nikodim bogosavljevicNa Sveta Tri Jerarha 12. 02. 2016. na Kubi, na aerodromu će se susresti patr. Kirilo i papa Francisko. Odmah su usledila negodovanja pravoslavnih (Galopirajuće otpadništvo – susret ruskog patrijarha i rimskog pape(1) , Gotovo je! Susret jeretika! Papa rimski i patrijarh RPC sreću se prvi put u istoriji(2) ). Objavljena su i objašnjenja i odbrane odluke ruskog patrijrha i Crkve, ali i kritike.

Najpre je mitr. Ilarion na konferenciji za štampu izneo detalje o poseti ruskog patrijarha Srednjoj i Južnoj Americi i o odluci „za održavanje susreta između glava Rimo-Katoličke i Ruske Pravoslavne Crkve“ (3). Prema njegovim rečima, ovaj događaj se priprema dugo, još od 1996-97. kada je pripreman susret patr. Alekseja 2. i pape Jovana Pavla 2. u Austriji, koji je odložen zbog problema „delovanja grko-katolika u Ukrajini i prozelitizma katoličkih misionara na kanonskoj teritoriji Moskovske patrijaršije“. Problem unije je uvećan razaranjem od strane unijata tri eparhije moskovske patrijaršije u Zapadnoj Ukrajini krajem 1980-90-ih, prenosom središta Ukrajinske Grko-Katoličke Crkve iz Lavova u Kijev, sa nastojanjem da se prisvoji status patrijaršije, zatim širenje njene misije na tlo Istočne i Južne Ukrajine i podrška unijata raskolnicima. Stanje je još više otežano stavom predstavnika UGKC u poslednjim zbivanjima u Ukrajini „i unija ostaje nezalečena krvotočiva rana, koja sprečava punu normalizaciju odnosa između dve Crkve“.

Međutim, „genocid hrišćanskog stanovništva“ na Bliskom Istoku, u Severnoj i Centralnoj Africi doneo je nove okolnosti: „Zato, bez obzira na prepreke crkvenog karaktera koje ostaju, doneta je odluka o neodložnom sprovođenju susreta Svjatejšeg Patrijarha Kirila i Pape rimskog Franciska; tema gonjenja hrišćana će na tom susretu biti središna“. Pri tom, patr. Kirilo nije želeo da do njega dođe na tlu Evrope, zbog toga što je za nju „vezana teška istorija deoba i sukoba među hrišćanima“. Izabran je Novi Svet, s nadom da će taj susret „otvoriti novu stranicu u odnosima između dve Crkve“. „Susret će se završiti potpisivanjem zajedničke deklaracije“.

Sutradan je usledila apologija o. Sergija Karamiševa.(4) On na početku naglašava da je cilj susreta pomoć hrišćanima Bliskog Istoka: „ne veroučiteljska rasprava, ne neka svetogrdna zajednička molitva (aerodrom – najneodgovarajuće mesto za nju), već pitanje spasenja života“ (kurziv S. K.). U prilog opravdanosti susreta povodom „spasavanja života“, o. Sergej navodi brojke ubijenih i proteranih hrišćana i broj uništenih hramova u Siriji, Egiptu, Libiji, Iraku… „Geografija sistematskog proganjanja i ubijanja hrišćana proteže se od Indije i Indonezije, zatim preko Avganistana, Pakistana i Arabijskog poluostrava, preko severa Afrike do njenog središnjeg dela“. Navođenje učestvovanja ruske vojske u Siriji i način ophođenja predsednika V. Putina prema papi, treba da posluži donošenju zaključka da je odluka i namera patr. Kirila saobrazna akciji ruskog predsednika i države na Bliskom Istoku. U prilog opravdavanju susreta služi i poređenje da je patrijarhovo angažovanje isto toliko pragmatično, koliko i njegov trud kada je na nedavnom Predsaborskom savetovanju u Šambeziju govorio o sistematskom progonu pravoslavnih hrišćana u Ukrajini od strane raskolnika i unijata, i „o nedopustivosti revizije pravoslavlja“. U prilog neekumenskom karakteru susreta u Havani služi i signal dat na Arihijerejskom Saboru RPC („nikakve ekumenističke igre sa ruskim neće uspeti“), kada je svetima pribrojan arhiep.

Serafim (Soboljev), koji je na „saboru (Svepravoslavnom savetovanju 1948. g.) veoma oštro i nedvosmisleno razobličio papizam sa ekumenizmom“. Ponavlja da nema rasprave o veroučiteljnim pitanjima i teši i umiruje: „Biće to više susret dvaju diplomata, nego dva jerarha. Susret ravnih, a ne u obliku na koji je papa navikao pri opštenju sa nekim drugim predstojateljima pravoslavnih pomestnih Crkava“. O. S. Karamišev u ovom susretu još vidi priliku svedočenja pravoslavlja od strane patr. Kirila, kako bi hrišćani Srednje i Latinske Amerike, pored papine ideološki „leve frazeolgije“, mogli „pogledati pravoslavlju u oči“ i zatim da „slobodno izaberu šta im je više po duši“. Pri tom, o. Sergej predlaže i diplomatsku trgovinu između pape i patrijarha: da papa dođe u Ukrajinu i Belorusiju, gde ga zvanično pozivaju državne vlasti, a u „zamenu za to“, mogao bi papa da pod „povoljnim uslovima“ Ruskoj Crkvi da neke od samostana u Zapadnoj Evropi, koji sada predaju muslimanima. Na kraju sledi upozorenje revniteljima: „Neki revnitelji već slave zbog ispunjavanja njihovih ‘proročanstava’, kao da će patrijarh Kirilo susretom s papom njemu prodati sveto ‘pravoslavlje’. Ne slavite pre vremena, ne zluradujte se bezrazložno! Istorijsko iskustvo pokazuje: Rusija izdaje pravoslavlje kada je sama slaba, i ta izdaja je najbolji dokaz njene slabosti. Kada je ona u usponu, onda, naprotiv, ima dovoljno resursa za sopstveno duhovno širenje“. Za njega su ti revnitelji „isti ljudi koji kritikuju V. Putina za ‘avanturu’ u Siriji, a Patrijarha za njegovu ekspanziju u spoljašnji svet, kako u okviru vaseljenskog pravoslavlja, tako i van njega“.

putin-kiril-dan-jedinstva

I na kraju, govoreći da Rusima nije svojstvena zatvorenost, iznosi svoj optimizam u pogledu misije patr. Kirila: „Pregovori patrijarha i pape mogu potpuno dovesti do uspeha u delu zaštite hrišćana Bliskog Istoka, mogu pomoći u probijanju informacione blokade, raširene od Zapada protiv ruskog vojnog prisustva u Siriji. A dalje, ruska pravoslavna misija treba biti pojačana i u Latinskoj Americi, i u Zapadnoj Evropi, neka ljudi upoznaju istinito hrišćanstvo, a ne u surogatnom vidu papizma ili protestantizma. Istina je jača od laži, i nesumnjivo, nekoga će privući sebi“.

Prekosutra se oglasio o. Ljubo Milošević iz RZPC, radi davanja odgovora i upozorenja „večitim oportunistima, svakako ljudima loše namere koji se kao po pravilu u ovakvim slučajevima javljaju sa svojim vizijama i tumačenjima a radi sejanja sve većeg straha i beznađa u našem narodu“(5).

Zbog „senzacionalističke i dramatične retorike” koja je “već prisutna i na srpskom jeziku“, on želi, pre svega, da ukaže na to „koje istine se namerno izopačuju i tako izvrnuto prenose srpskoj javnosti“: „Kao prvo i glavno, treba reći da se u ovom susretu ne realizuje misija Rimskog prestola u instituciji Pape, prema rimskoj teološkoj doktrini da gde Papina noga kroči tu stupa istinita vera kao jedina misija crkve“. To je, istovremeno, „u suštini jedini teološki razlog zašto, recimo SPC, ne može da odobri posetu Pape Srbiji i da mu tako ukaže ljudski dužno nesakramentalno poštovanje kao religioznom lideru i državniku. To je za nas neuklonjiva prepreka u trenutnoj doktrini Rimokatoličke crkve koju, nažalost, ona ne želi da ukloni. Jer rimski Papa nije misionar na našim prostorima niti je on naš prvosveštenik, niti mu počasti te vrste mi možemo ikada ponuditi. To potvrđuje i ova odluka Sabora sveruske Crkve“.

Organizovanjem susreta na Kubi onemogućava se da papa dođe u Rusiju, što je njegov vekovni san, i time „se vrlo promišljeno odbacuju svakakve špekulacije o nekoj ‘eklisijalnosti’ njihovog susreta: molitve i hramovi, kapele i sakramentalne odežde se apriori odbacuju o čemu jasno svedoči jedan aerodrom, bukvalno tranzitna sala, još i u jednoj još uvek komunističkoj državi“. O. Ljubo ponavlja dokaze i ruskih bogoslova, da je „glavni i JEDINI razlog“ za ovaj susret zabrinutost dva poglavara za položaj hrišćana u bliskoistočnoj tragediji, i prilika da se papa javno ogradi od zapadne proislamske politike. On ponavlja dokaze o. Sergija: „Jasno je da se neće raspravljati o veri, dakle, time neće ni biti ni ‘izdaje vere’. Ne može da se izda nešto o čemu se ne govori i liturgički ispoveda!“. I onda sledi protivoptužba: „Otpadništvo pred Bogom i čovečanstvom je ništa ne činiti u vezi sa ovim [istrebljivanjem hrišćana], a posebno ovakve osude pokušaja da se nešto konkretno uradi“. On dalje iznosi misao da je ova odluka patr. Kirila „demonstracija realne sile i ‘vaseljenstva’“ RPC i odgovor na „netrpeljivost Vaseljenskog prestola“. Protiv onih koji nipodaštavaju ovaj susret, govoreći „da će to biti samo jedna beznačajna ekumenistička izjava u vezi sa ratom“, o. Ljubo upozorava da je takav tvrdnja „ravna poricanju žrtve ruskog pilota i oficira u Siriji“. I dodaje: „Ona je i poricanje ‘polaganja duše za prijatelje svoje’ svih ruskih vojnika u ovoj vojnoj kampanji i svega onog što Rusija pokušava da učini na prostorima Antiohijske crkve kao i čuvanju osnovnog međunarodnog prava“.

Oglasila se i druga strana. Direktor pres-službe Svete Stolice je na konferenciji za štampu rekao da nije reč o „improvizovanom“ susretu, već da je on pripreman nekoliko godina.(6) On ističe njegov ekumenistički smisao i značaj, u svetlu iskustva patr. Kirila, koje je on stekao kao predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze MP, kada se susreo sa papom Benediktom 16. Naglasio je tom prilikom i vezu između priprema Svepravoslavnog sabora sa susretom(7) i za kraj ponovo istakao njegov ekumenistički smisao: „S obzirom da je RPC najmnogoljudnija od svih pravoslavnih Crkava, susret njenog poglavara s Papom biće značajan ekumenistički korak“.

Nije ostao neoglašen ni predstavnik Kongresa jevrejskih religioznih opština i organizacija u Rusiji. Vice-predsednik ovog udrruženja je ne samo pozdravio, već i blagoslovio ovaj susret: „’Ličini susreti su veoma važni. U pravoslavnom svetu prvenstvuje naš patrijarh, u katoličkom papa Rimski, i takav susret je zalog da će dobra saradnja imati ogroman značaj kako za pravoslavni svet, u tom broju i za Rusiju, tako i za katolike. Blagosiljam ovaj susret’, – izjavio je ‘Ingerfaks-Religiji’ u petak vice-predsednik KEROOR ravin Zinovij Kogan“.(8) Tom prilikom je naglasio i uspešnost judejsko-katoličkog dijaloga: „Sadašnji papa na razne načine pojačava dijalog između judeja i katolika. On je nedavno rekao da su svi katoliki pomalo judeji, misleći da u osnovi naših religioznih tradicija leži Stari Zavet, tj. Tora“.

Uredništvo internet časopisa Pravoslavni apologet objavilo je svoj tekst sa odrečnim stavom prema odluci patr. Kirila i Moskovske patrijaršije.(9) Ono najpre skreće pažnju na činjenicu da, dok su lične posete i zajedničke molitve predstavnika Vaseljenske patriješije sa katolicima postale česte i uobičajene, Ruska Crkva je do sada u tom pogledu bila uzdržana. Naglašavaju da je to posledica odnosa patr. Alekseja 2. po ovom pitanju, koji je nastojao na dogmatskim razlikama sa rimokatolicima. Promena je, međutim, nastala dolaskom patr. Kirila, koji je odmah pokrenuo ideju o mogućem susretu sa papom. Ovu promenu objašnjavaju „ličnim simpatijama i naklonošću predstojatelja RPC prema katolicizmu“. Oni, pri tom, ne isključuju mogućnost pritiska zakulisnih sila na prestojatelje Pomestnih Pravoslavnih Crkava, ali ukazuju na put njihovog uticaja: „Neophodno je, međutim, znati i sledeće, da ta ‘zakulisa’, koja je oruđe satane, uvek koristi ‘slabosti pravoslavne jerarhije’, unapred računa na ‘strasti i predubeđenje jerarha i realnih kandidata za patrijaršijsku službu’“.

kiril-papa 2

Dodaju da se to u pravoslavlju uvek sprečavalo podvižničkim životom i dubokim poznavanjem pravoslavne vere, tj. prema mitr. Jeroteju (Vlahosu) – bogoslovskim opitom. U svetlu rečenog, ističu: „Sadašnji patrijarh Kirilo, umni i istančani političar, opitni diplomata, kako mi smatramo, počeo je da ‘izdaje raniju strogu poziciju’ RPC u odnosu na susret s rimskom prvosveštenikom. Nije reč samo o simpatijama i naklonosti prema Vatikanu, koliko u odsustvu čvstog pravoslavnog svetonazora, rešenosti da se sačuva linija prethodnih patrijaraha u odnosima prema Vatikanu i njegovom predsedniku. Nema jasnog shvatanja toga šta je Rimo-katolička crkva – to nije Crkva, već jeretička zajednica, a njen prvosveštenik – u najboljem slučaju prosti mirjanin“. Uredništvo, dalje, skreće pažnju na uzajamnu povezanost predviđenog susreta i dokumenta Odnos Pravoslavne Crkve prema ostalim hrišćanima sveta, pripremljenog za najavljeni Sabor na Kritu, koji je, prema njemu, „veroispovedni za dolazeći Svepravoslavni sabor“.

„Međutim, upravo taj dokument umnogome objašnjava zašto baš sada postaje realan susret između rimskog pape i moskovskog patrijarha. Ovaj susret se skladno uklapa u osnovnu lažnu ideju ekumenističkog pokreta – ‘obnove izgubljenog jedinstva hrišćana’. Pri tom, to jedinstvo, saglasno dokumentu, koje je cilj i smisao opštenja sa inoslavnim svetom, opravdava svaki oblik i metod njegovog ostvarenja. Nesumnjivo da je i susret na Kubi početni, krajnje važan i ne poslednji stupanj u razvoju dijaloga među ‘crkvama – sestrama’. U principu, o tome se govori i u objavi: ‘Pripreman tokom dugog vremena, susret predstojatelja Ruske Pravoslavne i Katoličke Crkve biće prvi u istoriji i označiće važnu etapu u odnosu između dve Crkve’“. Ova izmena se nije dogodila preko noći: „Ovakav susret označava kardinalnu promenu kursa RPC u odnosima s Rimo-katoličkoj crkvi. A taj krus je bio brižljivo pripremljen ranije: prihvatanjem 2000. g. važnog dokumenta RPC ‘O odnosu Pravoslavne Crkve prema inoslavnim ispovedanjima’, gde su bile unesene, razrađene u hodu ekumenističkog dijaloga, jeretičke teorije ‘podeljene Crkve’, ‘crkava- sestara’, ‘punoće blagodati u jeretičkim denominacijama hrišćanstva’“. I zaključuju: „I tako, u RPC se tokom 20 godina zaista vodio planirani, lukavi, skriveni i podmukli rad na izmeni saznanja episkopata i sveštenstva, s tim da bi se pripremilo tlo za susret moskovskog patrijarha sa rimskim papom i odpočeo kvalitativno novi zaokret u razvoju međuhrišćanskih odnosa, koji su usmereni na pokatoličavanje Pravoslavne Crkve, stvaranju u masama unijatske psihologije i mišljenja. I upravo u ovoj perspektivi nam se ocrtava smisao predstojećeg susreta na Kubi 12. februara između Svjatejšeg patrijarha Kirila i rimskog pape Franciska“.

Nesumnjivo, argumenti su na strani Uredništva Pravoslavnog apologete, a ne kod mitr. Ilariona, o. Sergeja i o. Ljuba. Njihovi bogoslovski, dogmatsko-eklisiološki dokazi su jači od bogoslovsko-ekumenističkog razloga mitr. Ilariona, i njegovog i svetovno-političko-humanističkih razloga sveštenika. Dramatično-tragična vojno-politička stvarnost, u kojoj žive hrišćani na Bliskom Istoku i šire, nisu dovoljan razlog i opravdanje za nepravoslavnu odluku patr. Kirila. Lično smatramo da je s njegove strane došlo do zloupotrebe navedenog stanja da bi se iskoristio momenat radi „opravdavanja“ susreta i skrivanja prave namere. Na ovo upućuju i reči mitr. Ilariona, date u pominjanom intervjuu, a koje svedoče njegovu, a samim tim i patrijarhovu, slabu uverenost u značaj i moć najavljene deklaracije sa susreta: „I mi shvatamo da se bez nekakvih naročitih, neodložnih nastojanja, i tako ništa neće izmeniti. To jest, nastaviće da govore takve pravilne reči o tome da u terorizmu nema religioznih lica, o tome da sve religije pozivaju na mir i tako dalje. Ali, problem se ne rešava tim deklaracijama“.

Uredništvo Pravoslavnog apologeta nije navodilo poreklo patrijarhovih „simpatija i naklonosti“ prema katolicima, verovatno smatrajući ga opštepoznatim. Moramo, međutim, naglasiti da ih je on nasledio od svog duhovnog oca i prethodnika na mestu predsednika Odeljenja za spoljne crkvene veze MP, mitr. Nikodima (Rotova), velikog latinofila i latinofrona (latinomislećeg), koga se upokojio na prijemu kod novoizabranog pape Ivana Pavla 1. Ne mogu se proveriti tvrdnje da je bio kripto-katolik, iznešene u katoličkim časopisima na Zapadu, ali je nesumnjivo bio poklonik jezuita, na šta upućuju činjenica da je na ruski preveo Duhovne vežbe Ignacija Lojole, i da je pozvao jezuitu Miguela Arinca „da drži predavanja u Lenjingradskoj duhovnoj akademiji (70-ih godina)“. „U tom katoličkom časopisu ‘Istina i život’ (str. 26) navode se karakteristične uspomene sveštenika – jezuita Miguela Arinca koji je, po blagoslovu mitropolita Nikodima, služio ‘liturgiju istočnog obreda’ u ličnoj Nikodimovoj kapeli u Lenjingradskoj duhovnoj akademiji, pri čemu je prisluživao ‘budući vladika Kiril – tada je bio u činu đakona’ (kao što je poznato, mitropolit Kiril (Gudnajev) bio je lični sekretar i miljenik mitropolita Nikodima, poznatog po svojoj privrženosti ekumenizmu, papizmu i obnovljenstvu.) Mitropolit Nikodim je Arancu dopuštao da se pričešćuje sa pravoslavnim kliricima (‘Istina i život’, 2/1993, s. 27)“ (11) . Reč je, dakle, o kontinuitetu „simpatija i naklonosti“, na koje je došao red da budu i lično prenesene.

Suština problema je, međutim, dogmatko-ekliološke prirode i svodi se na različito poimanje Crkve od strane ekumenista i pravoslavnih, i iz tog poimanja proističućeg odnosa prema papistima i protestantima. Pravoslavni apologet je navodio eklisiološki stav mitr. Ilariona, koji je, bez sumnje, i stav patr. Kirila: „Pripreman tokom dugog vremena, susret predstojatelja Ruske Pravoslavne i Katoličke Crkve biće prvi u istoriji i označiće važnu etapu u odnosu između dve Crkve“. Za patr. Kirila, mitr. Ilariona i za sve ekumeniste, koji čine veliku većinu učesnika priprema za Svepravoslavni Sabor i, najverovatnije, veliku većinu njegovih budućih učesnika, papisti su Rimo-katolička Crkva, sa blagodatnim tajnama krštenja, sveštenstva, evharistije i, samim tim, sa blagodatnim spasenjem. Za njih dogmatske razlike nisu prepreke za sjedinjenje Pravoslavne i Rimo-katoličke crkve. Ovo ponovo potvrđuje mitr. Ilarion, stavom izrečenom u pomenutom intervjuu: „Ali, postoji još čitav niz drugih razlika bogoslovskog karaktera koji se sa strane pokazuju kao neke tananosti, i treba reći… da su mnoge od tih razlika postojale tada kada su hrišćani na Istoku i Zapadu bili jedno. To jest, te razlike ne sprečavaju hrišćane da sebe smatraju jednom Crkvom“.(12)

Međutim, ti episkopi i sveštenstvo, koji predstavljaju veliku većinu učesnika u pripremama za budući Sabor, predstavljaju malu manjinu u odnosu na ostatak, tj. većinu tela Crkve, – episkopa, sveštenstva, monaštva i mirjana, ali sa velikim brojem Svetitelja u toržestvujućoj Crkvi- koji smatraju da su papisti jeretici i da se prema njima treba zauzeti stav koji su imali Sveti Oci. Oni sa jereticima nisu vodili dijalog. Sveti Oci su bili izričito, do krvi (sopstvene i jeretika), strogi prema jeresi i jereticima. Nisu sa njima vodili „dijalog ljubavi“. Sa jereticima se ne vodi dijalog. Dijalog vode ravnopravni. Jereticima se predočavaju istine vere i traži se njihovo bezuslovno odricanje od zabluda. Ikonomije nema u pregovorima sa jereticima; tu vlada dogmatska akrivija; ikonomija otpočinje tek prilikom povratka jeretika i raskolnika u Crkvu, tek od momenta odricanja jeretika i raskolnika od njihovih zabluda, i to u meri zavisnoj od težine odpadništva, i u vezi oko praktičnih pitanja njihovog uključivanja u sistem Crkve (priznavanja tajni, preklapanja jurisdikcija i sl.). Kao što sveštena istorija Crkve pokazuje i dokazuje, Sveti Oci su višekratno pozivali jeretike na bogoslovske rasprave, i ako na njima ne bi uspeli da ih ubede da se odreknu lažnog učenja, oni bi sazivali Sabor i u prisustvu Cara poslednji put bi vodili sa njima raspravu, i ako bi se ponovilo isto, konačno bi ih osuđivali i izbacivali iz Crkve. Takav bi trebalo da bude i katalog tema i metod rada Sabora na Kritu, ali neće i ne može biti jer nema Cara.

kiril-franja3

Za patr. Kirila i mitr. Ilariona, i za brojne epiksope ekumeniste, moderniste i liberaliste, papa Franjo je „Njegova svetost“, a za nas i brojne pravoslavce on je arhijeretik. On je, budući uporni neprijatelj istine, samim tim i neprijatelj Boga, naš neprijatelj, protivnik Crkve, neprijatelj našeg spasenja. I njega patr. Kirilo treba da pozove na pokajanje. A za to ne mora da ide na Kubu; to može učiniti i iz Moskve. Zato je diplomatsko-humanistički susret pravoslavnog patrijarha sa arhijeretikom nedopustiv.

Čitava ova priča nas uvodi u apokaliptičnu stvarnost. Uredništvo Pravoslavnog apologeta je pomenulo da patr. Kirilo nema ispravni pravoslavni pogled na svet. Zato on ima pogrešnu predstavu o papi. Pomozimo mu zato da bolje upozna korifeja religije antihrista. Papa Francisko je u Sarajevu 2015. g. izjavio: „Nije nužno verovati u Boga da biste bili dobar čovek. Tradicionalno verovanje u Boga je čak pomalo i zastarelo. Neko može biti duhovan, ali ne i religiozan. Nije nužno ići ni u crkvu i davati joj novac. Za mnoge crkva može biti i priroda. Neki od najboljih ljudi kroz istoriju nisu verovali u Boga, dok su se mnoga najgora dela radila u njegovo ime“.(13) Ili u nedavno objavljenom video-obraćanju čitavom svetu: „Većina stanovnika planete objavljuje sebe za vernike. Zato teba voditi dijalog među religijama. Mi ne treba da prestanemo da se molimo za to i treba sarađivati sa onima koji misle drugičije. [‘Ja verujem u Budu’. ‘Ja verujem u Boga’. ‘Ja verujem u Isusa Hrista’. ‘Ja verujem u Boga, Alaha’.] Mnogi misle drugačije, osećaju drugačije; u tom mnoštvu, u toj različitosti religija, imamo samo jedno rešenje za sve: mi smo svi deca Božija. Nadam se da ćete raširiti moje molitvenu molbu ovog meseca: ‘Iskreni dijalog između čoveka i žene različite vere može roditi plodove mira i pravde. Ja verujem vašim molitvama’“ (14).

I za kraj najvažnije: „Žrtveni kult ‘Deveti krug’, star je najmanje dve stotine godina. Sud je pokrenuo istorijski proces za zločine trgovine decom i kultnih ritualnih ubistava. Povedena su dva sudska postupka protiv sadašnjeg pape Francisa. Tokom drugog zasedanja Suda (ICLCJ) u Briselu, održanom 17.avgusta 2014. pet sudija i 27 članova porote iz šest zemalja uključujući SAD, razmatrali su dokaze o nestanku preko 50.000 dece u Kanadi, SAD, Argentini i Evropi koja su bila žrtve Devetog kruga ritualnog žrtvovanja dece. Tokom zasedanja, glavni tužilac Tribunala predstavio je dokument Katoličkog jezuitskog reda pod nazivom ‘Magisterial Privilege’ datiran na 25. decembar 1967. u kome se kaže da je svaki novi Papa dužan da učestvuje u Devetom krugu satanskih ritualnih žrtvovanja živorođene dece, uključujući i pijenje njihove krvi. Dokument je napisan na latinskom jeziku, pribavljen je iz tajnih vatikanskih arhiva i jasno ukazuje na to da su jezuiti vekovima imali utvrđen plan da ritualno ubijaju kidnapovanu novorođenčad i potom piju njihovu krv. Plan potiče od ideje o sticanju spiritualnih moći ispijanjem krvi nevinih, što je trebalo da osigura političku stabilnost papstva u Rimu. Počevši od 1773, ovaj plan se sprovodi od strane Rimokatoličke crkve, jezuita, svakog pape i kandidata za papu koji, da bi postao papa, mora da bude deo ovih žrtvenih ritualnih prava, koja uključuju silovanja, torturu i ubistvo novorođene dece i adolescenata… Pred Sudom u Briselu pokrenut je i proces protiv sadašnjeg Pape Francisa za zločine trgovine decom i učestvovanja u ritualnim ubistvima Devetog kruga žrtvovanja. Vođena su dva procesa protiv Horhe Bergaglioa, sadašnjeg Pape Francisa; Džastina Velbija, Kanterberijskog nadbiskupa koji se nalazi, zajedno sa kraljicom na čelu Engleske crkve, i Adolfa Pešona, glavnokomandujećg generala u redu Jezuita. Sva trojica su proglašena krivim po ovim tačkama optužnice na osnovu dokumenata i svedočenja ljudi koji su ih identifikovali kao učesnike u ovim ritualima“ (15).

Ovog puta u Novom svetu, sledeći put u Starom, treći put u Rusiji…

Daće Bog, do toga neće doći.

Carь Grяdet!

Autor je Arhimandrit SPC

__________________________________________

(1) – http://borbazaveru.info/content/view/8514/1/ (08. 02. 2016.).
(2) – http://3rm.info/main/61377-nu-vot-i-vse-vstrecha-eretikov-papa-rimskiy-i-patriarh-rpc-vstretyatsya-pervyy-raz-v-istorii.html (08. 02. 2016.).
(3) – V OVCS prošla press-konferenciя, posvящennaя predstoящemu vizitu Svяteйšego Patriarha Kirilla v Latinskuю Ameriku, http://www.patriarchia.ru/db/text/4370284.html (08. 02. 2016.). Takođe v.: Istoričeskaя vstreča: edinstvo verы i bogoslovskie tonkosti. Intervью kanalu Vesti 06.02.2016, http://3rm.info/main/61393-v-suschestve-very-my-ediny-lozh-mitropolita-ilariona-intervyu-kanalu-vesti-06022016-videotekst.html (08. 02. 2016.).

(4) . Sergiй Karamыšev (svящ.), Čego nam ždatь ot vstreči Patriarha i Rimskogo papы?, http://ruskline.ru/news_rl/2016/02/06/chego_nam_zhdat_ot_vstrechi_patriarha_i_rimskogo_papy/ (08. 02. 2016.).

(5) – Milošević Ljubo (prot.), Susret prvojerarha Ruske Pravoslavne Crkve sa papom rimskim, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/SusretRuskogPatrijarhaiPapeRimskog.htm (08. 06. 2016.). Podršku odluci o susretu patrijarha i pape dao je i Svesvetski ruski narodni sabor, Vsemirnый russkiй narodnый sobor vыstupil s zaяvleniem v svяzi s predstoящeй vstrečeй Svяteйšego Patriarha Kirilla i Papы Rimskogo Franciska, http://www.patriarchia.ru/db/text/4370649.html (07. 02. 2016.).

(6) – Vatikan objavio pravi cilj susreta pape i ruskog patrijarha: ekumenizam „iber ales“,http://borbazaveru.info/content/view/8518/1/ (08. 02. 2016.).

(7) – Iz Sinoda RPC je potom demantovana ova veza: „’Susret Svjatejšeg Patrijarha Kirila s Papom rimskim Franciskom, koji treba da se održi 12. februara na Kubi, nije povezana sa predstojećim Svepravoslavnim Saborom’, – izjavio je u programu ‘Svetlo veče’ na radio ‘Vera’ glava Sinodalnog odeljenja za odnose Crkve sa javnošću i sredstvima javnog obaveštavanja V. Legojda“, V.R. Legoйda, «Vstreča Patriarha Kirilla s Papoй Rimskim Franciskom ne svяzana s Vsepravoslavnыm Soborom», http://www.patriarchia.ru/db/text/4370418.html (07. 02. 2016.).

(8) – Teperь p. Kirill možet bыtь spokoen… Ravvin Kogan blagoslovil ego vstreču s papoй rimskim, http://3rm.info/main/61405-teper-pkirill-mozhet-byt-spokoen-ravvin-kogan-blagoslovil-ego-vstrechu-s-papoy-rimskim.html (07. 02. 2016.).

(9)  Očerednoй obman pravoslavnoй pastvы. RPC MP uvodяt ot Istinы i Hrista, http://apologet.spb.ru/ru/2365.html (08. 02. 2016.).

(10) – Istoričeskaя vstreča: edinstvo verы i bogoslovskie tonkosti. Intervью kanalu Vesti 06.02.2016.

(11) – Vladimir Dimitrijević, Od dogmatike do asketike, Pravoslavna Crkva i rimokatolicizam, Gornji Milanovac 2002, 315-317.

(12) – Istoričeskaя vstreča: edinstvo verы i bogoslovskie tonkosti. Intervью kanalu Vesti 06.02.2016.

(13) – Veliki „prorok“ biskupa Grgura ili ko bi trebalo da poseti SPC (foto), http://borbazaveru.info/content/view/8201/1/ (01. 10. 2015.).

(14) – http://ruskline.ru/video/2016/02/02/korbanizaciya_rossii_pered_eyo_utilizaciej_obrawenie_k_russkomu_narodu/ (08. 02. 2016.). Videti od 1 29 do 2 35.

(15) – Kevin Anet, „Deveti krug pakla“ ili gde odlaze i kakva je sudbina nestale dece?, http://borbazaveru.info/content/view/7150/33/ (09. 02. 2016.).

 


Izvor: Arhimandrit dr Nikodim - lični blog

Ostavite komentar

Ostavite komentar na O susretu Patrijarha Kirila i Pape Franciska

* Obavezna polja