Aleksandar Vučić je organizovao „unutrašnji dijalog o Kosovu“ da obesmisli zamrzavanje konflikta i pokaže da mu je stav evroatlantističkih „NVO“ važniji od mišljenja najuglednijih Srba. Pošto je ponizio učesnike u tom „dijalogu“, narodu je sugerisao da su Kosovo i Metohija Srbima isto što su Nemcima Kenigsberg ili Prag.

Die Hexen zu dem Brocken ziehn,
Die Stoppel ist gelb, die Saat ist grün.
Dort sammelt sich der große Hauf,
Herr Urian sitzt oben auf.
So geht es über Stein und Stock,
Es farzt die Hexe, es stinkt der Bock

Gete, „Faust“, pogl. XXIII, Valpurgijska noć, hor veštica

 

U svojstvu predsednika Srbije, Aleksandar Vučić je sasvim obesmislio „unutrašnji dijalog o Kosovu“ koga je sam pokrenuo. Održavane su brojne sesije dijaloga i u njima su učestvovali mnogi ugledni predstavnici javnih ustanova. Učesnici su poručili svom Predsedniku da je za interes Srbije najbolje zamrznuti kosovski konflikt. Ispostavilo se da stav o Kosovu i Metohiji, radi koga je Vojislav Koštunica 2014. g. godine uklonjen iz javnog života Srbije, nije bio samo stav Koštunice, već stav najumnijih među Srbima.

Nije briga Aleksandra Vučića za stav najuglednijih Srba! Objavio je da se ne slaže sa njima, već sa stavom evroatlantskih „NVO“ komesara Srbije. Ispostavilo se da je Vučić poveo „unutrašnji dijalog o Kosovu“ samo da bi evroatlantskim „NVO“ komesarima pokazao da on neće ono što o Kosovu i Metohiji misle svi ugledni Srbi. Zato je na kraju „unutrašnjeg dijaloga“ objavio da ne misli da treba zamrznuti „kosovski konflikt“. To je saopštio neočekivano, na završnoj sesiji „dijaloga“, jedinoj na kojoj je lično učestvovao, sastavši se sa civilnom armijom evroatlantista u Srbiji. Jedino se ta spoljna instalacija „unutrašnjeg dijaloga“ povodom Kosova potpuno ne slaže sa stavom najuglednijih srpskih glava formulisanim u prethodim sesijama „unutrašnjeg dijaloga“. Ta spoljna instalacija sa kojom se sastao Vučić u zaključnoj sesiji „dijaloga o Kosovu“ sebi je nadenula ime: „Nacionalni konvent o Evropskoj uniji“. Oni svoj stav protiv zamrzavanja konflikta skrivaju eufemizmom „nastavak dijaloga“. „Nacionalni konvent“ je naziv koji podseća na francuski revolucionarni konvent s kraja XVIII veka. Međutim, istina je dublja. Naziv „konvent“ znači manastirsko opštežiće u diskursu Zapada, prilagođen izraz od grčkog κοινόβιον. Pošto evroatlantski „nacionalni konvent“ u Srbiji nikako nije hrišćansko opštežiće, on više liči na opštežiće „manastira teleme“ o kojem je pisao Fransoa Rable.

Aleksandar Vučić je srpski „unutrašnji dijalog“ o Kosovu upotrebio da pokaže da se s mišljenjem unutrašnjeg činioca ne slaže, pa je „unutrašnji dijalog“ okončao zaključivši ga suprotnim stavom spoljašnjeg činioca s kojim se slaže. Ovo je školski primer odvratnog političkog simulakruma. Prostije rečeno, sve učesnike „unutrašnjeg dijaloga“ koji nisu članovi „Nacionalnog konventa“ je, blago rečeno, ismejao. Posle ovako završenog „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“, Vučiću se uopšte ne može verovati.

Ipak, hvala Aleksandru Vučiću i Sonji Liht, jer su učinili da sve maske padnu, da svi kamuflirani položaji evroatlantista budu napušteni. U dubokoj pozadini su još samo spin-doktori, kadrovska uprava i psihotroničari. Svi ostali moraju u stroj, jer njihovi gospodari nemaju više vremena u Srbiji. Moraju da stupe u direktnu borbu, na otvorenom bojnom polju psihološkog rata. Prvi put su istupili u jedinstvenom, linijskom frontu. Vučić mora da bude na njihovom čelu radi postizanja „sveobuhvatne normalizacije“ i „neometanja prijema Kosova u OUN“ radi „budućnosti“ u cilju „integrisanja“ Srbije u EU. „Integrisanja“ u EU iz koje je Britanija pobegla da se ne bi u njoj dezintegrisala, pošto se EU pretvorila u Evropsku uniju nemačkog naroda. To je ista EU gde Španija neće dozvoliti „integraciju“ Srbije ako ona u sebe ne „integriše“ Kosovo i Metohiju. Stoga odricanje Srbije od Kosova i Metohije neće biti nikakav poduhvat borbe za budućnost Srbije. „Evropski put Srbije“ stoga nije čak ni „odricanje Srbije od Kosova i Metohije ni za šta“. Odricanje Srbije od Kosova i Metohije će se umesto „integrisanja u EU“ pretvoriti u poziv susednim članicama Evropske unije nemačkog naroda da Srbiju raskomadaju kako se ona ne bi raspala u mnošto novih  anglo-američkih  državolikih tvorevina poput „Kosova“.

Aleksandar Vučić najzad mora da otvoreno zaigra ključnu ulogu u odricanju Srbije od Kosova i Metohije. Narod ne može da veruje da bi iko naš mogao da zaigra takvu gnusnu ulogu. U neverici, narod se uporno nada da njegov Predsednik ipak to neće učiniti. Narod očekuje da njegov Predsednik ima dobro skriveni plan i saveznike; da se samo varaka sa evroatlantskim gospodarima. Da, varaka se Vučić povodom Kosova i Metohije, ali ne sa svojim evroatlantskim gospodarima, već sa svojim narodom: da se Vlasi ne dosete; da se ne podsete kako je baš on potpisao „Sporazum o ZSO“; da se ne dosete kako je Vučićev režim radi ničega ukinuo sve institucije države na Kosovu i Metohiji; da se ne dosete kako se lično on saglasio sa „sporazumom“ koji sadrži odredbu o roku (istekao 2016. g) kojim on podleže temeljnoj reviziji, a to znači da Priština sa srpskim opštinama danas doslovno može da radi šta hoće; da se ne dosete kako je Vučić uveravao Srbe u „usmene garancije“ da ROSU nikad neće doći na sever Kosova; da se ne dosete da je njegova politika povodom Kosova i Metohije samo nastavak rada režima Borisa Tadića i diplomatije Vuka Jeremića.

Vučićev politički simulakrum pretvaranja „unutrašnjeg dijaloga“ u stav evroatlantskog „Nacionalnog konventa o EU“ nije samo završen odvratno, već i ogavno. O čemu se radi? Navikli smo da slušamo Vučićevo oduševljavanje luteranstvom, protestantizmom, Maksom Veberom i duhom kapitalizma, dok je njegov režim „radi napretka“ u Savincu uništavao spomenik prirode star pola milenijuma, potopio kraj Valjeva manastir stariji od jednog milenijuma i kraj Bele Palanke betonirao  ranohrišćansku baziliku stariju od milenijum i po. Predsednik Srbije je nakon sastanka sa „Nacionalnim konventom o EU“ izašao pred medije dan uoči prvog aprila i prevazišao sebe. Uporedio je budući gubitak Kosova i Metohije sa nemačkim gubitkom Kenigsberga i Praga. Za glavu se Vučić hvatao od muke dok je iznosio ove neistine, interpretirajući stavove Neila Mekgregora[2]. Ma kakvi „nemački gradovi“! Kenigsberg je osnovan kao osvajačka baza Tevtonaca na otetoj zemlji jednog istrebljenog naroda. Prag je „nemački“ bio samo u doba okupacije Trećeg Rajha. Ono što su u Vučićevoj percepciji bili „nemački gradovi“, bile su okupacione tvorevine koje su trebale da budu alem kamen „Nove Evrope“ Trećeg rajha. Obe je ukinula Crvena armija u saradnji sa Velikom Britanijom.

Vučić je svoj govor pred „Nacionalnim konventom o EU“ objavio pod naslovom: „Ključ je budućnost Srbije, ne koliko volimo svoju prošlost“. Ogavnost je i u tome što on svoj stav „šarmantno“ prikazuje pod naslovom kojim sugeriše staranje o budućnosti Srbije. Srbi, koji za razliku od Neila Mekgregora nisu direktori ogromnog muzejsko-izložbeno-obrazovnog kompleksa Humbolt forum u centru Berlina, treba da znaju punu istinu o „nemačkom“ Kenigsbergu i „nemačkom“ Pragu kako bi shvatili sa čime Vučić poredi naše lavre i prestonice osnovane u pravdi i na istini; da svaki Srbin zna da to nije Mekgregorovo poređenje, jer on saoseća sa patnjama preseljenih i ne pravi paralelu koju pravi Vučić. Hajde da vidimo u čemu su to Nemci bili „marljivi i vredni“. 

Istina o „nemačkom“ Kenigsbergu

Od nezapamćenog doba je između reka Visle i Njemena i Baltičkog mora mirno i srećno živeo balto-slovenski narod koji se zvao Brusi. Taj narod nam je poznat danas pod nemačkim nazivom „Prusi“,  ređe latinskim „Borusi“. Bog je potomcima dva brata (Prucena i Vudevuca) dao plodnu zemlju, more, reke, jezera i šume. Živeći kraj šuma na obroncima reka, jezera i mora, razvili su svoj jezik i kulturu. Njihove obale su zapljuskivali talasi Baltičkog mora kiteći ih ćilibarom. Smerni, oni nikad nisu ujedinili svoja plemena, jer među njima nije bilo pohlepe i vlastoljublja, a sa srodnim Litvancima, Poljacima i Kašubima su hiljadu godina živeli mirno, u komšijskom razumevanju i bratskoj ljubavi. Taj srećni narod, u najstarije doba, nije imao metalnog oružja! Ipak, umeli su da ratuju, čemu su ih naučile nevolje odupiranja vikinškim razbojnicima. A onda je, onako kako je to uobičajeno u „naprednoj“ Zapadnoj civilizaciji, njihovom zemljom, rekama i šumama, dušama i telima, namerio da trajno zavlada neko drugi.

Najpre je poljski kralj u XIII veku Tevtonskom viteškom redu prodao Prusku i Pruse, koja nije bila njegova. Kako opravdati nešto tako nečasno kao što je prodaja tuđe zemlje i naroda? Evo kako. U Češkoj, zemlji koja je još u doba moravskog kneza Svetopuka I primila hrišćanstvo, jedan češki plemić po imenu Vojteh se privoleo franačkim biskupima i otišao u Magdeburg, da ga oni na svoj način uče hrišćanskoj nauci. Franci su bili jedini narod koji je našeg Gospoda predstavljao kao viteza oklopnika, usled čega su se polabski Sloveni odmah zgrozili od njihovog hrišćanstva i ostali tvrdoglavo privrženi neznaboštvu. Oduševljen likom i delom svog učitelja Adalberta (koga su Rusi najurili iz svoje zemlje, pa je potom ognjem i mačem pokrštavao polabske Slovene), uzeo je Vojteh na monašenju ime svog duhovnog oca. Prozvan je Adalbert Praški, jer je najpre upućen u Prag da privoli otadžbinu latinskom sveštenstvu i obredu. Njegov kasniji život je nemoguće odvojiti od legendi franačkih i poljskih latina. Adalbert Praški je pred kraj života pošao u sličan poduhvat kao i njegov duhovni otac. Na čelu vojske poljskog vojvode Boleslava I pošao je da ognjem i mačem pokrštava narod sve do Baltika i na tom poduhvatu je poginuo u pruskoj zemlji 997. godine, kod današnjeg grada Elblaga. Krstaška izmišljotina o Prusima koji su počinili „zlodelo“ posekavši „apostola“ koji je došao da ih krsti ognjem i mačem, postala je „opravdanje“ za kasnije tevtonsko osvajanje Pruske. Kako god bilo, pokrštena Poljska je nastojala da potčini Pruse, ali njih, naoružane otrovnim strelicama i vešte u manevrisanju među svojim rečicama i jezerima, potčiniti nisu mogli. Prusi su brzo shvatili da moraju da preduzmu i protivnapade. Mazovski poljski vojvoda je bio nemoćan pred ovim hrabrim malim narodom, a slovenski duh čovekoljublja, koji vlada i poljskim narodom, nikad nije dozvolio da se Poljaci pretvore u zveri koje istrebljuju narode, kako su to činili Tevtonci.

Legitimizacija osvajanja Pruske zemlje je pripremana brižljivo i dugo, stotinama godina. Najpre je u franačkoj prestonici Ahenu izrađeno prvo žitije Sv. Adalberta Praškog pod nazivom Vita Sancti Adalberti Pragensis, a do XI veka još nekoliko žitija. Njegovo „stradanje“ je najzad likovno ovekovečeno na reljefu vrata katedrale u Gnjeznu iz XIII veka, gde i sada počiva. Prikazano je kako Sv. Adalbertu Praškom pruski neznabošci seku glavu ogromnom čeličnom sekirom. Naravno, radi se o istorijskom falsifikatu, pošto Prusi nisu koristili drugo oružje osim drvenog, sve dok Tevtonci nisu počeli da ih satiru.

„Tevtonskom ordenu ćesar Fridirh II izdaje dozvolu za pohod na Prusiju 1236. godine“, rad nemačkog slikara Petera Jansena 1895-1903. g.

Papa Inoćentije III je 1202. godine rukopoložio opata Olivija za prvog biskupa Prusa. Kad je Papa 1218. godine objavio „Sveti rat protiv Prusa“, ćesar Fridrih II je 1224. objavio da preuzima Prusku i njeno stanovništvo „pod svoju zaštitu“. Tu „zaštitu“ je poverio Tevtonskom redu na čelu s velikim majstorom Hermanom fon Salcom. Ironija sudbine je u tome što su upravo poljski i češki rimokatolički vladari (Konrad Mazovski i Otokar II Pšemisl) uveli Tevtonce u Prusku. Tevtonci su navalili na Prusku sa ogromnom banderijom nemačkih i poljskih grofova i vojvoda, ali i razbojnika čitave zapadne Evrope 1233. godine. Prusi su se junački branili decenijama, potom su silom pokrštavani, raseljavani i ubijani, a na njihovu zemlju su doseljavani nemački, litvanski i poljski kolonisti. Pruski jezik je do početka XVIII veka sasvim nestao, a narod je propao usled germanizacije, litvanizacije i kuge.

Prusima su tevtonski vitezovi oteli i zemlju i ime. Otetim imenom su prozvali sebe i sve nemačke doseljenike koje su doselili na zemlje otete od baltskih i slovenskih naroda. U sred zemlje Semba, najupornijeg pruskog plemena, u gradiću Tuvangste, Otokar II Pšemisl je 1255. godine osnovao moćnu tvrđavu Kenigsberg, predavši je Tevtonskom redu.  Kraj tvrđave se razvio ogroman grad koji je 1525-1701. bio prestonica Pruskog vojvodstva, sve dok je nisu preselili u Berlin, grad izgrađen u oblasti koju su nemački krstaši takođe oteli od Slovena. Poljaci, ujedinjeni s Litvancima, uspeli su da u Bici kod Grunvalca 1410. g. spasu svoje zemlje od Tevtonaca, ali ne i da unište okupatore i oslobode Prusku. Tokom naredna četiri veka do konačnog nestanka Prusa niko nije bio u stanju da je oslobodi. Tevtonci su, posle poraza od združenih Poljaka i Litvanaca, pruske zemlje upotrebili radi daljih osvajanja ka Zapadu i tako počeli da proširuju Prusku i sjedinjuju s njom nemačke zemlje. Prihvatanjem luteranstva nisu promenili ćud. Kada su tevtonski gospodari sasvim sjedinili Nemačku, tu državu su njihovim duhom nadahnuti nemački nacionalisti upotrebili radi „prodora na istok“ (Drang nach Osten)  koji je vrhunac ostvario u doba Trećeg rajha.

Vermaht je do samog kraja Drugog svetskog rata ogorčeno branio drevnu prestonicu tevtonskog reda, čak i nakon pada Berlina i smrti svog firera. Poslednjeg dana rata je Crvena armija ipak oslobodila ovaj grad, uz pomoć britanske avijacije. Čim su voljom sila pobednica, posle sedam stoleća, Nemci vraćeni kući, gradu je odmah vraćen prvobitni naziv baltskih Prusa – Tuvangste. Međutim, baltske Pruse oslobodioci tamo nisu mogli naći. Njih su Tevtonci nepovratno uništili, pa je njihov grad danas ruski i zove se Kalinjingrad, po imenu Mihaila Kalinjina, jednog od najbliskijih Staljinovih saradnika. Rusi nisu drevni Prusi, i svoju zemlju i gradove ne brane drvenim oružjem i strelicama. Moguće osvajače Kalinjingrada odvraćaju užasavajući ih taktičkim balističkim raketama srednjeg dometa. Među današnjim potomcima Nemaca doseljenih iz Pruske pojavili su se takvi koji se posle tri veka od nestanka tog naroda predstavljaju kao Prusi, pa uz pomoć nemačkih i litvanskih filologa, na osnovu starih zapisa, rekonstruišu pruski jezik pod imenom „novopruski“. Današnji Litvanski istoriografi se trude da opovrgnu činjenicu germanizacije Prusa.

Trupe Crvene armije su oslobodile Prusiju posle osam vekova. Foto: Oleg Veщiй, Vossozdanie dači Geringa v Kaliningrade kak pamяtnik III Reйhu, 2017, Livejournal.

Istina o Pragu u kojem se nekad govorio nemački jezik

Naša slovenska braća Česi su sačuvala svom potomstvu predanje o srpskom poreklu svog naroda. Osim Dalemilove hronike i sva njihova zemlja obiluje nazivima mesta koja čuvaju spomen na rodnu Srbiju njihovih predaka. Česi su prvi slovenski narod koji se suprotstavio prevlasti Franaka. U sred te zemlje je njihov glavni i najveći grad, dragulj svih slovenskih naroda, Zlatni Prag. Osnovao ga je vojvoda Češke Borživoj. Na dvoru moravskog velikog kneza Svetopulka I je Borživoja i njegovu suprugu Ljudmilu krstio lično sv. Metodije. Oboje su svetitelji Češke pravoslavne crkve. Romokatolički vladari Češke su doseljavali nemačko stanovništvo počev od Otokara II Pšemisla, ali ovi stanovnici sve do XIX veka nisu sebe smatrali Nemcima, već Bohemcima, Šležanima ili Moravcima. Osim jezika, svest o različitosti od Čeha javila se tek u doba Husitskih ratova.

Jan Hus je bio velikan hrišćanske misli uopšte. Nije bio ni luteran, niti protestant. Najobrazovaniji bogoslov svog doba je javno pošao putem zaostavštine svetog Metodija „koji je ocima našim ispovedio Božje Slovo“: Bogu se moliti na sopstvenom jeziku. Svog vernog saradnika je iz Praga poslao u Carigrad, da na  izvoru nauke sv. Metodija ispita istinsko predanje Crkve. Nemački biskupi su tada Jana Husa, tobož radi rasprave, namamili da im iz Praga dođe na sabor u Konstancu, svezali ga i, osudivši ga kao jeretika, živog spalili. Njegov pepeo su potom bacili u reku Rajnu. Kada su papežnici podigli nemačke vladare na Čehe, da uguše njihov slobodarski duh koji je ponovo otkrivao istinsko pravoslavlje, Česi su svoju slobodu, veru i otadžbinu ljuto branili u doba Husitskih ratova. Ujedinjene banderije pod rukovodstvom Habzburga su uspele da slome junački otpor Čeha 1620. godine u bici na Bijeloj Gori. Potom su Čehe nemilosrdno istrebili. Pokolj je preživeo tek svaki deseti stanovnik; sloboda vere je u Češkoj zabranjena, a desetkovani, koji su odbili da prihvate latinsku veru, izgnani su iz otadžbine. Naravno, Češke se domogao habsburški ćesar i po primeru saksonskih vladara, franačkih markgrofova i tevtonskih vladara, počeo da u tu okupiranu zemlju doseljava nemačko stanovništvo. Tako je polako i u Prag doseljavano sve više Nemaca. Tako se na njegovim ulicama „nemački jezik govorio više nego češki“ (kako je rekao Vučić), pošto je bečka vlast u Češkoj podržavala samo kulturu i jezik Nemaca.

Koliko je duboko nečovečan bio habsburški poredak u Češkoj (a samim tim i u srednjoj Evropi) najbolje je prikazao upravo češki pisac jevrejskog porekla Franc Kafka. Svoja književna dela je pisao na nemačkom jeziku. Po osnovu upotrebe tog jezika, Aleksandar Vučić je Franca Kafku, u sred Beograda, proglasio nemačkim književnikom. Pri tom, treba znati da je i Karl Šmit, nakon Drugog svetskog rata, uporno širio neistinu da je Franc Kafka bio Nemac koga je Maks Brod predstavio kao svog sunarodnika.

Prag je, međutim, nakon 1848. godine postao prestonica panslavističkog pokreta. Nadvojvoda Franc Ferdinand je 1909. godine izneo svoj naum da od Češke otcepi „Nemačku Bohemiju“ (plan „Sjedinjene države Velike Austrije“). Po oslobođenju 1918. godine, Česi su masovno počeli da se vraćaju pravoslavnoj veri. Nakon invazije na Češku, „Nemačka Bohemija“ je 1939. g. otcepljena i neposredno pripojena Trećem Rajhu. Tek nakon okupacije, pokoreni ostatak Češke (Protektorat Böhmen und Mähren) je prvi put postao deo Nemačke, odnosno Trećeg rajha.

 

Češki stav o okupaciji tog doba je opisao Bohumil Hrabal u romanu Obsluhoval jsem anglického krále, po kojem je reditelj Jirži Mencl snimio čuveni film. Hrabri češki rodoljubi su uz britansku podršku uspeli da u sred okupiranog Praga izvrše uspešan atentat na zloglasnog Rajnharda Hajdriha, a odlučujuću pomoć su našli upravo među pravoslavnim Česima. Nemačka okupaciona vlast je za odmazdu ubila njihovog vladiku Sv. Gorazda Češkog i izvršila svirepe represalije nad pravoslavnim Česima.

Oduševljeni češki narod grada Praga 1945. g. pozdravlja vojnike oslobodilačke Crvene armije. Foto: Foto-hronika TASS, Oleg Nazarov, Evropeйcы ne znaюt svoeй istoriю, 2017, Istorik.rf.

Naravno, Prag je od nemačkog okupatora konačno oslobodila Crvena armija. Voljom sila pobednica, i iz Češke su Nemci posle tri i po stoleća morali da se vrate kući. Kada su Nemci zbog toga pokušali da od Čeha naplate „odštetu“, Česi su besprizornike najurili. Na godišnjoj komemoraciji u Trenčinu (najvećem Češkom stratištu Drugog svetskog rata), predstavnik Nemačke danas ima pravo da prisustvuje u publici i ćutanjem oda poštu češkim žrtvama. Na svečanoj bini za njega nema mesta, a nikome od Čeha ne pada na pamet da takvog pozove da besedi ili ga nazove „domaćinom“, kao što je to u Srbiji učinio Aleksandar Vučić.

Oj Kosovo, grdno sudilište

Danas bi Aleksandar Vučić da oteto Kosovo i Metohija za Srbe ima isti značaj koji za savremenog Nemca imaju izgubljeni Kenigsberg ili Prag. Dakle, nemački gubitak razbojnički otetog tuđeg treba da poistovetimo sa odricanjem od  časno branjenog svoga.

Istupanjem Velike Britanije iz EU, ova tvorevina se pretvara u „Evropsku uniju nemačkog naroda“. Da li „Nacionalni konvent za EU“, ustvari, očekuje da Srbija prihvati i odgovornost za nemačko odricanje od „tekovina“ Tevtonskog reda i Trećeg Rajha? Čini se da je tako, jer je Vučićeva analogija sudbine Kenigsberga i Praga sa Kosovom i Metohijom upadljivo izrečena u sklopu njegovog govora u kome je izrazio slaganje sa stavom „Nacionalnog konventa za EU“. Misle li oni da će, poistovećenjem naših nacionalnih vrednosti sa „vrednostima“ Tevtonaca i Trećeg rajha, nemački Mefistofel prestati da bude crn, a naš Beli anđeo prestati da bude blistavo beo? Sveti obraz Belog anđela iz Mileševe tokom pola milenijuma ruka osmanlijskog zulumćara nije smela da takne. Njegov dom muslimani poštuju kao i pravoslavni Srbi, ali ga je tokom okupacije nemački Treći rajh pretvorio u konjušnicu. Vuškija marve SS divizije „Princ Ougen“ ipak nije uspela da uništi freske Belog anđela, Svetog Save, njegovog oca i braće.

Gora Harc je bila mitsko uporište sa koga je pre dvanaest vekova počeo mračni  prodor nemačkih vitezova na Istok: najpre otimanjem srpskih zemalja, a potom porobljavanjem, pljačkanjem i istrebljenjem slovenskih i drugih naroda. Pre više od sedam decenija je na vrhu Harca stražarila Crvena armija. Danas nje više nema. Mihail Gorbačov je, tri decenije pre Vučića, takođe verovao u „usmena obećanja“ NATO-pakta da neće biti njihovog vojnog širenja. Obećanje ludom radovanje! Zato su nemački tenkovi danas ponovo i u Litvaniji i u Prizrenu, Ukrajina je puna neonacista, a ROSU je na severu Kosova. Zato je na čelu Srbije čovek koji žali što njegov narod „nije tako marljiv i vredan“ kao Nemci, tvrdi da su „Austrija i Nemačka najpopularnije zemlje u Srbiji“, raduje se što je „Nemačka najvažniji politički partner Srbije“, podiže Nemcima po našoj otadžbini spomenike i proglašava ih za njene „domaćine“.

_______________________________________

Odrednice:

[1]Na Brokenu se veštice uazaše, / Klas zlaćaše, usev zelenjaše; / Denu one visok stog, / gospodar Urijan već seo je na tog. / Hajd` na stenje, hajd` na tavan, /Prdi veštica, bazdi joj dućan“.

Broken je najviši vrh gore Harc, najviši vrh severne Nemačke, u saksonskom Anhaltu. Usled specifičnih optičkih  iluzija koje se na vrhu ove planine ukazuju pri magli i niskom položaju sunca, razvilo se nemačko verovanje da na vrhu te planine živi đavo. Naime, kada su povoljni vremenski uslovi na Brokenu, posmatrač okrenut ka istoku, a obasjan zapadnim suncem, može da ugleda pred sobom sopstvenu uspravnu senku sa holom duginih boja oko glave senke, nalik na oreol. Ta je senka tumačena kao pojava demonskog prethodnika. Otud su se razvila sujeverja i veštičarenja koja traju do danas, a njihov vrhunac je veštičiji sabor („Noć veštica“, odnosno Valpurgijska noć), uoči 1. maja svake godine.

Smatra se da je (odavno veoma retko) muško lično ime Urijan među germanskim narodima keltskog porekla. Homologizacijom mitologija tokom razvoja ezoterije, antički Urijan je poistovećivan sa arhanđelom sličnog imena Uriel iz apokrifne Knjige Enohove, koji Lamehu govori da uputi sina Noja radi spasenja od potopa i izriče prokletstvo anđelima koji su se sparivali sa ženama. Početkom novog doba je „gospodar Urian“ ili „gospodin Urian“ fraza kojom se među Nemcima, narodski, nazivao đavo. Geteovo pominjanje Urijana u tom smislu nije  izuzetak, pošto ga u istom smislu pominju i Matijas Klaudius „Asmus“ u „Urijanovom putovanju po svetu“, Ernst Teodor Amadeus Hofman u satiri „Životni nazori mačora Mura“, kao i drugi kasniji nemački i strani književnici. Urijan je poistovećen sa Hiriejem (Ὑριεύς), u antičkoj grčkoj mitologiji prvim koji je stekao status prokletnika rođenjem. U doba nastanka nemačke političke nacije je uticaj antičke grčke mitologije bio veći nego kod drugih naroda. Hiriejevo ime je, prema grčkoj mitologiji, osvajački eponim Bojotije (Βοιωτία), iz koje je, osvojivši je, prognao Dobroimene (Εὐώνυμοςje etonim) iz Apolonovog svetilišta. Prema psevdo-Apolodoru, otac je prvih vladara Bojotije. Kako „Bojotija“ fonetski odgovara nazivu  istorijske pradomovine Srba „(zemlja Bojka“ ili „Bohemija“), a pohodi Franaka i Saksonaca na severne Srbe počinju u doba Karla Velikog upravo preko gore Harc u VIII veku (od kad datiraju i prvi pomeni Valpurgijske noći), ezoterija Geteovaog izraza u „Faustu“ upućuje na veoma osobiti primisao.

Pisac „Jada mladog Vertera“, autobiografskog romana o mladiću očajnom zbog neuzvraćene ljubavi prema tuđoj verenici, nije mogao da pojmi kako je srpski narod sposoban da narodnom pesmom izrazi visoku etiku viteza Kosovskog zaveta Strahinje Banovića, koji je svojoj supruzi oprostio neveru.

Srbi bi trebali da znaju i da je Vladimir Putin, još 2002. godine, Gerhardu Šrederu predstavio kopiju izveštaja ruskog diplomate o tajnoj misiji Getea u Rimu tokom XVIII veka. Ovo štivo bi verovatno doprinelo i tumačenju konteksta upotrebe naziva Arkadija u Geteovom stvaralaštvu.

[2] MacGregor, Neil – Germany: Memories of a Nation, Allen Lane,  2014.


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vučić i odricanje od Kosova i Metohije

* Obavezna polja