Političko ujedinjenje papežničkih sila je od samog početka teklo istovremeno sa osvajačkom agresijom Franaka prema Slovenima. Proglasivši se rimskim imperatorom, već je Karlo Veliki napao Srbe s namerom da ih pokori o otme im njihovu zemlju.

 Pošto znamo da je srpski knez Drvan stradao u boju sa germanskim Turingima (oko 636. godine), poznati pisani izvori neko vreme ne pominju Srbe. Smatra se da su u to doba Srbi bili franački vazali sve do druge polovine VIII veka. Još u VIII veku „Fredegarova hronika“ polabske Sloene zove Sorbima ili Sorabima. Tada su Srbi živeli u orgomnoj oblasti, koja je daleko prevazilazila njihovu znamenitu Lužicu.

Istorija je učiteljica života. Ova učiteljica je često ironična i njena nauka biva paradoksalna. Ironija je istorije u tome što skoro sve o najdubljoj istoriji severnih Srba danas saznajemo iz njima nenaklonjenih i po pravilu neprijateljskih, nemačkih izvora (franačke, saksonske, bavarske i druge hronike). Paradoks istorije je u tome što su Srbi, kao i svi ostali Sloveni, mnoštvo germanskih naroda koji su im svojom agresivnošću zgaorčali sudbinu, hiljadu godina pre njih samih smatrali jedinstvenim narodom, nazivajući ih Nemcima.

Franci su 766. godine ponovo napali Srbe na srednjem toku reke Sale. Ovim je zapečaćeno krvavo neprijateljstvo.

Plemena Lužičkih Srba. Foto: Velika sovjetska enciklopedija

KARLO VELIKI PROTIV SRBA

Karlo Veliki je bio vladar Franaka kojeg su papežnici uspeli da nagovore da obnovi  „rimsku imperiju“. U tom poduhvatu je Karlo Veliki, između ostalog, ozbiljno pripremao i napad na polabske Slovene. Već 782. godine je radi toga poslao svoje vojskovođe Vorada, Adalgisa i Geila u Saksoniju, ali su se na samom početku pohoda Saksonci pobunili protiv nametnutih vojskovođa. Sasvim neočekivano, združeni sa Srbima, Saksonci su uništili vojsku Karlovih vojskovođa.

Kada su 782. g. Srbi digli ustanak i povratili otete teritorije, Franci su uzvratili napadom i 789. g. uspostavili vlast nad Srbima u okolini današnjeg Naumburga, Srbi su počeli da uzvraćaju prodorima u Austraziju i Saksoniju. Vojska Karla Velikog je potom ratovala protiv Čeha i Bodrićkog plemena Veleta.

Prema Srbima je Karlo Veliki potom bio veoma oprezan, jer su franački osvajači imali loše iskustvo sa srpskim vojnim savezom koji bio mnogo sposobniji od drugih Slovena u organizovanom ratovanju, a srpske zemlje su bile pune neprohodnih gora i šuma, prirodno utvrđenje koje je Franačkim osvajačima bilo veoma teško da zauzmu.

Karlo Veliki je 789. godine ponovo započeo pohod na polapske Slovene (Vilce ili Velete, tj. LjutićeBodriće) i Srbe. Očigledno, imao je uspeha. Od tog doba su Srbi i Bodrićiratovali kao vazali u sastavu franačke vojske Karla Velikog, pod vojvodom Bodrića Vicanom. Poslednji koji je među polabskim Slovenima pružao borbeni otpor Karlu Velikom, bio je vladar slovenskog plemena Veleta Dragovit, ali se na kraju i on predao, pa su svi pokoreni polabski Sloveni ipak platili danak franačkom vladaru.

Plemena Lužičkih Srba od VIII do X veka. Foto: Vikipedia

Karlo Veliki je 804, godine ustanovio misionarsku episkopiju u Seligenštatu (Seligenstadt) u oblasti Hesen radi pokrštavanja Saksonaca i polabskih Slovena. Ova biskupija je uskoro premeštena u Halberštat (Halberstadt) u današnjoj oblasti Harc države Saksen – Anhalt, gde postoji do danas. Karko Veliki je trajno zavladao  oblašću istočno od gore Harc, nad utokom Sale i Mulde u Labu. Taj važan strateški položaj je olakšao prodor u srpsku zemlju svim kasnijim zapadnim osvajačima.

Tokom 805. franački zavojevači su prodrli u srce srpskog saveza, na teritoriju plemena Glomača. Pokorivši ih, prinudio ih jena plaćanje danka, a od njihovog vladara Semele je uzeo sinove kao taoce. Iste godine je Karlo uspostavio utvrđenu granicu prema Srbima, zvanu Limes Sorabicus.

Nadahnut mržnjom prema slovenima, u IX veku, švajcarski benediktinac Nokretus Balbusiz Sen Galena u Švajcarskog pominje polabske Slovene u svom delu „Gesta Caroli“ pisanom grubim i nepismenim latinskim jezikom: „Najgori od svih naroda su Vendi, koji su od našeg boga otpadnici“ (Pessimus omnium natio est die Wenden, die uns gott eingeworfen hat)“

BORBA SRBA ZA OSLOBOĐENJE OD  FRANAČKOG OKUPATORA

Posle smrti Karla Velikog Srbi su se osamostalili i počeli da napadaju Austraziju. Karl od Ingelhajma (sin Karla Velikog zvan i Karlo Mlađi) je potom 805. godine napao Češku, ubio češkog vojvodu Leha, pa 806. g. vojskom prešao reku Salu gde je u bitkama protiv Srba na Labi razorio dva njihova utvrđenja (pretpostavlja se kod Desaua i Srbišta) probio put u Lužicu i potukao ih na gornjem toku reke Špreve kod Kalaua (Calau). Velike bitke je Karlo Veliki vodio protiv Srba 806. godine vodio između Desave (Dessau) i Srbište (Zerbst) na srpskom toku reke Labe. U bici kod Gore (Gera) stradao je srpski vladar Miliduh (u izvorima se pominje i pod imenom Melito). Posle ovih franačkih osvajanja su srpske zemlje od Soli (nem. Halle, ranije Saale) do Devina (Magdeburg) ostale pod vlašću Franaka. Miliduh je ostao upamćen u srpskom  predanju do savremenog doba. Srbi pamte junačku borbu svojih predaka protiv franačkih osvajača u kojoj su pali njihovi vladarii junaci. Hiljadu godina suverovali da Miliduh sa svojim kraljevima nije poginuo, nego su zaspali u jednoj pećini kraj Zhorželeca  i da će se oni probuditi, kad nastupi dan oslobođenja srpske zemlje.

„Llimes Sorabicus“, sistem utvrđenih pojasa Karla Velikog protiv Srba 805 – 808. g. Foto: Słowiańszczyzna zachodnia i Germania w VI-IX wieku po nar. Chr, Włodzimierz Andrzej Franciszek Ksawery Dzwonkowski –  „Prahistorja ziem polskich: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki polskiej Kultury i organizacji“, Warszawa,  E. Wende i SKA, 1918

Srbi su digli bunu 816. godine, na čelu s knezom Koledića Cimislavom (lat. Cimusclus). Godine  816. su Srbi ipak ponovo prisiljeni da se zakunu na plaćanje danka Francima. Međutim, prilikom posete Ingelhajmu 826. g. su vladar Bodrića Cedrag i knez Srba Tunglooptuženi za zlodela. Dozvoljeno im je da se vrate u otadžbinu tek kad je Tunglo predao franačkom vladaru svog sina kao taoca.

Uoči 830. godine franački vladar je ustanovio Franačku marku prema Srbima na istoku Austrazije (Tiringije). Srbi su se na čelu s Tugomirom 838. g. ponovo digli na ustanak protiv Franaka. Franci su 839 ili 840. godine u boju na Kesigesburgu (Kesigensburg) potukli Srpsko pleme Kolodići (Colodici), kada je 840. g. poginuo buntovni plemenski vladar Koledića Cimislav, pa su franački vladari zauzeli 12 njihovih tvrđava i razorili svu zemlju ovog plemena. U tim prilikama poginuo je i srpski vođa Tugomir. Srbi su tada morali da prepuste Francima sve zemlje koje su izgubili u ratu i prinuđeni su ponovo na plaćanje danka. Zemlja Kolodića je od tada potpuno pripojena Saksoniji, jer su u tim ratovima protiv Srba naročito angažovani Saksonci.

Godine 851. propao je jedan srpski ustanak, a 858. godine i naredni. Oba ustanka je  je podigao srpski vođa Čestibor (u izvorima se naziva i imenom Žistibor). Od Franaka se Srbi počeli da se uspešno oslobađaju tek oko 869. godine. Oslobodilački poret je postao opštenarodni, obuhvatio sve Srbe i oni su se borili protiv Franaka udruženi sa Velikom Moravskom i naročito Češkom. Oslobođene su čak i oblasti u Tiringiji, a do 880. godine su Srbi potpuno najurili Franačke okupatore sa svoje zemlje. Srbi su tada shvatili da su njihovom narodnom savezu veoma potrebni saveznici. Iako to poznati istorijski dokazi ne pominju izričito, u savezu sa Česima su se verovatno pridružili kneževini Velika Moravska, koja je prihvatila hrišćanstvo istočnog obreda. Čestibor je ubijen među Srbima. Nagađa se da je njegova pogibija imala veza sa pokrštavanjem, borbama za vlast ili franačkim intrigama.

SEVERNI SRBI I NJIHOVI ČEŠKI PRIJATELJI

Izgledalo je da će Srbi i Sloveni nakon čitavog veka krvave i uporne borbe protiv nemačkih zavojevača konačno održati svoju slobodu. Međutim, kada je Čestibora nasledio Slavibor, priznao je vrhovni vlast franačkog vladara. Slavibor je dugo bio odani vazal Franačkih vladara, ali je kasnije učestvovao u srpskim ustancima.

Ovaj srpski vladar je priznao vrhovnu vlast Velikomoravskog kneza Svetopulka I. Ćerku Ljudmilu je udao za prvog češkog kneza, Borživoja, sina legendarnog kneza Gostivita. „Češka hronika“ ga pominje kao vojvodu Pšova (grad na zapad Češke) i kneza Miličana. Jedna lokalna legenda beleži verovanje da je vladao u gradu Huška na severu Češke. Mnoštvo srpskih tragova postoji u Češkoj, među narodom koji je pamtio svoje srpsko poreklo. Srpsko ime je tamo očuvano u mnogim nazivima mesta naročito na severu i zapadu Češke. Slavibor je umro 894. godine, a  nasledio ga je sin Dragomir.


Izvor: Centar akademske reči

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Borba severnih Srba protiv franačkog okupatora

* Obavezna polja