Dragan 12Подгрејавање теме статуса “Трепче” последњих дана не проистиче,  нажалост, из стварне бриге наших властодржаца за судбину једног од највећих привредних система Србије већ, са једне стране, представља димну завесу домаћој јавности за нове уступке и одрицања у тзв. Бриселском процесу, а са друге дизање сопствене цене “преговарача” у очима њихових западних ментора како би се извукла што већа лична, политичка или материјална, корист. Поред опште познате чињенице да српска власт, као најстрашнији облик своје националне издаје, доследно спроводи стратешки задатак предавања свих пољопривредних, рудних, индустријских и водених ресурса у власништво страног корпоративног капитала, своју тврдњу темељим и на три битне чињенице које су спецификум за косметске процесе:

  • бесмислено је да се онај ко се већ одрекао суверенитета над целином искрено бори за суверенитет над било којим њеним делом
  • “косовизација” Трепче је само међуфаза у њеном враћању Енглезима од којих ју је Тито национализовао
  • Србија је сама уништила механизме којима се могла борити за Трепчу

Обрадићемо сваку наведену тврдњу са нагласком на ову последњу која се (као најбитнија) и највише скрива од јавности.

Бриселски споразум као издаја целине

Само онима који то не желе да виде још увек није јасно да је потписивањем тзв. “Бриселског споразума” Србија верификовала одрицање од Космета као своје државне територије и ушла у процес који треба да се заврши формалним признањем шиптарске парадржаве. При томе, садашњи српски властодршци не само да на те процесе пристају већ у њима активно учествују директно рушећи српске патриотске политичке странке на Космету и формирајући нове, уз помоћ америчке и британске амбасаде, чији незрели лидери пристају да спроводе погибељну политику Београда у односу на Космет. Мапа, тајминг и резултати недавне Вучићеве посете Космету добар су пример за то, деловање Вулина, Павићевића и Ђурића још бољи. А најбољи, срамни поступак Уставног суда и државних органа Србије који се све више запетљавају у мрежу сопствених лажи и покушаја да недораслим правним тумачењима оправдају своје незаконито деловање у предаји Космета шиптарским терористима пресвученим у политичаре.

У таквој ситуацији када се крвавој шиптарској парадржави предају све државне ингеренције Србије на Космету, када се успостављају гранични прелази и царинска служба, када се признају тзв. “нове” српске општине које је формирала шиптарска власт како би званично откупила српску државну и приватну земљу (познате малверзације у Грачаници само су врх леденог брега) итд., очекивати да ће се Београд озбиљно супротставити отимању Трепче, као делу својих привредних ресурса, није реално.

Отуда је Вучићева стратегија врло провидна и заснива се на већ познатом демагошко-манипулативном приступу. Након мало “праћакања” он ће нам намрштеног лица са Пинка или РТС-а саопштити да су претходници све упропастили, али да је он успео да убеди међународну заједницу да Србија буде обештећена за своја улагања у Трепчу. То ће обичном човеку можда зазвучати разумно тим пре што ће он као узгред саопштити неку “добру” вест (рецимо, да неће бити даљег смањења пензија) …

… Али ту се отварају многа питања: Шта су улагања Србије у Трепчу? Како се доказују? Каква им је структура? Која ће се методологија утврђивања користити? Ко ће бити медијатори између две стране? …

Дакле, улази се у процес који може не само трајати бесконачно, него се чак и завршити тиме што ће Србија морати да плати некоме одштету због Титове национализације Трепче, или Милошевићевог “заузимања” Старог трга. Опрез!

tunel-trepca

Енглези полажу право на Трепчу

Две године након почетка испитивања трепчиног рудног блага (1924.) енглеска компанија Selection Trust потписала је 1926. године Уговор о концесији земљишта са Радомиром Пашићем (сином Николе Пашића), који је иначе био познат по великим привредним малверзацијама (био је Динкић оног времена). Већ децембра 1927. године основана је фирма Trepca Mines Limited са седиштем у Лондону, а Генералном дирекцијом у Звечану. Фирма је бројала 2.400 радника, имала 55 инжењера и почетни капитал од 300.000 тадашњих фунти. Три године касније 1930. отворен је рудник Стари трг са пробном производњом од 500 тона дневно, да би се од 1932. године производња усталила на око 2.000 тона руде дневно. Током 1940 отворена је и сопствена топионица олова. (1) А онда је дошао рат када су Трепчу заузели Немци, па иза њега Тито, који је извршио национализацију…

Мислим да напред изнето довољно говори како ће се завршити ситуација са Трепчом, као и колико ће Вучић озбиљно заступати српске интересе у овом случају. Исто важи и за шиптарску страну, али они ће имати бар сатисфакцију политичке победе у смислу доказивања своје државности. И то је сва игра.

Пропуштене прилике у борби за косметске привредне субјекте

Постоје три битна момента која шиптарској парадржави и њеним западним менторима уопште пружила прилику да отимају Трепчу и остале косметске привредне ресурсе и о њима у даљем делу текста.

Након укидања привремених мера које су омогућиле очување привредне и државне имовине од деструктивног деловања шиптарских сепаратиста, у већини косметских привредних субјеката било је јасно да се мора направити корак ка чвршћем повезивању привреде Космета са привредом Србије, јер се под шиптарском влашћу водила супротна политика. Декларативно за то су се залагали сви – и народ, и привредници и новоформирана политичка елита оличена у косовопољским “револуционарима” и њиховим одабраницима из других косметских средина. Администрација Слободана Милошевића одговорила је сјајном идејом – увођења деоничарства по основи повезаности у привредном процесу. Наиме, као почетак, одређене фирме из Србије државном одлуком добиле су 51 % деоница фирми на Космету са којима су биле хоризонтално или вертикално повезане у привредном процесу и са којима су могле развијати пословне односе. Свака од њих имала је обавезу да активно помогне у развоју предузећа коме је била деоничар и да вредност добијеног капитала временом заиста уложи на неки начин. А имала је и користи у повезивању. Примера ради, у грађевинском комбинату Шар из Ђенерал Јанковића, где је аутор овог текста тада радио, деоничари су били: “Термо-електро” – Београд, “Дунав-Тиса-Дунав” – Нови Сад, Институт за економска истраживања” – Београд, “Београдска банка” и “Јужна Морава” – Ниш. Укупан проценат њихових деоница био је 51 %, а преосталих 49 % остало је друштвено власништво (као власништво саме фирме) које је у наредним корацима требало поделити радницима. Свака од ових фирми била је на неки начин везана за производни процес Шара и могла помоћи његовом развоју.

Слично је било и са другим фирмама, па и Трепчом. Овај сјајан концепт нагло је покренуо посусталу косметску привреду, створио јаке управне одборе (УО) у којима су седели искусни привредници, професори факултета и банкари водећих националних пословних банака, а што је такође веома важно искључио је привредно неписмене политичаре из управљања привредним процесима.

Но, њима се то није допало. Удаљени из токова реалног новца и плаћених управних одбора привредно неписмени, а по завршеним школама полуписмени, косовопољски СПС-револуционари и њихови штићеници почели су да минирају овај концепт практично истим тврдњама, које су својевремено Титу износили кадрови Вели Деве, да српске фирме користе деоничарство за пљачку косовске имовине. Злоупотребљавајући директне контакте са Слободаном Милошевићем и користећи подметнути процес директору Бамбија Пери Тутавцу, да је хтео да у корист своје фирме отуђи две машине за прераду кикирија фабрике “Минекс” – Урошевац (где је “Бамби” био деоничар), они успевају у својој намери да пониште читав процес и убеде Милошевића да целокупну имовину косметске привреде декретом пребаци на Фонд за развој као већинског власника (51 %). Наравно, представници Фонда у УО били су они сами. Нема потребе да их именујем, јер ћете их лако наћи увидом у УО косметских предузећа из тог времена. Слобини људи од поверења!

Они су добили плаћена места у УО, и право да се питају о ономе о чему ништа нису знали а косметска привреда је кренула у амбис у сваком смислу.

Да се ово није догодило тешко да би ико могао да размишља о отимању било ког косовског привредног субјекта јер би заокруживање замишљене власничке трансформације кроз деоничарство избацило државу из власништва, што је данас главна основа по којој се одвија отимање поседа Србије на Космету. Јер чиме Фонд може доказати реално власништво над оним што му је декретом додељено на управљање? Ничим! Деоничари би могли! А отимати деонице, процес је који подлеже строгим и реалним међународним арбитражама.

trepca-pristina

Међународна заједница никада није имала разумевања за такве облике вештачког државног власништва. У том смислу једна од првих, ако не и прва Уредба УМНИК-а на Космету била је да сва имовина чији је власник, кроз Фонд за развој, држава Србија прелази под ингеренцију УМНИК администрације, а да управљање над имовином чији је власник Војска Југославије прелази на Мисију КФОР. Отуда им је можда и логично да ту имовину сада “предају” држави коју они признају и не споре.

Ово је свакако био први битан моменат где се Србија одрекла могућности да се, независно од статуса Космета, бори за своје право власништва над његовим привредним ресурсима и субјектима. Остаје нам да се питамо шта је навело Слободана Милошевића да у раној фази напусти један зрео концепт, како би задовољио групу косовских квази-патриота жељних да наплате своје учешће на митинзима.

Други битан моменат је ликвидација националних пословних банака коју су по задатку ММФ-а и Светске банке извршили Мирољуб Лабус као идеолог и Млађан Динкић као непосредни извршилац ове сложене операције. Целокупна имовина већине косметских привредних субјеката, па и Трепче, била је заложена мрежом реалних кредита и међусобних хипотека код српских пословних банака и као таква лако брањива финансијским језиком који сви разумеју и поштују. Уништавањем ових банака, односно њиховом ликвидацијом без икаквог реалног разлога, изгубљена је моћна полуга којом је држава Србија увек могла бранити или бар реално наплатити своје власништво и улагања на Космету.

Одбијање званичних органа да, упркос десетинама пријава, отворе истрагу о стварним намерама и последицама Динкићеве операције уништавања српског националног банкарског система чини их саучесницима у овом чину највише привредне и државне издаје.

И на крају, мада не и најмање важно, имамо напуштање Резолуције 1244 као основе за решавање статуса Космета. Ова Резолуција признаје суверенитет Србије над својом јужном покрајином па би морала бити логична полазна основа за сваки разговор ове врсте. Да су заиста желели да сачувају привредне ресурсе Србије на Космету, рачунајући и Трепчу, српски преговарачи не би ни потписивали Бриселски споразум већ би се држали оквира Резолуције 1244 УН, документа који Србији гарантује власништво над територијом, па самим тим и привредним ресурсима и субјектима!

Али они већ дуго не преговарају, само фазно испуњавају постављене задатке. Трепча и Газиводе су следеће на менију. Остало следи …


Извор: Корени

Оставите коментар

Оставите коментар на Трепча између стварности и демагогије

* Обавезна поља