Vladimir_Dimitrijevic_(1969)VRATITI TVORCU KARTU?

Ako hoćemo iskreno, živimo u čudovišnom svetu.

Marina Cvetajeva, koja je toliko volela Nemačku i njenog Rilkea, kada je videla kuda se zaputila Nemačka pod Hitlerom, vrisnula je, u jednoj pesmi, „Germanijo, bezumlje, bezumlje činiš“…Skrhana prizorima klanice koja tek što je počinjala, napisala je strašni stih: “Vreme je, vreme, vreme vratiti Tvorcu kartu“…I 1941, u Jelabugi, kad joj je sin Mur odveden na front (a kći  već u logoru), digla je ruku na sebe.

U južnoameričkom izgnanstvu, ubio se poznati biograf, pripovedač i humanista, Štefan Cvajg; u knjizi „Jučerašnji svet“ opisao je sav slom ideala Evrope koju je gradio, i koja je nestala od Prvog do Drugog svetskog rata; završio knjigu i poleteo u smrt.  Ko zna koliko još ljudi u ovom času prolazi kroz sličnu krizu smisla? I završavaju tako što dižu ruku na sebe; kao Ivan Karamazov „vraćaju Tvorcu kartu.“

Znamo da je svetski rat u toku, sa ljudima koji ginu, kojima seku glave, sa ženama i decom koja vrište, sa bolom koji se do neba diže, koji opaljuje nebesa plamenom vapaja…

Pa zašto Bog ne spreči rat?

ODGOVOR VLADIKE NIKOLAJA

To su pitali i Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog. I on je, Bogom nadahnut, odgovarao: “Ovo pitanje slično je pitanju: zašto lekar u jednom gradu ne spreči bolest. Eto, lekar propisuje predohranu od bolesti, a kada bolest zavlada, lekar propisuje lek. On propisuje predohranu i lek, napisane recepte lekar daje ljudima na upotrebu. Time je lekar učinio sa svoje strane sve da se spreči bolest. No ako ljudi prime recept od lekara pa ga bace, i od svoje strane ništa ne učine da se bolest spreči i izleči, ko je onda kriv: lekar ili građani onoga grada.Nesumnjivo, lekar nije kriv. Nije ni Bog kriv za rat. Bog je propisao opširan recept protiv rata. Taj recept nalazi se zapisan u Starom i Novom zavetu, no ljudi su primili taj recept Božji protiv rata, primili i odbacili. Ko je onda kriv za rat? Svakako Bog nije. Kada ljudi zamene Božji zakon svojim zakonom, i Božju volju svojom voljom, i Božji razum svojim razumom, onda mora doći do rata.Bog bi nesumnjivo mogao svojom silom sprečiti svaki rat, kao, recimo, što vozač zakoči motor i kola se zaustave. Ali Bog neće da postupa sa ljudima kao sa mrtvim i nerazumnim mašinama. Bog neće da nagoni ljude silom na dobar put“.

Dakle, opet „prokleto pitanje“, pitanje ljudske slobode, tog vrtoglavog ponora u koji padamo kad god zaboravimo ko smo, odakle smo i kuda idemo. Bog može da zakoči ljude kao mašine, ali ljudi nisu mašine; Bog može da kroti ljude kao životinje, ali ljudi nisu životinje; Bog može…Ali, ljudi bi onda prestali da budu Njegovi sinovi i kćeri, i postali bi roboti.

Ipak – zašto?

BOJ-NA-KOSOVU boj na kosovu-pricesce

KAKVI SMO MI, DANAŠNJI?

Rilkeova zbirka pesama „Časlovac“, nastala na osnovu putničkih iskustava iz Rusije, puna je stihova o smrti kulture koja se odrekla Boga. Pesnik je, još na početku 20. veka, video šta znači život u ogromnim gradovima, u kojima su se ljudi obzidali delima svojih ruku, sakrivši se od Tvorca i bližnjih, i postajući efemerni, kao muve zatočene u boci:“Gradovi traže danak svoj u krvi, / i sve u njihov vreli tone dah./ U njinom grotlu zverinje se mrvi/ i narodi sagaraju u prah.//Njihovi ljudi robuju kulturi,/ za napredak svoj trag puževlji drže,/ bez oslonca i mere su u buri,/ gde su polako išli – idu brže,/ i gordo hode ko bludnice paklom/ i trešte sjajnim metalom i staklom.//Obmanjuje ih nešto danonoćno/ te ne znaju za svoja bića prava; / narasta novac, snage im sputava/ i kao južni vetar huji moćno/ i svud ih redom razvejava/ dok čekaju da otrov koji spava/ u sokovima zverinja i ljudi/ na prolazno ih delanje pobudi.“

Bodler je govorio da čovek može da luta Parizom mesec dana a da ne sretne nikoga poznatog. A Čehovljev kočijaš Jona Potapov, onaj iz priče „Tuga“, danima u Petrogradu nije mogao da nađe čoveka pred kojim bi izlio bol zbog smrti sina.

Kako li je tek danas?

Sebični, gramzivi, otuđeni od onih kojima je pomoć potrebna, sa rukama punim tehničkih sprava i umovima zagađenim lažima virtuelne stvarnosti, zatvorili smo sve dovode nebeske svetlosti koja nas traži da nam otvori srca i napuni ih sobom, Slobodom Koja je Mir, Istina i Ljubav.

SVI SMO KRIVI ZA SVE

Čovek je ČELO – VEK, biće čelom, licem okrenuto večnosti. On je ovde na zemlji privremeno, da traži i nađe svoj istinski dom, da se vrati Ocu Koji ga čeka da ga usvoji kroz Hrista u Duhu Svetome. Ako se taj cilj zaboravi, ako se zatočimo u sebe same, ovakve kakvi jesmo, trošni, prolazni, smrtni, ako večnost nikad i nikako ne dopire do nas – šta onda?

Onda padamo, beskrajno padamo, u pakao… Ko ljubav Božju ima u sebi, ko voli Boga i bližnjeg, za njega je Božja ljubav raj; ko nema večnu ljubav u sebi, ko je smrznut jer mrzi, za njega je Gospodnja ljubav pakao. Bog beskrajno voli sve, ali ima nekih, luciferijanski gordih, koji svog Oca beskrajno mrze jer dobrotom nisu hteli da liče na Njega. Zato kaže Sveti Isak Sirin – „bičevi u paklu su bičevi Božanske ljubavi“.

Dostojevskov starac Zosima je poučavao da je pakao užas za to što se više ne može voleti. Na zemlji sam bio, imao priliku da ljubav pokažem, da posvedočim da volim bližnjeg kao samog sebe jer je bližnji moje pravo „ja“…A ja sam, umesto toga, bio spreman da zbog svog malog prsta uništim ceo svet…I zato je Strašni sud strašan – tu ćemo jasno videti kakvi smo bili prema onima kojima nas je Bog učinio bližnjima. Zato je Dostojevski govorio da smo svi krivi za sve. Jer, po učenju Crkve od Istoka, svi ljudi su jedan, „Sverodni Adam“. „Rod smo.Kad čovek umre, i moje srce rušno je“, pevao je Momčilo Nastasijević.

Da, krivi smo i za rat na Bliskom Istoku, i za rat na Ukrajini, i za stanje u čitavom ovom poludelom svetu. Ne politički, naravno; ali mistički, metafizički… Jedan ruski starac je, na početku boljševičkog prevrata, govorio da i muvlje krilce ima težinu na pravednom tasu Božjem; da je kap našeg dobra pala u putir Božje milosti, možda se ovo zlo ne bi desilo…

BEBE ZLA I MI

Naravno da ne zaboravljamo ko su najkrivlji. To su oni krvoloci sa njujorškog Vol Strita i iz londonskog Sitija, bankari, vampiri savremenog čovečanstva, koji su i smislili Novi svetski poredak i došli do ideje o „zlatnoj milijardi“ – sve osim te milijarde treba pobiti. Odmah do njih, po krivici, stoje i političari u službi Novog poretka, „bebe zla“, kako ih je nazvao Stanko Cerović, digestivni tubusi koji jednog dana sviraju saksofon, drugog dana javno plaču i „kaju se“ zbog seks-afera sa sekretaricama, a trećeg naređuju da Srbe ( ili neke slične nevoljnike ) bombarduju osiromašenim uranom, od koga se dugo i strašno umire.

Ali, ako smo svi krivi za sve, postavlja se pitanje – koliko bi  pripadnika savremenog čovečanstva, da su na mestima gorepomenutih zlotvora, najkrivljih za Novi poredak i ratove, na tim mestima bilo drugačije? Koliko njih ne bi bilo spremno da ne potone u glibu bratomržnje, gramzivosti i ludila luksuznog života, nego bi bili sinovi Božji – mirotvorci? Šta ako se u svakom snu svakog današnjeg potrošača upravo nalazi košmar jedne egzistencije neodgovorne za bližnje i spremne na sve da bi trijumfovao nesputani ego?

srbija-logo

IMA LI PUTA?

Još Gete je govorio da predviđa doba u kome će ljudi prestati da raduju Boga, i onda će doći kraj. Ako je, po reči patrijarha Pavla, čovek takvo biće da i Gospod može da mu se obraduje i da đavo može da se od njega postidi, onda je put jasan – to je put ovejanog čoveštva.

U čačanskoj Gimnaziji učiteljevao je Mihailo Borovski, ruski emigrant. Rođen 1908, umro 1982, on je svojevremeno završio Bogoslovski fakultet, ali, pod vlašću komunista, nije mogao da bude katiheta, nego je predavao ruski jezik. Bezdetan, živeo je sa  dragom suprugom, i gajio ruže, među kojima i onu najređu – crnu. Poznati srbski pesnik Brana Petrović o profesoru Miši pričao je svom drugu Šaji:“Jednoga dana, profesor Borovski ušao je u naše odeljenje pognute glave, plačnih očiju. Otvorio je dnevnik, zapisao čas, ali je i dalje plakao. Neki moj drug osmelio se da ga upita zašto suze roni, ko ga je uvredio? Borovski kroz plač odgovori: “Noćas su mi ubrali crnu ružu.“ Đak uzvrati: “Zar ste vi zbog jedne ruže toliko žalosni?“ A Borovski odgovori: “Ne plačem ja za crnom ružom, već za onim koji se usudio da je ubere.“

Šta nam je, dakle, ostalo u ovo opšte doba sloma? Pri tom, naravno, ne mislim ni na geopolitiku, ni na oružje, ni na Ujedinjene nacije… Mislim na ljudskost… I na milost Božju, koja će sve okrenuti na dobro ako se mi, Njegova stvorenja, rešimo da opet budemo Njegovi sinovi i kćeri, i krenemo putem Ljubavi i Dobra…

Ostaje nam da plačemo kao Miša Borovski nad svima onima koji se usudiše da kidaju cveće ljudsko iz Božje gradine, i da, skupa s patrijarhom Pavlom, ponavljamo: “Za sve one koji učiniše nepravdu bližnjima svojima, bilo da sirote ucveliše ili nevinu krv proliše, mržnjom uzvrativši na mržnju: da im Bog podari pokajanje, prosvetli um i srce i obasja dušu svetom ljubavlju i prema neprijateljima – Gospodu se pomolimo/…/Gospode, kako je mnogo neprijatelja koji vojuju protiv nas i govore: nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi; Gospode, Ti nam pruži ruku Svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje: ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj”.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zašto Bog ne spreči rat?

* Obavezna polja