Hoću da praznujem, ljubljeni, i oran sam da svetkujem. Jer je sveto Bogojavljenje pečat praznika i vrata svetkovine. Zapečaćuje pećinu vitlejemsku, gde Večni kao odojče u jaslima ležaše; i otvara nam izvore jordanske, gde se sada On isti sa grešnicima krštava, darujući svetu oproštaj grehova preko svojih prečistih udova. Onda, rodivši se na zemlji iz utrobe prečiste Djeve, javi se odojčadima kao odojče, ljudima kao čovek, majci kao sin, mudracima kao car, pastirima kao pastir dobri koji dušu svoju polaže za ovce (Jn. 10, 11); a sada dolazi na vode jordanske, želeći da carinicima i grešnicima spere grehe. O velikom čudu takvoga slavlja i premudri Pavle gromko govori: javi se blagodat Božja koja spasava sve ljude (Tit. 2, 11). Jer se sada svaka svetlost umnožava svetu: najpre se raduje nebo, slušajući glas Očev; vazduh se osvećuje letenjem Duha; osvećuje se priroda vode i uči da omiva duše i tela; i sva tvar zajednički likuje na zemlji. Samo đavo plače, gledajući gde se sprema kupelj koji će jedino njega udaviti.

A šta kaže Evanđelje? Dođe Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da ga ovaj krsti. A Jovan branjaše mu govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni? (Mt. 3, 13-14). Ko vide gospodara gde stoji pred slugom? ko vide cara gde vojniku glavu priklanja? ko vide pastira koga ovca objavljuje? ko vide podvigopoložnika gde prima počasti od stradalnika? Ti treba mene da krstiš, jer sam zatvoren pod praroditeljski greh i otrov zmijin nosim. Ti treba da spereš s mene skvernu drevnog prestupa; a Ti, radi kakvih si grehova došao da se krstiš? Eno proroka koji svedoči za Tebe i kaže ovako: He učini nepravde, niti se obmana nađe u ustima njegovim (Is. 53, 9). Kako tražiš očišćenje Ti koji daješ izbavljenje? Običaj je da krštavani ispovedaju grehove svoje; a Ti šta imaš da ispovediš, kada si potpuno bezgrešan? Zašto od mene tražiš ono čemu se nisam naučio? He usuđujem se na ono što je iznad mene: ne znam kako da omijem svetlost; ne umem da osvetlim Sunce pravde. Noć ne osvetljuje dan, zlato ne služi olovu, lončara ne savetuje blato, more ne pozajmljuje vodu od izvora, reka ne trebuje kapljice; skverna ne očišćava Čisto; osuđenik ne otpušta Sudiju.

Ti treba mene da krstiš. Mrtvac ne daje života, bolesnik ne isceljuje lekara: znam nemoć svoje prirode. Nema učenika nad učiteljem, ni sluge nad gospodarem. Meni ne pristupaju Heruvimi sa strahom; meni se ne klanjaju Serafimi, i ne pevaju Trisveto. Meni nebo nije presto; mene ne pokaza zvezda mudracima; za mene ne svedoči glas iz oblaka. Ugodnik tvoj Mojsije jedva se udostoji da Ti vidi leđa; a kako ću se ja usuditi da dodirnem presvetu glavu tvoju? Zašto mi naređuješ ono što prevazilazi moje moći? Nemam ruke koje mogu Boga da krste. Ti treba mene da krstiš.

Starica me rodi, ali pošto si ti bio naredio, priroda se ne usprotivi. Dok u utrobi bejah, sprečen da govorim, ja pozajmih usta svoje majke; a sada kada si došao, rođen od Djeve, ja Te svojim ustima blagosiljam. Neću da budem oslepljena uma, kao Jevreji, jer znam da si Gospodar, a uzeo si obličje sluge, da bi izlečio rod ljudski. Znam da si se javio, da bi nas spasao. Znam da si kamen, otsečen od gore ne rukom; i koji god u njega veruje, neće se postideti. Raznovrsni oblici tvoga smirenja ne smetaju mi da Duhom poznam veličinu tvoga Božanstva. Ja sam smrtan, a Ti besmrtan; ja sam od nerotkinje, a Ti od Djeve; ja sam prvi po rođenju, ali nisam veći od Tebe koji si posle mene rođen. Doćoh pre Tebe, da bih propovedao, a ne da krstim takvoga. Saznadoh da si Ti sekira što kod korena drvetu stoji. Shvatih da si Ti secitelj nerodnih drveta, tojest, jevrejskog sada. Videh srp gde ide na strasti, i reših da sarađujem izvoru isceljenja. Jer gde je mesto, na kome neće biti Tvojih čudesa? Gubave ćeš rečju očišćavati; tečenje krvi ćeš dodirom haljina Tvojih zaustavljati; zapovešću ćeš raslabljenoga dići na noge; mrvicama čudesa tvojih kćer ćeš Hananejkinu nahraniti; blatom ćeš slepome očnji vid dati; i kako od mene sada tražiš da ruku svoju stavim na Tebe? Ti treba mene da krstiš, a Ti li dolaziš k meni? Ti koji nadgledaš zemlju i činiš da se ona trese; Ti koji po vodi kao po zemlji ideš; Ti o kome propovedajući mnogo puta uskliknuh: Ide zamnom jači od mene, pred kim ja nisam dostojan sagnuti se i odrešiti remena na obući njegovoj. Jedino uzdajući se u Tvoju neiskazanu dobrotu, ja ću se usuditi, i nadajući se na tvoje bezmerno čovekoljublje, jer ćeš i bludnici dopustiti da otre prečiste noge Tvoje, i kosne se presvete glave Tvoje.

A šta Gospod reče njemu? – Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu: kao glas posluži Reči, kao sluga poradi Gospodaru, kao vojnik, – Caru, kao blato – Lončaru. He plaši se, nego budi smeo: krsti me; jer ću ja osloboditi svet; predajem se na smrt, da bih umrtvljenu prirodu oživeo. Ti, iako ti naređujem, ustežeš se da pružiš ruku svoju, a Jevreji se posle nekog vremena neće zastideti da bestidne ruke svoje dignu na mene, da bi me na smrt predali. Ostavi sad, jer tako treba. Svojim predvečnim čovekoljubljem odlučih da spasem rod ljudski. Radi čoveka postadoh čovek. Šta je dakle čudno što kao Sin Čovečji dolazim da se krstim. Jer stvorenje ruku svojih nisam prezreo, nisam se zemne prirode postideo; ostajem što sam bio; i što nisam bio uzeo sam na sebe, a biće moje ostaje nepromenljivo. Ostavi dakle sad, jer neprijatelj roda ljudskog, zbačen s neba, oteran sa zemlje, gnezdi se u vodi, ali dođoh da ga i odatle oteram, po reči proroka koji o meni kaže: Ti si satro glave zmijama u vodi (Ps. 73, 13). Ostavi sada, jer on hoće da me kao čoveka iskuša; ali ja trpim, da bih obelodanio njegovu nemoć. Ja ću mu reći: Nemoj kušati Gospoda Boga svog.

O novog čuda! o neiskazane blagodati! Hristos se bori, a ja vence primam! On vojuje protiv đavola, a ja odnosim pobedu nad đavolom! On glavu zmiji razmrskava u vodi, a ja ce kao zakoniti stradalnik krunišem! On se krštava, a ja skvernu skidam sa sebe! Na Njega Duh Sveti silazi, a meni se daje oproštaj grehova! Za Njega svedoči Otac da My je Sin ljubljeni, a ja postajem sin Božji zbog Njega! Njemu se nebesa otvaraju, a ja ulazim u njih! Javlja se višnje carstvo Krštavajućeg se, i ja ga nasleđujem. Glas Očev bi k Njemu, a mene poziva! On mu je po volji, a mene prigrljuje! I ja slavim Oca koji je odozgo govorio, Sina koji se dole krstio, i Duha koji je kao golub sišao, Jednog u Trojici Boga, kome se i klanjam vavek, amin.


Izvor: Sajt Saborne crkve

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bogojavljenska beseda svetog Jovana Zlatoustog

* Obavezna polja