Tomislav-CrnojevicDobro došli u moje sećanje!

… Dobro došli u vreme koje više ne postoji!
… Dobro došli u Hilandar srpske ljubavi i stradanja!

… Dobro došli u nebesko dvorište, grešnih Srba i čestitih Srbalja!
… Dobro došli u istoriju svojih svetih predaka!

… Dobro došli na Savine livade, u Crkvu Presvete Bogorodice Majke Božije i u krilo ikone, prepodobne, Odigitrije!

… Dobro došli u Svetu srpsku zemlju, čiju su manastirsku bratiju zlatne kočije odvezle u prošlost, u jedno lepše, veselije i sretnije doba – u kojem će, zanavek, ostati!

Gospode Bože, Oče naš, molim te za blagoslov i Tvoje sveto dopuštenje da napišem koju reč u slavu vremena kojem sam svedočio, kao „grešni rab“ Tvoj!

… Molim te da me umilostiviš blagodeti Tvoje da uz pomoć svog sećanja, trajno, ovekovečim bar jedan trenutak hilandarske svakodnevice – i tako od zaborava spasem zrnce večnosti kojeg će sačuvati napisana reč!
… I molim te da nam oprostiš sve grehove naše koje smo činili kao ljudi, a ne deca demona koja se zlom svojim uznose!

Bilo je to davno, jako davno i predavno za jedan ljudski život – u pozno leto, godine gospodnje, 1997.

… Srbija je te godine živela neurotično pod režimom svog kvazi-socijalističkog alajbega Slobodana Miloševića. U Beogradu je izgorelo „Jugoslovensko dramsko pozorište“, a engleska kraljevska porodica ubila svoju princezu Dijanu – a onda to svetu „prodala“ kao medijsku atrakciju pod maskom saobraćajne neseće u tunelu.

… Te godine su Srbi nosili transparente na kojima je pisalo: „Naša deca su gladna, a vaša?!“

… Sarajevo je posetio sotona iz Rima, Papa Jovan Pavle II, a u Beogradu su ubijeni general policije Radovan Stojičić Badža i Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar JUL-a i kako se po Beogradu glasno šaputalo – ljubavnik Miloševićeve žene, Mirjane Marković.

… To je i godina po kojoj se pamti Miloševićev „lex specialis“, dokument kojim i zvanično priznaje krađu glasova na lokalnim izborima – i godina kada su „crveni mundiri“ komunističkog režima na „Brankovom mostu“ pretukli studente, jer su javno protestovali protiv tog brutalnog, izbornog, lopovluka.

…Te je godine košarkaška reprezentacija Srbije postala evropski prvak na EP u Španiji, pod lažnim imenom „Jugoslavije“, a zemljotres u Italiji srušio je Baziliku Svetog Franje Asiškog, u Rimu.
… Bila je to godina u kojoj je svako od nas pisao svoju istoriju. U Zagrebu se krstio Zvonimir Ferdinand, najstariji sin Karla fon Habzburga – a u Drvaru spaljeno dvadesetpet srpskih kuća. U Irskoj je legalizovan razvod braka, a u Škotskoj klonirana ovca Doli.

… U Kini je umro poslednji vođa kineske revolucije, Deng Sjaoping, a u Srbiji skinuta petokraka sa Skupštine Beograda. Pamtićemo ovu godinu i po tome što je Svetosavska litija, na čelu sa patrijarhom Pavlom, probila kordon Miloševićevih čuvara u pancirnim „bundama“, u Kolarčevoj ulici.

… U rusvaju tog, opšteg, beznađa moja duša je pošla na put sa nadom da će stići u neki bolji svet i sresti neke drugačije ljude, ljude kojima se može verovati bar onoliko više koliko crnog pod nokat stane.

… Verujući sebi i ljubeći promisao Božiju, okrenuo sam leđa svetovnoj arhitekturi „kule vavilonske“ i pošao u zemlju isposnika i mudraca – u jednu potpuno drugačiju konstelaciju međuljudskih odnosa u kojoj, lično, posreduje duh Gospodnji.

… Pošao sam u nadi da ću sresti čeljad kojoj izgovorena reč znači više od svakog, praznog, golog intresa.
… I u veri da ću se, najzad, sresti sa smislom svog života.

Hilandar_-_Osam_vekova_srpske_duse_(Pirg_Hrusija)

Sveta Gora me je čekala širom raširenih ruku!

* * *
Pozno leto je te godine, nevoljno, skidalo svoju belu košulju od maslačkovog tkanja a jesen, lenjo, na sebe navlačila kišnu kabanicu koja je dugo stajala obešena o svetogorski čiviluk. Lepo vreme na Atosu ove je godine potrajalo dugo, i tome se najviše radovalo grožđe u manastirskom vinogradu. Vinova loza ište mnogo sunca da bi vino, kasnije, odisalo miomirisnim nektarom božijeg milosrđa.

… Radovali su se suncu i svi atonski zrikavci čija je melodija ličila na crkveni akatist – na uzvišenu himnu blagodarnosti, koja se „svirala“ svakom putniku, namerniku, koji bi se našao na tom pokajničkom putu svetogorske staze između morske obale i hilandarskog konaka.

… I dok su monasi po manastirskim crkvama pojali akatist presvetoj Bogorodici, svetogorski cvrčci su svoje pevanije darivali svima onima koji su smisao svog života tražili po vrletima „Hagion Oroš“.

… Tumarao sam tim putem božije spoznaje u neka davna vremena, iščezla još pre nekih sedamnaest godina. I sećam se, kada sam prvi put kročio nogom na kameno tlo ove svete zemlje, osećao sam se kao Nil Armstrong koji je prvi stupio na mesečev pesak. Bio je to mali korak za moje telo, a beskrajno veliki za dušu koje je to telo u sebi nosilo.

… A moguće je da sam se osećao, čak, i uzvišenije od tog nesretnog astronauta, jer sve više se priča o tome kako Amerikanci nikada nisu bili na Mesecu. U tom slučaju, Armstrongovo ushićenje i radost, mojim emocijama nisu mogli dopreti ni do klolena. Jer, ja mogu da pretpostavim koliko je nesrećna duša koja saučestvuje u laži, ali kosmonaut Nil nikada neće moći da shvati šta znači hodati po „busenu“ Svete Gore – jer, verovatno, za nju nikad nije ni čuo! (Uostalom, svima nam je dobro poznata američka „naučna“ arogancija, koja barata morem činjenica a forsira neznanje.)

… Iskrcavši se sa male dereglije, kapetana Kostasa, čiji je brodić oholo prkosio mirnim talasima i pomahnitalom suncu, sve vreme puta od Jerisosa do hilandarske arsane, stigoh u zemlju svojih duhovnih predaka ophrvan nekim čudesnim bunilom. Na pristaništu nas je dočekao mladi monah u crnoj mantiji, zvao se – Gavrilo. Stajao je pored nekog belog džipa u kojeg smo tovarili svoje torbe i nužni prtljag. Već na prvom koraku Gospod je, nama, razmaženim mirjanima, izašao u susret da ne vučemo svoj bagaž po ovom goropadnom suncu i užarenom kamenu koji je iz sebe isijavao još veću toplinu. Tri kilometra do Hilandara nisu malo po ovoj, paklenoj, vrućini koja nas je tako veličanstveno dočekala uz raspevani hor bezbroj raspomamljenih zrikavaca.

… Danas, posle toliko godina, teško razabirem stvarnost koja me je u tim trenucima snalazila. Ipak, uprkos tome, odgovorno tvrdim da sa ove vremenske distance bolje sagledavam one trenutke kojih tada nisam bio ni svestan. Vidim sebe opčinjenog prizorom koji se prostirao pred mojim očima; i tek sada poimam svu onu zbunjenost kroz koju sam tada prolazio. Ali, bolje da ovu priču nastavim u formi pripovedanja kao da mi se sve to ovog momenta dešava.

Gegamo se s noge na nogu, umorni od puta, nas dvadeset i jedan bogohulstvenik, koji smo „preko noći“ rešili da se pomirimo s Bogom i potražimo izlaz iz svako svojeg mraka. Ispred nas je monah sredovečnih godina, strogog pogleda i vojnički ozbiljnog lica, a duše meke ko pamuk – otac Vasilije, epitrop Hilandarski, monah koji je po svom poslušanju zadužen za kontakt sa spoljnim svetom. Svetom onih koji slabašno propituju sebe i, naivno, veruju kako su svojom bahatom svakodnevicom odavno pronikli u sve tajne svojih zabluda.

… Osvrćem se diskretno i potajno štipam po telu – proveravam, da li sanjam?!!
… Ili, ne daj Bože, da nisam možda već umro?!
… Da li je moguće da sada hodam po istim onim stopama kojima je i Sveti Sava hodio?!
… Da li je moguće da sam se vratio vekove unazad, i svakog časa očekujem da se Sveti Simeon pred nama pojavi!

hilandar monasi

U magnovenju čujem oca Vasilija kako govori: „…Svi Srbi su Hilandarci, samo oni to, jadni, ne znaju! Pravi Hilandarac vidi i najmanji žižak vere u oku svakog božijeg čeljadeta. Ali, Srbi su danas, na žalost, na velikoj stranputici božijeg otpadništva – a, bezbožni Zapad u to je umešao svoje krvave ruke!“

… Monahove reči koje se u svako naše uho zabijaju kao čiode, povremeno prekida pustinjsko ćutanje i tupi zvuk kamenja koji škripi pod nogama. A simfonija zrikavaca otrežnjuje nam svest i pomaže u tome da život, koji traje, osetimo pod prstima i ne posumnjamo u to da smo, već, mrtvi.

„… Mi Srbi smo verujući narod, ali imamo tu nesreću da smo lenji u mišljenju – nastavlja svoj svetootački monolog monah Vasilije – Više volimo kad drugi misle za nas, zato nam je život i obesmišljen – do jauka! Prepustili smo ga u ruke svojim odabranim demonima, u veri da će nas oni izvesti na Božji put. A oni nas sve više raspinju na krst svoje bezočne sramote i maloumne ideologije.
… Eejjj, breeee, od Srbina su napravili komunistu!!!“

… Među prisutnima, muk – svi smo se pretvorili u jedno uho. Bila je ovo naša prva lekcija iz umeća „slušanja“. Jer, mi dođoši iz ovog raspusnog sveta više smo vični praznoslovlju i laprdanju, nego vrlini đutanja i slušanja. Sada nam se pružila jedinstvena prilika da tu spoznaju svojih zabluda, najzad, privedemo k svesti. I zaista, niko iz ove nestvarne povorke koja je milela korakom puža po užarenom kamenju nije upadao u reč našem preosveštenom predvodniku u dugoj, crnoj, mantiji.

… Ubitačna jara i po koji cvrkut ptice, savršenim potezom nebeske ruke, upotpunjavali su ovaj fascinirajući prizor. I toj koloni umornih ljudi, koju je samo Gospod Bog mogao da okupi, dato je da ovim sećanjem bude zapisana u večnosti.
Doduše, mnoge više i ne pamtim, tek po neki lik izranja iz dubine mog sećanja i svedoči o tome da sve ovo što pišem nisam izmislio ni sanjao.

… Pamtim jednog plavokosog momka kojem ovo nije bio prvi dolazak na Svetu Goru. Upoznali smo se, još, u manastiru Svetog Stefana u Slancima, tom svetom hilandarskom metohu sa oboda Beograda. On je svima nesebično delio savete, kako se treba vladti i ponašati ovde na ovoj gori isposnika i mudraca, svetih i otšelnih, bogobojaznih i podvižnih rabova Gospodnjih.

… I pamtim jednog Bojana, mladića duge raščupane kose, isposnički mršavog, kojem sam najviše zapamtio tugu u očima koju je nevešto skrivao. Bio je škrt na rečima i nije mnogo govorio o sebi. Ličio mi je na gitaristu nekog pankerskog benda koji je pošao na Hilandar po božiji blagoslov za svoj budući nastup. Naravno, to je bila samo moja glupa predrasuda koju sam, usled nedostatnih činjenica, izgradio o njemu u svojoj iracionalnoj fikciji.

… Uostalom, predrasude su uvek šašave i glupe – zato se tako i zovu!
… Nisam tada mogao ni da slutim, a još manje da znam – da ću ovom mladom stvorenju biti jedan od svedoka na njegovom životnom putu kojeg je čvrsto rešio uzeti u svoje ruke.
… Nisam ni sanjati mogao da je ovaj mladi čovek krenuo na ovu svetogorsku Svetinju s kartom u jednom pravcu.
… O ovom dečaku, sa imenom Bojan, tek ću pisati – kasnije!

„… Ljudi ne znaju da su najbogatiji oni Srbi koji su pravoslavlje posisali u mleku svojih majki!“
Glas oca Vasilija još jednom je zagrmeo iznad naših pognutih glava.
„…Novopečeni Srbi, s komunističkim pogledom na svet, pretvorili su Srbiju u savremenu klanicu srpskog naroda. Svake godine nam nestaje po jedan Šabac. Dva Aranđelovca gubimo, godišnje. Umre više Srba nego što se rodi, a brojka je strašna! Prošle je godine pomrlo 36.000 ljudi više nego što se rodilo. Čak je i u Vojvodini veći mortalitet od nataliteta – 17.000 ljudi nestane za godinu dana. Srbija danas nema ni jedno i po dete po glavi stanovnika. Ali, zato, medicinski Frankenštajni u tri smene rade. Samo ginekolog na adresi Gepratove 10. obavio je 46.000 abortusa u svojoj „medicinskoj praksi“!
…Eeejj, Srbijooo, šta smo dočekali – da su Srbi Srbima egzekutori?!!“

Hilandar - Unutra, u polutami

Svi smo ćutali ko oduzeti!
… A, i šta bi drugo?!

Tišina i ćutanje najbolji su lek za stid koji čovek ne može da sakrije. Grešne duše u nama tražile su put ka svojem iscelenju, zato smo se i sakupili na ovom svetom mestu – da bezbožnost svoju bar jednom suzom umijemo. Sramiti se zbog vlastitog greha, to i nije neka duhovna revnost. To se podrazumeva u svetu čestitih ljudi. Ali, osećati stid za tuđe nepočinstvo – to je, već, podvižništvo dostojno da Gospod našu crvotočnost primeti!

… Jesmo li se ikada stideli za druge?!
… Onaj ko nije – na Boga se, jadnik, nabacuje kamenjem!

Monah Vasilije je, negde, na pola puta podigao svoju krupnu ruku i dubokim glasom zaparao vazduh: „…Ovo su Savine livade! A ona kula koju vidite, to je pirg kralja Milutina! Podigao ga je naš kralj, Stefan Uroš II Milutin Nemanjić, još davne 1302. godine. Zli jezici pričaju da se na kulu popela carica Jelena, žena cara Dušana, da bi sa njenog vrha videla Hilandar. To nije istina!
…Zli jezici lažu!
…Zato se i zovu – zli jezici!“

Umorni od puta i letnje žege neki od nas bi, povremeno, podizali pogled sa svojih prašnjavih cipela. U svima nama naprasno je jenjavao doživljaj spoljašnjeg sveta iz kojeg smo upravo stizali. Ali, nemoguće je bilo, u jednom dahu, zaboraviti svet kojeg smo tek malo pre ostavili iza svojih leđa. Svetovni život koprcao se u nama kao divlji losos ulovljen na udicu. Ući u svet klirika ni malo nije jednostavno. Uostalom, to se i ne može u jednom trenutku – to je proces! Za tako nešto potrebno je vreme, neizbežna je i nužna adaptacija svesti.

Neko iz grupe je pitao šta bi, mi koji dolazimo, trebali pokloniti Hilandaru i monasima?! Šta je Hilandaru najpotzrebnije u ovom trenutku?
… Gorostasni monah Vasilije „Gromovnik“, kojem je u međuvremenu neko od nas već uspeo prišiti dodatno ime, u trenu se brecnuo kao da ga je neko bičem opleo po licu.

„… Šta to pričaš, brate?!! Mi, ovde na Hilandaru, imamo sve što nam je potrebno – i više od toga! Niko od vas ništa ne traži. Pokloni i novac nisu od ovoga sveta. Od vas se traži samo da se „otreznite“! Od vas se traži da, najzad, progledate svojim očima! Hilandar od vas traži da preduzmete nešto tamo gde On nije prisutan! Po Beogradu i čitavoj Srbiji hara vam „Hare Krišna“ – šta ste preduzeli po tom pitanju?!!
… Mi smo narod koji, samo, mnogo priča. A u previše reči, puno je prazmih misli! Mi smo majstori praznoslovlja, ljubitelji bajki! Kada bi Srbi manje pričali – više bi posla obavili! I više bi koristi od toga imali – u svakom slučaju, bilo bi manje štete!“

… Ne znam kako su drugi preživljavali oštrinu jezika oca Vasilija, ali meni se ona veoma dopala. Uostalom, ja sam pravog monaha uvek i zamišljao kao „Božijeg ratnika“, a ne samo kao birokratizovanog čuvara crkvene imovine. Na kraju krajeva, ljudi su se brzo raskravili i nije bilo dileme – ovaj gromadni monah svima je brzo priraso za srce.
…A što se tiče tog izmišljenog, dodatnog, imena – „Gromovnik“, u potpunosti je odgovarao ocu Vasiliju u svim segmentima njegove ličnosti. I kao karakterna osobina, a ništa manje i kao vizuelni opis njegove stasitosti. Doduše, u početku sam zaista i mislio da se tako zove, a kada sam saznao da se to neko samo šali, prosto sam bio razočaran.

…“Vasilije Gromovnik“ – baš bi mu lepo stajalo!

hilandar ikona… Potonuvši u misli nisam ni primetio da smo se već, uveliko, približili hilandarskoj Svetinji. Pogleda uprtog u zemlju, na momente sam osluškivao blagi žamor glasova oko sebe. Tihe reči su se preplitale sa glasnim ehom koraka što je dopirao iz usijane prašine kamenog puta i „cvrkutom“ zrikavaca iz spržene trave. Prožeo me osećaj kao da nam se svima plete džemper sudbine, kojeg ćemo navući na sebe onog trenutka čim prođemo hilandarsku kapiju – i nisam se prevario!

U času dok sam opčinjeno stajao pred tim, svojim, hilandarskim snom, pred vratima raja koja mi se tako blagosloveno otvaraju, jasno sam video sebe kako ulazim u beskrajnu Božiju molitvu.
…Ali, ni u najružnijem snu nisam mogao pomisliti da će ona, samo, sedam godina kasnije vaskrsavati iz pepela…

…Hristos vaskrse!!!
Frankfurt; na Vaskršnji utorak, 22. april. 2014.


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Hilandar je molitva koja iz pepela vaskrsava

* Obavezna polja