vladislav-djordjevic1. Recepcija Sigmunda Frojda

Sigmund Frojd (Sigmund Freud, 1856-1939) je osnivač psihoanalize. Već za njegovog života psihoanaliza je stekla veliku popularnost: raširila se poput šumskog požara. Ali pozitivna recepcija nije bila univerzalna.

Jedna vrsta kritike dolazila je od naučnika koji su smatrali da je Frojdovo delo dobro kao književnost, ali loše kao nauka. Havelok Elis (Havelock Ellis, 1859-1939) je primetio da je Frojd dobar književnik, ali loš naučnik. To je još uvek najbolja ocena celokupnog njegovog dela.

Postojala je i druga vrsta kritike: feministička. Feministkinje su rano i žestoko napale Frojda. Među feminističkim kritičarkama Frojda isticale su se: Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir, 1908-1986), Beti Fridan (Betty Friedan, 1921-2000), Eva Figs (Eva Figes, 1932), Kejt Milet (Kate Millett, 1934), Džermejn Grir (Germaine Greer, 1939) i Šulamit Fajerston (Shulamith Firestone, 1945). Sve su one Frojda optuživale za „miziginiju” – za njegovo navodno širenje mržnje prema ženama i „patrijarhalnost” – njegovu navodnu apologiju podređenog položaja žena u društvu. Optužile su ga i za „biologizam” – njegovo navodno zastupanje gledišta da su polne uloge nepromenljive.

2. Džulijet Mičel

Prva feministkinja koja je uočila neopravdanost feminističke kritike Frojda bila je Džulijet Mičel (Juliet Mitchell, 1940). U delu „Psihoanaliza i feminizam” („Psychoanalysis and Feminism”, 1979) kritikovala je feminističku kritiku Frojda. No, i ona je Frojdu spočitavala tobožnji „biologizam”.

„Rehabilitaciji” Frojda u redovima feministkinja posebno su doprinele lezbejske feministkinje. One su se zakačile za Frojdov koncept „biseksualnosti”. Taj koncept – koji nije Frojdov po poreklu – brzo je stekao veliki ugled u redovima lezbejki i gejeva. Po njima, svi se rađamo kao „biseksualci”, ali se putem vaspitanja ili svesne odluke opredeljujemo ili za homoseksualnost ili heteroseksualnost. Koncept „biseksualnosti” postao je dogmom lezbejskog feminizama, tj. homoseksualne psihoanalize.

sigmund-frojd-1341152041-180177

3. Doroti Dinerstin

Među feminističkim psihoanalitičarkama prevladava tendencija prenaglašavanja uloge roditelja u vaspitanju deteta. Tipično delo te orijentacije je „Sirena i minotaur” (2000) američke psihoanalitičarke Doroti Dinerstin (Dorothy Dinnerstein, 1923-1992). U njemu ona zastupa mišljenje da se polne uloge moraju radikalno promeniti i da se to može postići samo ako očevi preuzmu brigu za vaspitanje dece. U vreme nastajanja knjige to je bila poprilično radikalna ideja, ali danas nije retkost da očevi preuzimaju deo odgovornosti u vaspitanju dece. Majke su često zaposlene, pa je to gotovo nužnost. Pa ipak, Dinerstinova je bila u zabludi verujući da promena vaspitanja može radikalno promeniti polne uloge. Mi se rađamo sa prirodnim polnim instinktima koje je teško vaspitanjem iskoreniti.

4. Nensi Čodorov

Doroti Dinerstin nikada nije izvršila ono što se u slengu homoseksualaca zove „coming out” – priznanje vlastite homoseksualnosti. Ali tome se približila druga feministička psihoanalitičarka Nensi Čodorov (Nancy Chodorow, 1944). Ona je takođe prenaglašavala ulogu roditelja u vaspitavanju dece.

Doroti Dinerstin i Nensi Čodorov, pozivajući se na Frojda, tvrde da je dečija psiha „biseksualna” i da se dete putem vaspitanja može „rodno” i „seksualno” usmeriti u ovom ili onom smeru. Ali dečija psiha nije „biseksualna” već – u većini slučajeva – polno diferencirana, pa je uticaj vaspitanja ipak ograničen.

Izgleda da Doroti Dinerstin i Nensi Čodorov imaju problema sa svojom „seksualnom orijentacijom”. To samo po sebi ne bi bilo problem kada one ne bi pokušale da tu svoju „rodnu” i „seksualnu” konfuziju projektuju na ostatak populacije.

5. Džudit Batler

barton-B1_000Lezbejske feministikinje danas dominiraju kako feminizmom, tako i psihoanalizom. Jedna od najuticajnijih među njima je Džudit Batler (Judith Butler, 1956). U knjizi „Nevolje s rodom” (2010) ona, pozivajući se na Frojda, tvrdi da „svet polnih kategorizacija” treba da „shvatimo kao konstruisan svet” (str. 233). To je opšte mesto svih lezbejskih feministikinja, homoseksualnih i drugih „kvir” teoretičara. Ali polnost je biološka kategorija a ne „konstruisan svet”. Džudit Batler, kao i druge lezbejske feministkinje, čini isto što i Doroti Dinerstin i Nensi Čodorov: svoju seksualnu konfuziju uopštava.

6. Psihoanaliza i feminizam

Feministkinje mnogo kritikuju Frojda. Najviše mu zameraju na njegovom navodnom „biologizmu”…

I pored mnogih optužbi (uglavnom neopravdanih), feministkinje se zapravo slažu sa Frojdom u mnogo čemu. Rado prihvataju Frojdovu tezu o prevažnosti roditeljskog vaspitanja u prvim godinama života i o urođenoj „biseksualnosti”. Tezu o „roditeljskom determinizmu” zdušno popularišu u horu s drugim predstavnicima ekstremnog „kulturnog deteminizma” („cultural determinism”). Ona im je glavno oružje u borbi protiv „biološkog determinizma” („biological determinism”). Tezu o „biseksualnosti” zdušno promovišu lezbejske feministkinje zajedno sa gejevima. Ukupno uzev, psihoanaliza je našla plodno tlo u redovima feministkinja i homoseksualaca.

7. Oto Vajninger

Psihoaanlitički koncept koji je naišao na najveću pozitivnu recepciju kod homoseksualaca jeste koncept „biseksualnosti”. Kako se čini, idejni tvorac tog koncepta je bečki lekar Vilhelm Flis (Wilhelm Fleiß, 1858-1928). Ipak, za njegovu široku popularnost najviše je zaslužan Frojd. Zahvaljujući njemu, koncept o urođenoj „biseksualnosti” postao je dogmom psihoanalize.

Popularnosti koncepta „biseksualnosti” doprineo je i Oto Vajninger (Otto Weininger, 1880-1903). U svojoj poznatoj knjizi „Pol i karakter” (1986) on mu posvećuje veliki prostor. Na jednom mestu on tvrdi: „Svaki se čovek, naime, koleba ili oscilira između muškarca i žene u sebi” (str. 108.). Čini se da je Vajninger svoju „biseksualnu” kolebljivost ili oscilaciju uopštio. Taj trend uopštavanja sopstvene „biseksualnosti” prihvatili su i drugi psihoanalitičari.

8. Žil Delez i Feliks Gatari

Koncept da smo svi mi „biseksualci” i/ili „homoseksualci” opsesija je psihoanalitičara. U knjizi „Anti-Edip” (1990) Žil Delez (Gilles Deleuze, 1925-1995) i Feliks Gatari (Felix Guattari, 1930-1992) tvrde da smo mi „homoseksualni lično, ne znajući ili znajući to” (str. 56). Zapravo, većina ljudi se rađa sa jasnim heteroseksualnim sklonostima i toga je potpuno svesna. Manjina se rađa sa homoseksualnim sklonostima i toga je takođe potpuno svesna. Autori čine jedan nedopustiv intelektualni greh: uopštavaju svoju homoseksualnost stvarajući konfuziju.

9. Bojan Jovanović

Među zagovornicima koncepta o univerzalnoj „biseksualnosti” i/ili „homoseksualnosti” kod nas se ističe Bojan Jovanović (1950). U knjizi „Bliskost dalekog” (2005) on populariše tezu o univerzalnosti „biseksualnosti”. Nije potpuno jasno šta on podrazumeva pod „biseksualnošću”. On tvrdi „da je svaka individualna psiha biseksualne prirode” (str. 137). Možda je on time hteo da kaže da se svi rađamo se erotskim sklonostima prema oba pola i da se tek pomoću vaspitanja „orijentišemo” prema jednom ili drugom polu. Ako je to hteo da kaže, onda je strahovito pogrešio. Najveći broj ljudi rađa se sa distinktnom seksualnom orijentacijom i ona im nije izborna.

Možda je pak hteo da kaže da se svi ljudi rađaju sa polno neizdiferenciranim psihama i da se one tek pod uticajam vaspitanja polno diferenciraju. I ta teza je jedna pomodna glupost. Uz mali broj izuzetaka, svi se rađamo jasno polno izdiferencirani. Zapravo, polno smo izdiferencirani već od začeća. To je jasno naučnicima sklonim naučnim činjenicama, a ne fantaziranju. Naučnica Luen Brajzendin (Louann Brizendine, 1952) u knjizi „Muški mozak” (2010) nema dilemu: „Muški i ženski mozak su drugačiji od trenutka začeća” (str. 18). Isto tvrde i svi drugi neuronaučnici. Za razliku od njih, razni „psihoanalitičari”, uključujući i Bojana Jovanovića, dozvoljavaju sebi pravo da uz fanfare iznose eklatantne zablude. Nije potpuno jasno šta je uzrok toj pojavi: ili je reč o pukoj intelektualnoj indolenciji ili o nečem još gorem: uopštavanju sopstvenih „biseksualnih” konfuzija.

vladeta-jerotic

10. Vladeta Jerotić

Blizak priznanju „da je individualna psiha biseksualne prirode” jeste i Vladeta Jerotić (1924). U predgovoru knjige Ota Vajningera „Pol i karakter” (1986), on tvrdi da ideja o biseksualnosti čoveka „stoji na dosta čvrstim temeljima” (str. 25). Zapravo, ideja je visokoparno praznoslovlje.

U knjizi „Novosadski razgovori” (2010) on, pozivajući se na „tumačenja raznih psihologa, antropologa i nekih teologa”, tvrdi da je u prvoj glavi Prve knjige Mojsijeve opisano „biseksualno prvobitno biće ljudsko” (str. 49). Ali u tom delu Biblije (kao uostalom i u drugima) nije dat opis biseksualnog ljudskog bića, već polno jasno diferenciranog ljudskog bića: muškarca i žene. Činjenica da jedan hrišćanski orijentisani psihoanalitičar zastupa tezu o „biseksualnosti” ljudskog bića, pa i po cenu elementarnog previda u egzegezi Biblije, ukazuje da psihoanaliza nije „dubinska psihologija” kakvom se predstavlja, nego područje akademskog lobiranja homoseksualaca i/ili biseksualaca.

11. Jovica Stojanović

Priključujući se teoretičarima „biseksualnosti”, antropolog Jovica Stojanović u knjizi „Strah od žene” (2012) primećuje: „Čovek je po prirodi biseksualno, dvopolno biće u kome je jedan pol dominantan i usklađen njegovim sekundarno biološkim odrednicama pola” (str. 29). Što je autor mislio kada je upotrebio izraz „biseksualno”? Ako je mislio da svi ljudi imaju seksualne sklonosti (seksualno) prema oba pola (bi) onda je izrekao notornu neistinu. Biseksualaca u opštoj populaciji nema više od 1%. Ako se njima pridodaju i homosekaulaci (seksualno usmereni samo na svoj pol) onda takva populacija takođe ne prelazi nekoliko procenata (3-4%).

Biće pre da je autor izraz „biseksualno” upotrebio kao sinonim za „dvopolno”, što i sintaksički i sugeriše. Ali, čemu onda koristiti jedan jezički zavodeći izraz? Izraz „dvopolno” je krajnje jasan; označava da jedna vrsta ima dva pola. Čemu ga zamenjivati zbunjujućim izrazom „biseksualno”?

Isticanje da je čovek „biseksualno, dvopolno biće” ili je trivijalno ili neistinito. Ukoliko se pod tim dvočlanim izrazom podrazumeva da je čovek biće sa dva pola, onda je to trivijalno jer su dvopolne vrste i hiljade drugih. Ukoliko se pod tim izrazom podrazumeva seksualna sklonost ka oba pola, onda je to neistinito jer samo mali procenat ljudske populacije ima takve sklonosti.

Umesto jasnoće, preciznosti i činjeničnosti, psihoanaliza nam uz fanfare nudi galimatijas nejasnoća, nepreciznosti i manipulacija.

12. Elizabet Rudinesko

Francuska psihoanalitičarka Elizabet Rudinesko (Élisabeth Roudinesco, 1944) ponovo se vraća na Frojdovo učenje. U knjizi „Rasulo porodice” (2012) ona, analizirajući Frojda, piše: „Biseksualnost, kao neizbežna posledica monističke organizacije libida, pogađa oba pola. Ne samo što privlačnost koju jedan pol oseća prema drugom ne proizilazi iz komplementarnosti nego sama biseksualnost razbija pomisao o takvoj organizaciji. Tako nastaju dva oblika homoseksualnosti: ženski, kada ćerka ostaje privržena majci u toj meri da će odabrati istopolnu partnerku, i muški, kada dečak pravi sličan izbor kako bi negirao majčinsku kastraciju” (str. 123).

Umesto jasnoće i činjeničnosti ponovo smo počašćeni sumom nagađanja, spekulacija i gluposti.

psihoterapija

13. Ličan primer

Čitajući psihoanalitičku literaturu, uključujući i gorenavedenu, dolazim do zaključka da sam nenormalan: ne osećam u sebi nikakvu „biseksualnost”: seksualnu sklonost ka istom polu. Otkad znam za sebe nikada me seksualno nije privlačio isti pol, već samo suprotan. Na svu sreću, pored somnabulističke psihoanalitičke literature postoji i druga iz koje saznajem da je ogromna većina ljudi (96-97%) takođe samo heteroseksualna.

Kada bih se oslanjao samo na psihoanalitičarsku literaturu, došao bih do zaključka da sam psihički bolestan. Na svu sreću, postoje trezveni naučnici koji sebi ne dozvoljavaju proizvoljnosti i maštarije kao psihoanalitičari.

14. Homoseksualizovanost akademskog sveta

Savremena psihoanaliza je „homoseksualizovana” – podvrgnuta kontroli homoseksualaca. Knjige koje opravdavaju homoseksualizma deo su nastavnog plana i programa na mnogim univerzitetskim odsecima, posebno na psihologiji, antropologiji i sociologiji. Osim toga, homoseksualizam zadobija sve veće društveno priznanje i uticaj.

15. „Incest trauma centar”

Beogradski „Incest trauma centar” u potpunosti je kontrolisan od lezbejki. Doživeti incest je svakako veoma traumatično. Incest s pravom podleže moralnoj i pravnoj sankciji. Ali u ovom centru incest se shvata veoma široko – ne samo kao seksualni kontakt sa osobom u srodstvu, nego i kao seksualni kontakt sa svakom osobom suprotnog pola. Po tom kriterijumu, preko 90% populacije doživelo je „incest”. Iz ovog centra širi se paranoja o pandemiji „nasilja nad ženama”, „trgovini žena”, „seksualnom uznemiravanju”, „zloupotrebi žena” i drugim muškim nepočinstvima. Lezbejski feminizam svesno širi nepoverenje, čak i mržnju prema muškarcima.

Koje su posledice te lezbejske propagande? Odgovor na to pitanje zavisi od ugla gledanja. Jedan od njih je stanje braka. Uzimajući u obzir da se kod nas svake godine smanjuje broj sklopljenih brakova, a povećava broj razvoda čini se da poslovi lezbejskih psihološkinja ne idu loše…

————————————————————————————————

Bibliografija

1. Batler, Džudit, „Nevolja s rodom: feminizam i subverzija identiteta”, Karpos, Loznica, 2010.

2. Brajzendin, Luen, „Muški mozak”, Sezam book, Zrenjanin, 2010.

3. Vladeta Jerotić, „Novosadski razgovori”, Ars Libri, Beograd; Partenon, Beograd, 2010.

4. Weininger, Otto, „Pol i karakter”, Književne novine, Beograd, 1986.

5. Delez, Žil i Feliks Gatapi, „Anti-Edip: kapitalizam i shizofrenija”, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990.

6. Doroti Dinerstin, „Sirena i Minotaur: odnosi među polovima i ljudska nelagodnost”, Feministička 94, Beograd, 2000.

7. Jovanović, Bojan, „Bliskost dalekog: anahronike III”, Stylos, Novi Sad, 2005.

8. Mitchell, Juliet, „Psychoanalysis and Feminism”, Pantheon, New York, 1974.

9. Rudinesko, Elizabet, „Porodica u rasulu”, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

10. Stojanović, Jovica, „Strah od žena: fenomen ženske agresivnosti”, Čigoja štampa, Beograd, 2012.


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Homoseksualizacija psihoanlize od Frojda do Jerotića

* Obavezna polja