Šta je danas, nama Srbima, Vidovdan i da li da budem srećan što ga još imamo ili tužan što ga gledam tako ranjenog i raspetog na krst grehova naših – pitao sam se gledajući tamne oblake kako se nadvijaju nad Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu. Na ovom mestu pre pedesetak  godina, kao dete, brao sam božure i verovao u očevu priču da su oni iznikli iz krvi srpskih vitezova što su za Kosovo pali. I danas u to verujem, možda i više nego onda, samo što je ta priča tada u meni izazivala ponos i divljenje, a sada beskrajnu tugu.

Na ovom mestu pre četrdestak godina, kao srednjoškolac, sa vrha Spomenika gledao sam plan bitke na metalnoj ploči i zamišljao dve velike vojske, konje i oklope, i Dan koji je postao prvo Krv a zatim  petovekovna Noć. I sve sam video i razumeo, tada, u prošlosti, baš kao što danas, u sadašnjosti, ništa ne razumem. Samo osećam, tu na Gazimestanu, u ovo rano jutro Vidovdansko, leta Gospodnjeg 2018, da ništa više nije kao pre, da sveta zemlja sve teže diše pritisnuta izdajom Vučićevog režima koji za Boga ne zna, Crkvu ne priznaje a časti nikada nije ni imao.

Na ovom mestu pre tridesetak godina, kao mladić koji veruje u srpstvo, ali ne i u Miloševića, bio sam deo najvećeg okupljanja u srpskoj istoriji, deo pobede koju neki danas pokušavaju da predstave kao klicu našeg potonjeg poraza. Ali, ne.  Tih preko milion Srba na Gazimestanu nisu bili klica poraza, kako nam danas govore korumpirani izdajnici, već veliko nacionalno hodočašće koje je značilo vraćanje Sebi i svojim korenima zatrtih bezverjem i komunizmom.

I vraćanje Bogu! Jer, veče uoči tog Vidovdana 1989. godine, sveta Gračanica bila je uređena, osvetljena i ozvučena kao da predstavlja ovozemaljski ulaz u Lazarevu nebesku Srbiju, a hiljade ljudi, prolazilo je čitavu noć kroz njene kapije, pre nego što bi krenuli ka Gazimestanu. Bilo je tu Srba iz svih krajeva sveta, starih i mladih, siromašnih i bogatih, slavnih i anonimnih, ali svi jednaki pred Bogom, i pred Vidovdanom. Malo ko je spavao te večeri, prosto smo zaboravili da san postoji, tolika je java bila opčinjavajuća. I pojanje Pavla Aksentijevića koje je dolazilo iz moćnih zvučnika u porti, podsećajući nas da je sutra dan u kome su, pre šest vekova, sveti car Lazar i njegovi junaci svojim mačem i svojom žrtvom ujedinili Nebesku i Zemaljsku Srbiju. Da stiže dan slave i tuge, smrti i večnog života. Dan Zaveta. 

A u svoj toj masi koja je preplavila ne samo manastir, već rekom ljudi prosto spojila Gračanicu i Čaglavicu nigde ekcesa, nigle loše reči, niti krivog pogleda. Svi smo bili braća i sestre u Hristu. I u Vidovdanu. I svi smo tada znali, svi osećali, da je malo naroda na svetu koji su imali privilegiju da dobiju takav praznik, kao vid božijeg miropomazanja, kao što su ga kroz Lazara dobili Srbi.

Osećam to i danas isto tako jako, dok se pitam koliko su od Boga daleko i koliko od satanizma bolesni ti ljudi koju pokušavaju da privilegiju postojanja jednog tako Svetog dana, tog božijeg dara žrtvom zasluženog, prognaju iz svesti svog naroda kako bi kupili ulaz u satanističku iluziju briselske Vavilonske kule. Koliko su vremena i para na to potrošili, koliko fabrika zatvorili, koliko mladih pohapsili i oterali iz Srbije?! Prokletnici!

I koliko je ta Gračanica iz 1989-te drugačija od ove danas , okružene i oskrnavljene šiptarskim imanjima, koja su do dolaska na vlast Vučić-Vulinovog klana, poznatog kao “Srpska lista”, bili opštinska zemlja. Koliko je sumornija, uplašenija, bezvoljnija, dok čeka nastavak komasacije i konačnu izdaju, onu beogradske korumpirane elite.

Ali, jesmo li mi, narod, spremni na izdaju za koju nas Vučić i njegovi satrapi pripremaju čas budeći nadu, čas sejući strah. Čas najavljujući zlatno doba, čas već ističući kako je Kosovo “bilo” Srbija. I tačka.  Hoćemo li to prihvatiti kada nas, kao, bude pitao u nameštenom referendumu u kome će pitanje biti tipa “Da li ste za rat ili za mir?”, a ne “Hoćete li EU ili Kosovo u Srbiji?” Možemo li istrpeti i kao narod preživeti podelu koja će uslediti posle te referendumske farse, kako god da se ona završi? Kako će izgledati kada se u svakom od nas sudare, tabloidnim medijima i rijaliti televizijama, silovani umovi i Kosovski zavet koji kao nacionalni arhetip više od šest vekova živi u našim dušama?

Ili njegov (Vučićev) cilj nije samo da preda Kosovo već i da nas kao narod totalno uništi. Ne kažem da je toga svestan, ali je verovatno, od Engleza, baš zato odabran! Ima mnogo elemenata da se može razmišljati na takav način.

Ali, dok stojim na ovoj zemlji iz koje niču božuri i gledam ove crne oblake nad spomenikom koji u Nebo stremi, znam da treba da verujemo Bogu i divimo se Lazaru, ako želimo da ostanemo i opstanemo. I da je Kosovo naše dok god Zavet živi u našim dušama. A Vučići dolaze i prolaze, kao i njihove izdaje.

A tog Vidovdana 1989. godine mnogo je ljudi strepelo da će Šiptari nešto napraviti ili da će neko pucati u Slobu na Gazimestanu. Momir Bulatović, koji se ovih dana priseća mnogo toga čega je trebalo da se seća pre dvadeset godina kada je poput umorne babe predao vlast Milu Đukanoviću i pobegao iz politike, podsetio nas je ovih dana na tu strepnju u autorskom tekstu za Sputnjik. Piše da je na zahtev Miloševićevog šefa obezbeđenja zamolio Slobu da govor održi iza neprobojnog stakla, na šta mu je ovaj odgovorio:

„E, moj Momo, ja sam mislio da si ti pametniji od ovih policajaca. Razmisli, rekao mi je, ja sam njima milion puta opasniji mrtav, nego dok sam živ. Kada bi neko na ovaj dan i na ovom mestu, pred ovolikim brojem Srba, ubio predsednika Srbije, po nalogu šiptarskih ekstremista, izazvao bi reakciju koju niko ne bi mogao kontrolisati, a koja ne bi bila prijatna za Albance. To bi, za duže, smirilo prilike u ovoj pokrajini, a za takav cilj, nije mnogo moja glava. Ali, nastavio je, neće oni mene ubiti. Ostaviće me da se mučim godinama, a da opet ne budem u stanju da sačuvam Kosovo i Metohiju…“ (1) 

Kako proročki, ako je tačno! (Političarima davno ne verujem, posebno kada se “sećaju”). Ali, činjenica je da je zemlju na kojoj stojim Milošević branio i odbranio, a dokaz toga je Rezolucija 1244. Da nije, zar bi iko uzdizao korumpiranog gubitnika kakav je Vučić i sa njim “dogovarao” nekakva “istorijska rešenja” koja ovu Rezoluciju i ne pominju. Da, Vučić treba da poništi i preda ono što je Milošević uspeo da sačuva pred naletom satanističkih bombi na jednu pravoslavnu zemlju. Da Kosovo je Srbija pretvori u Kosovo je bilo Srbija. I tačka, što bi drsko rekla hrvatica na čelu srpske vlade. To je njegova uloga i smisao njegovog političkog postojanja od kada se preobratio u Evropejca. Nigde se to ne vidi jasnije nego kad stojiš na Gazimestanu u rano jutro Vidovdansko! 

A iza jutra dolazi dan u kome prvi put od kada su okupirali Kosmet nema ni jednog beogradskog zvaničnika pred spomenikom Kosovskih junaka. Ima li jače i jasnije poruke Vučića srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i svima nama? Može li je biti?!

Predamnom talasa se zemlja na kojoj su se davno sudarile dve velike vojske, dve civilizacije. Zemlja na kojoj rastu božuri. Zemlja u čijim se nedrima krije preko hiljadu milijardi dolara rudnog bogatstva. Zemlja u kojoj, prema tapijama, Srbi imaju vlasništvo nad 1.088.699 hektara obradivih i pošumljenih površina(2). Zemlja na kojoj počiva preko 1.300 srpskih crkava, manastira i drugih objekata od kulturnog i verskog značaja… 

Može li se i to izdati, Gospode?

VUČIĆ MOŽE SVE … !! A ŠTA MI MOŽEMO…?!

_______________________________

  1. http://www.ceopom-istina.rs/vesti/od-unutrash-eg-di-aloga-do-monologa-vlasti/
  2. http://www.ceopom-istina.rs/kosovo-i-metohija/srpski-juda-ili-shta-srbija-gubi-s-kosovom/

Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Jutro na Gazimestanu Leta Gospodnjeg 2018.

* Obavezna polja