ceopom istina za FB - slajdУ оквиру изузетно успешне сарадње са једним од наших мајпознатијих савремених антрополога, господином Миодрагом Милановићем, портал ЦЕОПОМ-Истина ће у два наставка објавити његов текст „Расправа о Србима, нацији Венеда, уобичајено називаних Вендима“ , настао на основу материјала из два издања његове књиге Српски стари век.

У овој књизи он наставља указивање на непознате или мало познате чињенице ране српске историје, које је започео у својим ранијим делима, а које указују на потребу преиспитивања ставова званичне историографије о пореклу Срба и изградњи њихове цивилизације на овим просторима.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс. Пре него што се посветио проучавању корена српске цивилизације, као члан међународних антрополошких експедиција обишао је многе познате локалитете широм света. Живи и ради у Београду.

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, прозападни НВО сектор, као и званичне и полузваничне државне институције отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Књигу Српски стари век, као и остала издања овог аутора можете погледати на интернет адреси  www.vadalija.co.rs.

 

*    *    *

miodrag milanović 1Историјска расперава о Србима, нацији Венеда, уобичајено називаних Вендима, Јиржи (Георг) Кругера даје одговоре на питања о пореклу Срба.(1) У уводном делу свога рада писац вели да дело пише: „У светлу чињеница, утврђених радом поштовања достојних античких и средњевековних историчара и писаца, стилом једног научног дела“. Јиржи Кругер (1608- 1671), из Литомерице, је чешки историчар из Балбиновог круга, педагог и припадник језуитског реда коме је приступио у Брну, 1625.г.(2) . Од 1648.г. сарађује са Бохуславом Балбином и Томасом Пешином из Чехорода који је високо ценио Кругерову ерудицију.(3) Oн пише: „Из задовољства и да будемо конструктивни, понављамо и реконструишемо стару причу, подухват тежак и ризичан. Јер, истинска значења речи нису сумњива само због промена њихових већ и због различитих мишљења писаца; она нас, стога, доводе у заблуду. Зато, о нацији венедској-српској није довољно само приповедати већ чињеницама повезати и објаснити је у смисленој целини (грубо речено) под надзором Минерве, заштитнице историографије. Па, Богу на истину.(4)

Срби су народ Венеда, настањен у Мајсену, између река Елбе и Сале, затим у оближњој Боемији и Лужици. Венедски народ или Србе, још, искварено, зову Вендима. Према ранијим историчарима, називамо их Сирби, Сораби и Сорабес како пише Авентијус.(5) Међу венедским народима најнеустрашивији и најбројнији су Сораби-Боеми и Абодрити (Бодрићи); по њима се Мајсен назива Сирбија или Сорабија. Пре тога звао се Боемија.(6) Рајнхард у Пореклу Мајсена још вели: „Према старим рукописима, Венди, настањени у Мајсену, су били граничари; њихова територија се простирала од Мајсена до Горње Лужице, односно од Елбе до Сале. Хелмолдова Словенска хроника(7) и Микраел у Померанији(8) пишу: „Отворише се пространства вандалском сеобом јер они беху заштитници Германа. Напуни се територија Словенима и Вендима нације сарматске; најпре стигоше Вилке и Љутићи из Поморја, Сорби од Сирха месенских и Боји-Ободрити или Бодрићи из Мекленбурга“. Мелкиор Голдаст, пишући о историји Меровинга бележи: „Србе-Славе, сада зване Боеми, краљ Дагоберт порази на бојном пољу те их, на крају, учини франачким вазалима“.(9) Историчар Дубравски, епископ из Оломоуца, у Историји Боемије пише: „Сирби, словенски народ, Горњу и Доњу Лужицу населише и Лужичанима се назваше“.(10) У Саксонској хроници пише о Вандалији: „Ових дана на белим обалама и у старој Лужици само се Венети или Словени могу наћи. Они се међу собом зову Серби а свој језик зову сербски збор. Зато Серби нису, нити се с правом за њих каже да су Вандали“.(11) Mноги, чије грешке откривам и исправљам а, у том мноштву грешака рођене су и историјске заблуде као она да се Вандалипредстављају Германима, по пореклу и говору (па тако и у Саксонској хроници), а то су чинили често људи од ауторитета, убеђени да је тому тако због насељавања Венеда на напуштеним вандалским стаништима.(12)

milanovic-srpski stari vekОни који желе да се подробније упознају са овом темом, треба да читају следеће ауторе: Хајнриха Бенгерта, Мелкиора Голдаста, Франциска Иренијуса, Јакоба Августуса Блондела, Гропијуса и Мартина Кромера. Ово признаје посредно и Саксонска хроника, где пише: „Блиска су имена Венда и Вандала. Вандалима називамо Венеде који су заузели земљу Вандала након њихове сеобе у Галију, Шпанију и Африку“.(13) Они се не променише као што ништа не променише Чеси који заузеше Боемију након одласка Бојоара у Баварску. Хелмолд, када у Словенској хроници, између осталог, каже: „Пољском завршава велика словенска провинција; њу су одвајкада Вандалијом називали а сада Вендијом или Винидијом“, засигирно тврди, наводећи. као најјачи аргумент прецизност историчара. Оно чега се највише ужасавам су људи, умно довољно несазрели, чим казују да су за њих Вандали најпре Немци а тек на другом месту да су Венеди-Вандали.(14) Ипак највећи халуцинатор је Георг Николаус у Силоге историји, са предговором Јохана Дресера, пише да су 161.г. Венди заузели Марсебург, тада римску провинцију.Такође, вели да је ту негде око 245.г. вендски (а требало је рећи вандалски), краљ Готарус владао.(15) У истом делу неодлучан је кад вели: „Разумно је упитат да ли су у питању Венеди? Чисто сумњам“. Према Плинију: „Народ германски Винделици (Вандали) делом су Бургунди, Варини, Карини, Ингевони, Истевони, Хермиони и Пеусини“.(16) Плиније их, у овом случају, изједначава. По тачном и прецизном Тацитy су Марси, Гамбрини, Свеви и Вандали најстарији народи Германије. Њихови су језици исти као неки германски, сведочи Прокопије.(17)

Не мешајмо Лужичке Србе са Поморјанима и Маркићима, нарочито не са онима што их називамо Вендима из Мекленбурга, чији се кнежеви називају господарима, титулом којом се диче непобедиви краљеви Шведске и Данске и пресветли изборник Бранденбурга који такође не влада Сорабима или Лужичанима. Судећи по ученим људима не треба да збуне различита имена Венеда у Германији чији преглед даје Хелмолд у Словенској хроници. Поморјани, Цирципани, Љутићи, Вилци (Венди), Кисини (од којих израз кизер потиче, по мом суду је без грешке), Редари (Венди), Шћећинци, Бодрићи (Мекленбуржани,) Вагри (Лубеци-Венди), Руги (не мешати их са Рунима јер рунска слова нису словенска, Руни беху Готи или Германи чијим се словима бавио Ола Вурмио). Сорабе или Zorber Vendеn и остале не треба мешати са Германима. разлог је следећи: Многи приписују вендске написе Германима кардинално грешећи, захваљујући свом историјском незнању. Они припадају Србима (Венедима, Лужичанима). Они, као и Руги, Маркићи и Мекленбуржани су се држали своје народне исконске вере због које су и поражени најкасније до ΧΙΙ века и покрштени. Од Серба су најдуже одолели Лужичани. Они су били најратоборнији, стало дижући буне против германског угњетавања. Ово наводим упоређујући времена Хенрика и Отона.(18) Обрађујући материју Хелмолд каже: „Дуго су Саксонци покушавали наметнути хришћанство Славији не кријући своју похлепу“.(19) О овој теми има још код Дитмара, бискупа мерсебуршког,(20) Микраела Поморјана, Голдаста, Адама Бременског … (21)

Хелмолд истиче у Словенској хроници: „Међу свим нацијама венедског порекла, настањених у земљи вандалској, још су само Бодрићи и Вагри предвођени својим кнежевима званим и господарима Венда“.(22) Нико на свету не може порећи да се Лужичани не зову и Сораби и да не потпадају под нацију Сораба или Венеда. Ако су заоста Германи древни становници поменутих подручја, Лужице и околине (који попут Вандала у Поморју и Бојара у Боемији свој језик никоме не оставише, већ у наредном веку надоградише), ко би их безразложно могао прецизно разликовати и изједначити (тобоже, сви су Лужичани германске нације) и да ли је то уопште могуће и ако узмемо у обзир њихово мешање током векова?

Листајући Микраелову Померанију, између осталог налазимо: „Тако из вендског говора, овде у Померанији, никад није проистекао немачки. И да сам желео, нигде на мору не нађох вандалски град без словенског или вендског језика, а где је немачки употребљаван као други језик“.(23) Лужичане памти саксонски писац Витикинд савременик Отона у Саксонским аналима.(24) Код Голдаста и Хајменсфелда као и у De rebus Bohemicus пише: „Исто као Маркомани и Квади су звани Семиони, смештени на обалама Одре, према старој географији и Марки (25), као и у Лужици. Сарматски Сораби и Лужичани, или протераше или покорише Семионе (имају слично име као и Срби), заузевши њихове земље(26) . Дубравијус пише српско име Syrbos. Микраел каже: „Мјеста, краљ Лужичана упаде у земљу са много коњаника и опустоши је потпуно“.(27)

venedi-rimsko carstvo

Да кажемо сада нешто и о пореклу Лужичана. Kао што је врло тешко и готово немогуће тачно открити право порекло било ког народа, чак ни сакупљајући бројне народне приче, као што писци чешке историје учинише (са сумњивим исходом), тако је и са српском нацијом достојном своје славне истоерије, па ћу овде само укратко поновити прикупљено. Енеја, у Историји Боемије слаже се са Дубравијусом(28), бележећи: „И поред свих контроверзи, српска нација није нова већ је настала са свим осталим венедским или словенским нацијама, старином од Сармата. Дакле, произишла је давно, са старим Словенима, из Сармата“.(29) Плиније. као и Птолемеј географ, први поменуше народ зван Серборум у Сарматији. Волеше да их прикажу међу Меоћанима (30). Ту их смештају, између Серавнијских планина и реке Ра (Волге).(31) Да ли од њих потичу наши Срби, именом и крвљу, храбро и упрошћено примећује Леукнклавије у делу Турска историја и каже: „Србе око Меотије, Плиније описује додајући да неки од њих пођоше ка Дунаву и Горњој Мезији, део њих скрену ка Сарматији и Пољској, видевши широке плодне равнице у близини Германије и Пољске, сада назване Лужица, запосевши их и настанивши се између река Албе и Сале“. (32) Ја бих потврдио, више из разлога вероватноће и повезивања а не да бих бранио Птолемеја и Плинија. Немам разлога да не подржим колеге делом због њиховог имена, делом због величине венедске нације. А, колика је она, види се из Историје Гота Прокопија(33) и Јорнанда.(34)

Kолега Нојгебауер у Историји Пољске, потврђује да се венетска нација простире даље од реке Ра.(35) И подржавам изврсну сентенцу еминентног ауторитета Шурцфлејша из De rebus Slavicis да се словенска нација одатле даље шири ка Азији.(36) Колеге су у праву кад кажу да је било сеоба из сарматских заједница; кад су се Хуни, Бугари и Анти (које код Плинија видех назване Антаксак и смештене код Серавијских планина) селили, зашто не би и Серби чинили то исто? Оно што се чини најизвеснијим је да наши Срби долазе од Срба давно насељених у Босни; име ове земље потиче од њих, а они се одатле исељаваше, што је и потврђено.(37) М. Реинек Штајн, у Meissner herrkommen, говорећи о босанским Србима каже да су пореклом Зирби.(38) Много мање је вероватније, по Јоакиму Куреу, да су Сораби колони Чеха, војводе од Боемије што их је у ову земљу довео.(39) Мелкиор Голдаст користи називе Сирби и Сорбс, такорећи, збуњујући нас.(40) Наравно, кориштење разних имена за један народ понекад буни, баш као и блискост оних који се слично зову, рецимо готово да нема разлике између наших Даламинаца и Далматинаца. Узрок томе су честе миграције Срба и несхватање промена имена баш због тога; други узрок долази од стране ауторитета без много разума.(41) Укратко речено, аутори се не слажу у односу на порекло имена Срба. За неке Срби вуку порекло из Азије, тако каже Леунклавијус;(42) а за друге од Срба-Гета.(43) „До српског имена нас води племе Лимиганата које је Констанције покорио и преселио их до нас“, каже Авентин у Аналима Боемије.(44) Али од кога да потиче, било од Сирба Азије, било од Срба-Гета, дође на исто, не доводи у сумњу да име Серби потиче од народа Сармата.

Мање је приметно да П.Лонгиус у Хроници сорабских градова за Сорбе из Росвита каже да су германскох порекла што се потпуно показало потпуно нетачним; сам је то касније и признао.(45) Није се много занимао око етимологији имена. Из Шлеских анала преносим: „Чех доведе насељенике који се између Елбе и Сале зову Сораби, чије је порекло сарматско а друге Винде посла до Балтичког мора“.(46) Слично прича Нојгебауер у Историји Пољске о сеоби хрватских Чеха. Обично, у беседама о нацијама није превише истакнуто питање језика али је за нас врло важно. Настајали су нови језици, како је установљено, мешавином различитих језика.(47)

sloveni-vendi

Међутим, мешањем народа Лужице, Чешке и Баварске, није дошло до мешања њихових језика. Енеја Силвије, говорећи о Германији, записује: „ А ту је и неколико Чеха мушком линијом потучу из Лужица, ниже племство, не знају коју језик изабрати у израњаваној земљи, окруженој теутонским витезовима.(48) Енеја Силвије, папа Пије ΙΙ, пише у својим Kоментарима како је требало доста времена да се Срби (Sorbi) христијанизују.(49) Авентин, у Аналима каже: „ До Драве, Саве и даље је у употреби језик Венеда- говори се у градовима и дворцима“.(50) Ова су два примера важна за нас; друге сличне, или неке злонамрене, нећемо овде спомињати. Каo пољски и чешки, сорбски је доста раширен и, заједно са сличним језицима, потиче од заједничког претка-сарматског. Српски се разликује од сарматског као пољски од чешког. Сорбски, такође, садржи различите диојалекте. И источни језици као јеврејски, халдејски, арапски и други, попут северних: германског, шведског, енглеског, мало се разликује од западних: шпанског, галског, италијанског. Дакле, међу собом се не разликуу много, а садрже различите дијалекте. Попут њих, тако и сарматски, руски, пољски, вендски или спрски (лажно вандалским назван), сведоче исто.(51)

Недостатак страних речи и мноштво спојених консонаната у вендском (српском), сведоче о његовом словенском пореклу. Колико је близак германском по граматици, толико је и далек: као што пољски подражава латински, и у српском постоји члан у имперфекту, као у чешком или пољском. Утврђујући српски са пољским, мислећи на стари теутонски, Микраел каже: „Закључујем да, уколико у почетку слични са немачким, стално су се самосвојно развијали. Мислим да су се, између осталог, у старини формирали упоредо са готским. Без сумње, можемо приметити да су граматике Чеха, Пољака и Срба верзије једна друге, добрано се допуњујући“. (52) Заједничко је лубинском, губенском и котбуском, да су у светој употреби као и горњолужички. С друге стране, данас је употреба тiх језика готово нестала, осим у српским, сарматским или словенским крајевима где се проширила и са великим достојанством признајемо сличност, посебно са српским кога многи презиру; између осталог то је велика част!!“

_______________________________________________

Упутнице:

(1) – Disputationem Historicam de Serbis, Venedorum Natione vulgo dictis die Wenden ,Wittenbergae, 1675.
(2) – Радио је у континуитету у различитим језуитским домовима, више пута премештан у току службе. Од 1645. г. је поново у Литомерицу. У периоду од `1659. до 1662.г. је ректор универзитета у Ухерском Храдишту. Радио је у Јицину а крајем 1665.г. је пребачен у Храдец Карлове.
(3) – Његова најзначајнија дела су хагиографијe: Svaty Prach и Diva Montis Sancti, те коауторство у: Sacerrimae Memorie Inclyti regni Bohemiae Coronae et nobilium eusdem pertinentiarum Moravie et Silesiae: quas e dalibus mnonumentis & documentis, antiquatatis romanorum pontificum bullis, caesarum, regumq; maeiestibus, itemq; abbatialium, collegiatarum, cathedralium, ac metropolitinarum ecclesiarum erectivis, ac fundatoriis literis, copiariis, ac adcersarus, e redibus, bustis, parietinis, sepulchris, arcium, monasteriorum, oppidorum & templorum, издавано од 1667.године, Regni Bohemiae peculiaris patronu, pragensium Primus Episcopus (1669.) i Flori Austro Bohemici, сачувано у рукопису и штампано 1720- 1726.г.

(4) – Историчар Дубравијус, аутор Историје Боемије (Hist. Boe. I, 47) збрку око имена илуструје баш збрком око употребе српског имена јер се оно појављује у више верзија, бар што се тиче Боемије: Хири или Скири, алијас Сирби, Венедима звани: Ipsae porro putes varia fortitae vocabula namaliae earym Hyrri, alias Scyri, alias Syrbi, alias Venedi appelabantur.
(5) – Johannes Aventius, Nikolaus Cisnerus, Analles Boiorum, Regis, 1615. st. 191.
(6) – M. Reinh. Reinec Steinh, De Misno origine, I, 82 s.a.
(7) – Helmoldi, Chronicon Sclavorum, Schorkelio ed. 1555. I, II
(8) – Johann Micraelius, Altest Pommerland: Teutch, Wendisch, Sachisch, Rheten, 1639. II,18
(9) – J. Gratser, M.Goldast, Gemina aduersus Melchiorem Guldinstum Caluinianum replicatorem vel potius, A. Angemarius, 1612. II, 2
(10) – J.O. Dubravi, Historia Bohemica ab origine gentis, Tamas Jordan, 1602. I,46
(11) – Chronicon Saxon, I, i

(12) – На овој флоскули припадници Бечко- берлинске школе ће истрајавати скоро све до краја ХХ века.
(13) – Chro. Sax. Ibid. Венди и Вандали су блиски као што су им и имена блиска и само због савезништва Вандала са Германима у многим приликама и случајевима (често су се орођавали и примали имена једни од других), дакле, само због тога их не можемо сматрати делом гермамског народа. Уосталом, Вандали су веровали у српско- словенске богове а не у германске.
(14) – У склопу немачке drang nacht osten политике присвајани су цели народи и њихове територије. У једном моменту , за неке германске историографе, сви iндоевропски народи су били – Индогермани (сиц!)
(15) – Georgios Nicolai, Sylloge Histor. Lipsae s.a.
(16) – Pliny, Nat Hist. I,4 c.14.
(17) – Procop, Hist. I,i.

(18) – Писац мисли на Хенрија Ловца (876- 936) првог владара из династије Отонијан. У низу битака против Срба (Гломача), полапских Словена и Боема (поразио је краља Венцеслава Ι), забележио је низ блиставих победа.
(19) – Helmoldi, Chronicon Sclavorum, XIX
(20) – Dithmar, Ii, VI
(21) – Adam Bremens. Histor Eccles, I.2 c.10, I.3 c.24, I,4c 46.
(22) – Helmoldi, Chro. Sclav. Ibid. XII, XVI, LII, LXXXIII.

(23) – Johann Micraelius, Altest Pomm, Ibid. Lib. II
(24) -Witekind, Annales des Saxons, Annales des gestis Othonarum, Reinecus, Francfort, 1532. I.2.
(25) – Марка, гранична област, лимес.
(26) – Dubravius, De rebus Bohem. Ibid. Ii, c.8.
(27) – Micraelius, Altest Pomm, Ibid.
(28) – J.O. Dubravii, Hist. Bohemica, Ibid. Ii
(29) – Аеneas Sylvie, Hist. Bohem, c.2,3,4.
(30) – Pliny, Nat. Hist. IV,13 VI,7
(31) – Pliny, Ibid. III,5
(32) – Joh. Leunclavio, Hist. Tur. Xenophontis Opera, 1606. c. 37.

(33) – Procop. Historia Gotica, I.1 c.28, I.4. c.8
(34) – Iordanes Gotus, Des Rebus Gotharum, Pauli Varnafridi, 1515. s.87.
(35) – Solomon Neugebauer, Rerum Polonicarum, 1611. I 262.
(36) – Schurzfleisch, De Rebus Slavicis, I Lipsiae, 1760 . (издања из ранијих година нису доступна)
(37) – Ову изненађујућу хипотезу аутор даље не разматра па остајемо ускраћени за изворе на основу којих је настала.
(38) – M. Reinece Steihn. Meissner herrkomen, p. 97. Књигу овог аутора нисмо успели да пронађемо.
(39) – Joachimo Curaeo, Genitis Silesiae Annales, Johanes Crato, 1571. I
(40) – H. Goldast, Comentarii de Regni Bohemiae, J.H. Schimnickii, Francofurti ad Moenum, 1719. I,8 (издања пре ове године нису доступна).
(41) – Други разлог је велика раширеност Срба, готово по целој Европи, у контакту су са многим европских народима и сваки од њих их зове прилагодивши њихово име свом изговору. Корен ср за већину европских народа је неизговорив и одатле проистиче главнина проблема.
(42) – Leunclavio, Hist. Tur. Ibid.
(43) – Ammiani Marcellini, Rerum Gestarum, XVII, XIX.
(44) – Aventin, Annale Boiorum, Ziegler, Ingolstadt, 1567.

(45) – Paul Longius, Chron. Citiz. vocem Soraborum
(46) – S.Nougebauer, Hist. Rer. Bohem. Ibid. Vol. I
(47) – Аутор овде мисли на настајање језика развијених из старосрпског и старословенског.
(48) – Aeneas Sylvie, Hist. Bohem, c.47
(49) – Pii secundi pontificus max. Comentarii rerum memorabilium, Aubriana, 1614, 260.6
(50) – Johanes Turman Aventini, Annals, 1615. III
(51) – Вандали су говорили вендски, односно сорбски језик.
(52) – Johann Micraelius, Altest Pomm, Ibid.


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

Један коментар на Расправа о Србима, нацији Венеда, често називаних Вендима (1)

  1. Коментар од Vlastimir Vukić:

    Interesantna tema , Istorijske ććinjenice. i dokazi. o precima Serbona.

Оставите коментар

Оставите коментар на Расправа о Србима, нацији Венеда, често називаних Вендима (1)

* Обавезна поља