Suze se moje čuvaju u sudu kod Tebe, one su u knjizi Tvojoj
Ps. 56, 8

Udar na suze

Ovih dana, Aleksandar Vučić je udario na sve i svakoga: spojio je, u glavi svojoj konfuznoj, Natašu Kandić, mitropolita Amfilohija, DSS, Savez za Srbiju, babe i žabe. Dao je i jednu načelnu izjavu da bi, po ko zna koji put, istakao svoju genijalnu pragmatičnost, i našu ubogu nesposobnost da živimo u svetu punom promena: „Naša zavetna politika je da možemo da plačemo nad našom sudbinom, da plačemo sledećih 150 godina po kafanama, kako nam je teško.“

Ratujući sa Kosovskim Zavetom, na kraju je udario na srbske suze. Iako je i sam, svojevremeno, doduše krokodilski, plakao nad sudbinom kosovsko–metohijskom. Čak i kad je, kao premijer Srbije, bio u Gračanici.

Sad oseća da ga guše suze. I to ne samo suze savremenika Kosovaca i Metohijaca, koji i dalje ne mogu da veruju da ih tako izdaje i prodaje, dok ih njegove sluge sprečavaju da idu na molitvu u svoje hramove da bi od Boga izmolili sebi spasenje i slobodu.

Vučića guše i suze naših predaka.

Mnogo je suza prolivano za Kosovo i Metohiju, vekovima.

I to su teške suze.

Da se setimo bar nekih.

I da podsetimo Vučića, koji svakog dana kmeči o tome kako mu je teško, još od studentskih dana, kad je morao da uči, dok su se ostali zabavljali, a danas mu je najteže sa ovakvim narodom, koji ga ne voli i ne razume, a ne znaju da imaju jednog i jedinog, poštenog i plemenitog Aleksandra Velikog.

Suze Milana Rakića

Milan Rakić je bio pravi predstavnik srbske žrtvene elite. Sin uglednog intelektualca, pariski đak, on je umeo da voli svoj narod do samozaborava. Umesto da provodi dane u hladovini činovničke službe, on je, sa suprugom Milicom, po zadatku otadžbine otišao da bude konzul Kraljevine Srbije u Prištini, u doba najvećih stradanja srbskog naroda pod Turcima i Arnautima. (Spomenik od reči toj Rakićevoj službi podigao je dr Jovan Pejčić, svojom knjigom „Milan Rakić na Kosovu“.)

Rakić je, u te dane, pisao sa svoje konzulske dužnosti nadležnima u Kraljevini Srbiji: izveštavao je da je turska vlast Arnautima dala odrešene ruke da ubijaju Srbe, da su „obesni Arnauti u Pećkoj nahiji“, pošto su naš narod opljačkali i proterali, „okrenuli svoje razbojničke pohode na manastir Sv. Srpske Patrijaršije u Peći, da čovek „sa zebnjom mora misliti na budućnost našega naroda ako ovakvo stanje potraje još koje vreme“… da su se Arnauti u Prizrenu okupili da odrede dan kada će se izvršiti pokolj Srba… Slao je, 1909, 1910, 1911, spiskove uhapšenih i mučenih Srba, Srba ubijenih, Srbkinja silovanih, nesrećnica na silu poturčenih… Pišući pesmu o kosovskom Hristu Koji u prazno širi ruke, čekajući pastvu koje nema, on je, u stvari, opisivao realnost.

Ali, to mu nikad nije bio povod za plašnju i povlačenje.

Rakić se, još dok je bio konzul Kraljevine Srbije na okupiranom tlu, herojski držao, ulazeći u Peć, među porobljene Srbe, bez pratnje, iako su mu Šiptari pretili da će ga ubiti. Čim je izbio Prvi balkanski rat, on je, nikom se ne javivši, napustio Ministarstvo inostranih dela, gde je bio činovnik, i otišao u četnike Vojvode Vuka. Među prvima je ušao u oslobođenu Prištinu, iskopao u dvorištu Konzulata zakopano zvono i zazvonio u njega.

Mladen St. Đuričić je zapisao Rakićevo svedočenje o onome što je pesnik nazvao „najvećim danom“ u svom životu: „Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku… Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe…

Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.

– Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?

U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.

– Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!… To je Gazi-Mestan, na kom je Obilić…

Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio – otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: – Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!

Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava… Iskaza me celog – planina!

Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh/kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:

– Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama… Evo ga pozadi, s bombama… u odredu Vojvode Vuka!

I odmah odjeknu komandantov glas:

– Dobrovoljac Rakić, napred!

Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze… prvi i poslednji put tada.“

Vučić je, tako, udario na suze Milana Rakića.

Jer Rakić je plakao na Gazimestanu.

A posle Gazimestana, Rakić hita Stojanu Čemerikiću, srbskom starcu, da mu blagovesti Srbiju na Kosovu. O tome je pisao Stojanov unuk Milan:

„U selu Skulanovu, na Kosovu, živeo je jedan handžija, Stojan Džokle-Čemerikić, rodom iz Prizrena. Rakić je od njega napravio sebi ne samo čoveka od poverenja nego i najodanijeg prijatelja. Pred odlazak za Beograd, Rakić se oprostio sa tim svojim prijateljem, koji je bio oronuo i oboleo:

– Neću, ne mogu da umrem pre nego što vidim srpskog vojnika na oslobođenom Kosovu – rekao mu je prijatelj pri opraštanju.

Prolazili su meseci. Džokle je sve više oboljevao i nije mogao da se s postelje podigne. Ali je on čekao, čekao je spasenje.

I, najzad, kucnuo je bio očekivani čas.

U srećnu jesen 1912. godine, Milan Rakić, četnik u prethodnici pobedničke srpske vojske, prelazi granicu na Merdarima, na domaku same Prištine. S fišeklijama i bombama, on, bivši konzul, ulazi na čelu jedne kolone u mesto u kome je toliko godina službovao. […]

Vane, Mane i toliki mali ljudi bili su njemu u mislima kada se svetilo Kosovo.

Rakić se setio i svog prijatelja iz Skulanova. Jednog dana povede [sa] sobom nekoliko vojnika, i na čelu ove neobične čete, sa šubarom na glavi, naoružan, uputi se u selo. Njegov prijatelj Džokle ležao je na svojoj gruboj postelji, živi leš, strašniji nego onaj Rakićev Hristos u usamljenoj crkvi u Metohiji. Do njega gotovo nisu ni dopirali zvuci kosovskih okršaja, ni osvetničke pobede.

– Slobodan si, došla je Srbija! – uzviknuo je Rakić bolesniku. Iako u polusvesti, Džokle je poznao glas. Pogledao je Rakića, pogledao je naoružane vojnike pod šajkačom oko njega, i razumeo je. U magnovenju pribrao je svu svoju snagu, ustao iz postelje, mršav, dug, nezgrapan, i poljubio svoga oslobodioca u čelo. Zaljuljao se i pao.

Džokle je mogao ispustiti dušu tek kada je njegov zavet bio ispunjen.“

Pa i suze radosnice Džokleta Čemerikića čekaju Vučića. Da ga pitaju što mu smetaju.

I Rakićevo okruženje bilo je herojsko. Njegov šurak Vladeta, sin jedinac (imao je pet sestara) slavnog Ljubomira Kovačevića, poginuo je, kao divizijski oficir, oslobađajući Staru Srbiju 18. oktobra 1912. godine. Nad njegovim grobom otac Ljubomir je održao ovakav govor: „Sine, pet stotina godina srpski narod je čekao trenutak da se oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo. Sine moj, idi i reci Caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno. Odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo”, govorio je čestiti Rakićev tast, još jedan pravi srbski intelektualac.

Suze majke i sestara Vladete Kovačevića takođe čekaju Vučića i njegove izmećare, poznate po racionalizmu zvanom „u se, na se i poda se“.

Uloga suze u odbrani Kosova i Metohije

A kome nije jasno kolika je uloga suze u odbrani Kosova i Metohije, i s čijim suzama Vučić počinje da se bori, neka posluša pesmu mladića koji je, u vreme ono, otišao da oslobađa Staru Srbiju, ostavljajući voljenu devojku i znajući da će da pogine:

Žali, Zare, da žalimo kako će se razdvojimo,
ti od mene, ja od tebe, ja će idem na daleko.
Ja će idem na daleko, na daleko belo Vranje,
će se pišem u kumite, u kumite mlad kumita.

Pa će uzmem kralsku sablju i toj kralsko sve oružje,
pa će idem č’k u Pčinju, č’k u Pčinju Prešev – Kazu,
pa će pređem Vardar vodu, Vardar vodu b’š golemu,
će se tepam s tija Turci, s tija Turci Arnauti.

Žali, plači da žalimo k’t će slunce da ogreje,
k’t će slunce da ogreje ti pomisli od Boga je,
ti da znaješ toj je mojo, toj je mojo belo lice,
ti da znaješ toj je mojo, toj je mojo belo lice.

K’t će vetar da poduvne ti pomisli od Boga je,
pa ti rekni toj je moja, toj je moja blaga duša.
K’t će rosa da zarosi ti pomisli od Boga je,
pa ti rekni toj su moje, toj su moje drobne sluze.

Kad sunce ogreje, Zare će se setiti njegovog lepog lica, neljubljenog, koje trune u Svetoj Zemlji Srbinovoj kao seme vaskrsenja; kad vetar dune, biće to znamenje njegove blage duše u ruci Božjoj; a rosa na zemlji suze su onoga koji nije dočekao da se oženi dragom i da vidi svoje potomstvo. Jer je oslobađao Kosovo i Metohiju. A Vučić suze mladog komite, jadan, prezire.

Ima još jedna pesma koja se ovih dana peva, i koja se baš tako zove – „Suza Kosova“:

Kraj izvora crni gavran sleteo
Srpskoj zemlji nezvan je doleteo
Mili Bože nisam ga ni slutio
Izvor vodu moju je zamutio

Od izvora sveta suza ostala
Molitva za navek mi je postala
Da se čuva da se pamti doveka
Gde je srpsko srce srpska kolevka.

Hiljade molitvi Gospode
Pravo u Tvoje srce da pogode
Hiljade spaljenih domova
Samo jedna je Suza Kosova.

Metohijom crkve su mi rušili
Ali koren nisu im osušili
U njemu je pesma svetlih grobova
A u pesmi srpska
Suza Kosova

Sa oltara Tvog sam vina popio
Oj Kosovo ravno i Metohijo
Zemljo mila bićeš moja doveka
Ti si moje srce moja kolevka

Hiljade molitvi Gospode
Pravo u Tvoje srce da pogode
Hiljade spaljenih domova
Samo jedna je Suza Kosova

Gde se čuvaju naše suze?

Čitavo je Kosovo jedna suza, nesrećni Vučiću. A opasno je upasti u more jedne suze. Iz talasa tog mora, sa svih strana okružen neprijateljima, čovek se može spasti samo svojim suzama pokajanja i ljubavi prema Bogu i rodu, baš onako kako piše u Davidovom 56. psalmu. Jer, sve naše suze čuvaju se u sudu kod Boga:

1. Smiluj se na me, Bože, jer čovek hoće da me proguta, neprijatelj me svaki dan pritešnjuje.2. Neprijatelji moji svaki dan traže da me progutaju; jer mnogi napadaju na me oholo. 3. Kad me je strah, jer se u Tebe uzdam. 4. Bogom se hvalim za reč Njegovu; u Boga se uzdam, ne bojim se; šta će mi učiniti telo? 5. Svaki dan izvrću reči moje; šta god misle, sve meni o zlu. 6. Skupljaju se, prikrivaju se, paze za petama mojim; jer traže dušu moju. 7. Kod ovakve zloće izbavi od njih, u gnevu obori narode, Bože. 8. U Tebe je izbrojano moje potucanje, suze se moje čuvaju u sudu kod Tebe, one su u knjizi Tvojoj. 9. Neprijatelji moji ustupaju natrag, kad Tebe prizivam; po tom znam da je Bog sa mnom. 10. Bogom se hvalim za reč Njegovu, Gospodom se hvalim za reč Njegovu. 11. U Boga se uzdam, ne bojim se; šta će mi učiniti čovek? 12. Tebi sam se, Bože, zavetovao; Tebe ću hvaliti; 13. Jer si izbavio dušu moju od smrti, noge moje od spoticanja, da bih hodio pred licem Božjim, u svetlosti živih.

Osveta Kosova

Ume Srbin da čeka. I sto pedeset i petsto godina. Da čeka i plače za slobodom i pravdom Božjom. Ali će osloboditi ono što je njegovo i „osvetiti Kosovo“. O tome je Sveti vladika Nikolaj pisao, a Đorđe J. Janić ga tumači: „Predak teodul, koga Episkop Nikolaj locira u vreme od pre osam vekova (to znači u vreme Nemanje i Svetog Save, iako bi, u strogom smislu to bilo ranije, u vreme mučeničke smrti Svetog Jovana Vladimira), ponovo zavetovan Bogu za vreme Kosovskog boja, obavezao je potomke na služenje Hristu i „osvetu Kosova“. „Osveta Kosova“ nije ratna pobeda, kako je naš 19. vek mislio u svojoj racionalističkoj glavi. (To je Vladika Nikolaj dobro razumeo.) Pobeda nad Turcima i njihovo proterivanje sa Balkana, samo su zemaljske manifestacije jedne pobede, koja, očito, nije bila izvojevana 1912. ni 1918. godine. Osveta Kosova je pobeda krsta, pobeda srpskog oduhovljenja i srpskog ohristovljenja, posle petovekovnog ropstva. A ropstvo nije ništa drugo do kolektivno ispaštanje grehova i u isto vreme, kolektivno iskazivanje vernosti i ljubavi prema Hristu.“

A u toj vernosti i ljubavi suze imaju značajnu ulogu.

Ne stidimo se svojih suza.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zašto Vučića guše suze naroda?

* Obavezna polja