kecmanovicDa li “pad američke moći” može dovesti do moralnog oporavka SAD? U opširnom intervjuu koji je početkom marta dao magazinu “Atlantik”, Obama je rekao da je “akcija u Libiji bila greška”, da je “Ukrajina bliža Rusiji nego SAD”, da “SAD ne mogu da intervenišu svugde po svetu”… Mnogi ove reči tumače samo kao pokušaj nobelovca za mir da po završetku drugog mandata ne bude zapamćen kao jedan od najratobornijih predsednika SAD, koji je napao 16 zemalja. Zaboravilo se, međutim, da je pod ranijim administracijama Amerika bila još agresivnija…

“Ukoliko moramo da koristimo silu, to je zato što smo mi Amerika. Mi smo izuzetna nacija. Mi stojimo uspravno. Mi vidimo dalje u budućnost” – govorila je Medlin Olbrajt kao državna sekretarka u Klintonovoj administraciji. A negde u isto vreme britanski transatlantista Robert Kuper je pojašnjavao: “Mi smo ti koji povlače globalne poteze, a svima drugima jedino preostaje da se trude da shvate šta hoćemo i da traže način da se prilagode”. Ovakve izjave o “superiornoj rasi” ili “ljudima posebnog kova” made in USA, početkom veka nisu bile retkost, a šta je to praktično značilo osetili su i Srbi u Jugoslaviji, Srbiji i Srpskoj. Posle Ukrajine, Krima i Sirije, kao da se nešto menja.

Barak Obama je iznenadio otkrićem da je “intervencija u Libiji bila greška koja je izazvala haos”. “Dobro jutro Kolumbo!” Iole upućenima od početka je bilo jasno da libijski režim predstavlja originalnu formulu vlasti u kojoj pukovnik Gadafi, bez ikakve formalne, sekularne ili verske funkcje, drži labilnu ravnoteržu između nesložnih lokalnih poglavica. Kao i da će rušenjem njegove relativno prosvećene diktature zemlja potonuti u haos plemenskih sukoba u kome će se zapatiti islamski terorizam. I pored toga, Obamin intervju nije banalan jer predstavlja kritičku samoocenu spoljne politike SAD.

Nije isto kada pričajući i pišući o tome analitičari, kolumnisti, novinari, stručnjaci i naučnici oderu grlo i ispišu gomile papira, kao i kada o tome samokritički progovori prvi čovek jedine supersile, koja je ognjem i mačem “rušila dikatature”, “širila demokratiju i ljudska prava”, “zaustavljala ratove” i sve to za “dobrobit čovečanstva”. Plus, Obama je to rekao nasuprot dominantnoj struji brojnih kolonizovanih, vazalnih, poluvazalnih i savezničkih država i lidera širom sveta koji po inerciji ponizno slede formulu “što je dobro za Ameriku dobro je za čitav svet”.

Upravo po ovim poslednjim, po saveznicima, predsednik Obama i udara. “SAD su pogrešile što su na nagovor evropskih i arapskih saveznika podržale intervenciju NATO-a. To je izazvalo haos lokalnih sukoba i stvorilo novo utočište Islamske države zato što su se Kameron i Sarkozi odmah po rušenju Gadafija samozadovoljno izuvukli iz igre. Evropski partneri stalno traže od SAD da uđu u rat ili pokrenu intervenciju, ali sami nisu spremni da se dovoljno vojno angažuju i podnesu troškove vojnih poduhvata.” R. Kejgan je već odavno napisao politikološki bestseler o tome “da li su Evropljani sa Venere, a Amerikanci sa Marsa”, dokazujući da EU politički i vojno parazitira pod kišobranom SAD i na njih još navlači odijum celog, pre svega islamskog sveta.

Po tome nekako ispada da Amerikanci, nasuprot citiranim izjavama Olbrajtove i Kupera, nikada nisu ni hteli da predvode. Britanci su ih navukli da odigraju glavnu ulogu u rušenju Gadafija, a onda otišli zanemarujući posledice. Taman tako kao što je Obamu nasukao Kameron preranim povlačenjem iz Libije, tako je, odavno znamo, Buša juniora obmanuo Bler u Iraku o Sadamovom nepostojećem tajnom oružju. Biće onda da je i za sve ostale američke “humanitarne intervencije” u Istočnoj Evropi i na Bliskom istoku, u SRJ, Srbiji i Srpskoj bio kriv neko drugi. Ispada da su uvek ratoborni evropski saveznici miroljubive američke lidere nahuškavali na upotrebu, što meke, što tvrde moći.

sad-predvodnik

Eto ti, a ko bi rekao!? A svi smo, međutim, pogrešno mislili da je potpuno obrnuto. Da su SAD neprikosnoveno predvodile, a Evropljani sledili, uz povremena i pojedinačana iskakanja, koja nisu ostala nekažnjena, dok su posledice prebacivali na teret drugih. Da su, naprotiv, ceh plaćali baš ovi potonji, najbolje svedoči izbeglički cunami koji potresa EU. Proizvelo ga je Arapsko proleće u režiji SAD, i to pre svega u Libiji, gde je Gadafi kontrolisao priliv ekonomskih migranata iz šireg zaleđa prema Italiji. Pošto su diktatora predali plemenskim “fanovima demokratije i ljudskih prava” na linčovanje i preuzeli 160 milijardi dolara već ranije blokiranih u američkim bankama, milion izbeglica su poslali u Evropu. Začudo, visoko razvijene i malo naseljene, tradicionalno imigrantske SAD, kao i Kanada i Australija, nisu bile spremne da ih prevezu i prime iznad simbolične kvote. Ili su migranti baš želeli da plivaju preko Mediterana i pešače preko Balkana pravo u Nemačku, koja je kao lider EU počela da oponira američkim sankcijama prema Rusiji.

No, zanemarimo taj naivno neuverljivi deo Obaminog intervjua i fokusirajmo se na ono najbolje u njemu. Bilo bi previše očekivati od Obame da se upita otkud uopšte američki vojni avioni u borbenoj akciji iznad Libije. Gadafi nije napao SAD niti bilo koju drugu zemlju u susedstvu, a SAD jesu Vijetnam, Kubu, Panamu, Nikaragvu, Avganistan, Irak, Siriju i mnoge druge. Gadafi nije prikrivao tajno oružje, a SAD demonstriraju kako ga imaju. Gadafi nije eksploatisao tuđu naftu i gas, a SAD to rade. Gadafi nikome nije uvodio ekonomske sankcije, a SAD jesu SRJ, Iranu, Rusiji.

Klintonovog ministra odbrane Vilijema Perija, koji se takođe vajka da su raketni sistemi NATO-a na istočnim granica Poljske bili ponižavanje i provociranje Rusije, citiraju kao drugu lastu koja čini američko proleće. Ali i Peri zanemaruje da su SAD ponižavale čitav svet i postale najomraženija nacija širom planete, te da su upravo američke ambasade u inostranim prestonicama jedine opasane bedemima kao da se svugde nalaze na neprijateljskoj teritoriji. Od Obame je sasvim dovoljno što je rekao da “SAD više ne mogu da ublažavaju patnju svugde u svetu” jer svi dobro znaju šta to stvarno znači i pozdraviće Ameriku koja više neće “humano intervenisati” na svakoj tački planete radi “odbrane svoje nacionalne bezbednosti”.

Iako su bivši Peri i odlazeći Obama, samokritički progovorili tek kada su ih Putin i Si Đaoping podsetili da neće “21. vek biti američki”, ne treba potceniti činjenice koje ukazuju da “pad monopola moći” može da najavi moralni opravak. Pouka da “moć kvari, a apsolutna moć apsolutno kvari”, ne odnosi se samo na pojedince nego i na narode, ne samo na unutrašnju politiku nego i na međunarodne odnose. I, naravno, ne odnosi se samo na SAD nego i na bilo kog budućeg uzurpatora globalne moći. Takođe, ne treba se radovati naglom padu američke moći, jer to može izazavati takve turbulencije u međunarodnom političkom i ekonomskom poretku koje za male i nejake mogu biti još gore od “Pax Americana”. Pogotovo zato što SAD i danas prednjače u naoružanju, tehnologiji, ekonomiji i na kormilo može doći neko sa parolom “posle mene potop”.

Favoritkinja Hilari Klinton se zalaže za pojačano angažovanje u Siriji, govori o “nezavršenom poslu u Bosni” i hvali se kako je muža nagovorila da bombarduje itd. Zatim, tvrdi da je “dobila ime po osvajaču najvišeg vrha na planeti”, iako se rodila nekoliko godina pre nego što se ser Edmund popeo na Mont Everest, da se probijala kroz unakrsnu vatru na tuzlanskom aerodromu dve godine pošto je rat u BiH završen. Najzad, njena promotorka je Medlin Olbrajt. Nema šta, oličenje jedne nove i bolje Amerike koja nema opasnu ambiciju da, milom ili silom, predvodi čitav svet.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Da li će SAD još uvek predvoditi svet?

* Obavezna polja