakle od Prvog srpskog ustanka godine 1804. do danas bila je Rusija. Ona je godine 1917. propala. Nastala je nova država – Sovjetski Savez. Ta država ne samo da nije bila naklonjena Beogradu, već je pomagala separatističke pokrete u Kraljevini Jugoslavije, pre svega hrvatske i makedonske. Boljševici su svog glavnog unutrašnjeg neprijatelja videli u ruskome narodu, odnosno u njegovoj eliti. Zato su se potrudili da je fizički likvidiraju. Ubijani su, sistematski i masovno, najbolji i najsposobniji sinovi ruske nacije, od umetnika i naučnika do ruskih oficira i predstavnika RPC.

U toj situaciji novostvorena Kraljevina Jugoslavija nije se mogla osloniti na nijednu svetsku silu. Među srpskom političkom elitom vodeću ulogu igrali su „francuski đaci“. Oni su pripisivali Francuskoj zasluge, koje ona nikada nije imala. Tako je, na primer, nastala i čuvena pesma „Kreće se lađa francuska“.

Publicista i novinar Mila Mihailović pokazala je, da su u najvećem broju te lađe, koje su izgladnelu srpsku vojsku pokupila sa albanske obale i prebacile je na ostrvo Krf, bile zapravo ne francuske, već – italijanske. Ruski car Nikolaj poslao je u januaru 1916 telegrame kralju Velike Britanije i predsedniku Francuske, u kojima je rekao da ako srpska vojska ne bude evakuisana sa albanske obale, da će Rusija sklopiti separatni mir sa Nemačkom. Nikola Pašić je 22. februara 1916. godine sa Krfa uputio pismo italijanskoj vladi, u kojem piše: „Po završetku transporta Srba iz Albanije, izražavam najiskreniju zahvalnost Kraljevskoj italijanskoj vladi za efikasnu intervenciju Kraljevske italijanske mornarice.“ Prema knjizi Paola Đordanija iz 1917. godine, italijanska vojska je iz Albanije evakuisala blizu 300.000 srpskih vojnika i civila. Bilo je i francuskih lađa, ali kasnije, da voze Srbe sa Krfa za Solun, pa na front. Kada je trebalo spasavati Srbe, bila je, tu i tamo, po neka lađa francuska, ali najveći deo izvlačenja obavila je italijanska mornarica. Toliko o vrednoj studiji Mile Mihailović

Srbija, naravno, treba da pamti ljude, koji su joj pomagali u najtežim časovima njene istorije. Valja da pamtimo, prirodno, i imena Francuza, na primer, lekara, koji su lečili srpske ranjenike u Tunisu, u Bizerti, i u drugim francuskim bolnicama. Ali, mora da se sećamo i medicinskog osoblja, recimo, Velike Britanije. Imena Flo i Meri Mekenzi iz Škotske, ako se ne varam, nose i ulice nekih srpskih gradova. Najviše je bilo ruskih lekara i medicinskih sestara, kako u Balkanskim ratovima, tako i u Prvom svetskom ratu. Srbi su te divne i plemenite Ruse prosto zaboravili.

Ako nam je za utehu, Makron nije samo „pogrešio“ kada je u pitanju Srbija. U svome govoru predsednik Francuske prećutao je zaslugu Rusije. Našoj publici poznata je knjiga „Avgust 1914“ od Aleksandra Solženjicina. Pariz samo što nije pao, a Francuska je preklinjala Rusiju da napadne Istočnu Prusku, kako bi pritisak Nemaca protiv Pariza oslabio. Rusija se velikodušno, ili bolje kazati, samoubilački žrtvovala i spasila Pariz. Doživela je katastrofalan poraz. I u znak zahvalnosti, evo, Makron je prosto prećutao podvig ruskih vojnika.

Da bi uvredu Makrona protiv Rusije smanjio, Putin je demonstrativno posetio „Pamяtnik russkomu эkspedicionnomu korpusu v Pariže“. Ruski komentari vide stvar daleko jasnije od srpskog predsednika, jer pišu da nije reč o grešci, već o jasnoj političkoj poziciji predsednika Francuske i njenih saveznika („Rečь idet ne ob ošibke, эto – poziciя glavы Francii i ee soюznikov“). Time je Pariz jasno kazao da Rusija nije nikada bila prijatelj Francuske, već je ona i danas neprijatelj. I zato, kada Makron govori o stvaranju Evropske armije, on jasno, bez nekog naročitog diplomatskog takta, kaže da ona treba da se bori protiv – Rusije. Jednim slovom, u Parizu je toga dana ponižena ne samo Srbija, nego i Rusija.


Izvor: Blog autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Stid naših zabluda

* Obavezna polja