Сјајни глумац Небојша Глоговац преминуо је у Београду у 49. години после краће болести. Вест је шокирала цео регион јер је болест дијагностикована пре само два месеца. Србија остаје без још једне изузетне јавне личности, без глумца у коме је уживала, без интелектуалца кога је уважавала.

Свој последњи интервју дао је  средином прошле године за БХ Дане, након приказивања новог филма Рајка Грлића , “Устав Републике Хрватске”, у коме је, по оцени и публике и критике, бриљирао у улози загребачког професора историје, хомосексуалца и трансвестита Вјекослава Краља, али теме разговора, који је вофила Тамара Никчевић, биле су много шире, а одговори нам приближавају животне погледе и ставове познатог глумца. Интервју преносимо у целости.

ДАНИ: Јесте ли гледали филм Устав републике Хрватске?

Глоговац: Јесам, и то два пута.

Питам зато што већина глумаца тврди да не гледа филмове у којима глуми – не воле, кажу, себе да виде на филмском платну.

О, па ни ја не волим себе да гледам. Ако некад и погледам, то обично радим с тешком муком. Временом сам, ипак, некако успео да се самоконтролишем, па онда као – ‘ајде да покушам да ствар посматрам неутрално и са стране. Што је, иначе, веома тешко. Јер, најпре вам невиђено на живце иде сопствени глас, који увек звучи другачије, као да то нисте ви. Наравно, слика изазива још већи шок. Када вас на крају још и нахују на немачки, као што се то мени догађало… Боље не питајте. То сам издржао да гледам неких шест минута, а онда устао и побегао главом без обзира.

Је ли Вам било тешко да скинете загребачки акценат професора Краља?

Није, јер сам имао срећу да са мном ради најпознатија хрватска лекторка. У почетку смо покушали да ухватимо мало од мог требињског акцента, а онда додавали градског загребачког – негде стезали, негде попуштали, штимали и… Ослањали смо се и на слух – уђете у основна матрицу, па гурате. Најзад, имам много другара по Загребу, слушао сам их, скидао, хватао у лету.

Док себе гледате на платну, ловите ли грешке, мислите ли да сте неке сцене могли одиграти боље?

Наравно. Човек себе најбоље познаје, па лако уочи мане; зна кад је фалширао, кад нешто није одиграо како ваља. Срећом, тај суд је толико субјективан и строг, да често није ни меродаван.

Шта је за Вас у том смислу меродавно? Ове године сте имали заиста две велике улоге – Хамлета у Југословенском драмском позоришту и Вјекослава Краља у филму Рајка Грлића. Критичари кажу да су то Ваше две најбоље улоге до сада.

Некада се ствари склопе, знате… И професор Краљ, о Хамлету да и не говорим, велике су улоге, велики задаци; интересантни, изазовни за сваког глумца. Када одлучи да то прихвати, глумац најпре мора да поништи себе, па да тек онда крене да истражује. Тај посао, наравно, ни најмање није лак, али је свакако један од најлепших.

ДАНИ:Уживате у њему?

Како кад. Много тога зависи од људи, од екипе са којом сарађујете. Сама глума је предивна; тим пре што имате на располагању поље које се креће од игре и забаве до истраживања најдубљих људских понора; или, пак, односа између ликова који се, рецимо, базирају на прећутаном. За мене, иначе, глума никада није била само оно што се изведе на сцени…

Него?

Она је пре свега скуп емоција и размишљања кроз које пролазим док стварам одређени лик.

Недавно сам гледала стари снимак интервјуа са редитељем и глумцем Мирославом Беловићем, који је, објашњавајући шта је глума, рекао да је глумац истовремено и вајар и глина.

То ми се допада – и вајар и глина. Да, истина…Стојан Цоле Дечермић глумца је назвао “великом празнином”, увек спремном и да прими и да да све. У суштини, реч је о свођењу себе на нулу, након чега почињете да креирате, да стварате нов карактер.

Рајко Грлић каже да му је, тражећи главног глумца, циљ био да пронађе некога ко је “и по појави и по карактеру” супротан Вјекославу Краљу и да је онда, у том “антикастингу”, дошао до Вас. “Снимање с Глоговцем била је угодна игра с великим мајстором и сјајним човеком”, рекао је Грлић.

Морам да кажем да заиста уживао радећи са великим и искусним редитељем какав је Рајко Грлић. Када већ споменусте антикастинг, тумачити некога ко је ваша супротност, има ли већег изазова?! Много глумаца направило је каријеру играјући увек себе или увек исту улогу. Један од њих је Клинт Иствуд, чије су лице и појава сами по себи довољни, па он, када стане пред камеру, заправо више и нема потребу да трага за нечим што је различито од њега самог. Тим пре што зна да је споменик. Наравно, Клинт Иствуд је један; остали су углавном – лоши глумци.

Лично, такве ми улоге никада нису биле инспиративне, чак ни кад сам почињао. Можда и зато што ме, док се још припремам, увек радује што ћу кроз имагинарни лик покушати да доживим туђу судбину, да схватим зашто је неко у одређеним околностима донео баш ту одлуку, због чега је повукао управо тај потез. Зашто, на пример, неки људи имају страх од жена, а зашто они други свакој прилазе без устезања и проблема. Зашто? У чему је фора? Е, то мене занима.

Глума Вам помаже да одговорите на та питања?

Помаже. Тачније, помаже ми да кроз туђа “искуства” наслутим неке одговоре. Срећом, нема коначних одговора, зато је и занимљиво. Поље о којем говорим истовремено је и огромно и скучено, а људи су исти од памтивека – исто или слично реагују на исте или сличне ствари.

“Ово време је искочило из зглоба”, каже Хамлет пре четири века.

И, шта се променило?! Зар та констатација не стоји једнако чврсто и пре толико стотина година и данас?

Како бирате улоге?

Најважнији ми је квалитетан текст, квалитетан сценарио који глумцу омогућава да, ако га има, свој таленат покаже на прави начин. Сценарио за филм Устав Републике Хрватске свидео ми се, одмах, на прво читање. Можда и зато што сам одувек био велики обожавалац лика и дела писца сценарија Анте Томића, који, као и многи од нас, имају несрећу да живи у држави чије се власти страховито плаше паметних и даровитих људи. Поред тога, било ми је занимљиво да уђем под кожу Вјеке Краља, који је хомосексуалац и трансвестит, али и десничар на чије је идеолошко опрдељење очито великог утицаја имао његов непокретни отац, бивши усташа. Иако образован човек, професор Краљ роб је предрасуда; он презире свог суседа, полицајца Србина и његову жену. Ипак, под окриљем ноћи, главни јунаци ове “љубавне приче о мржњи”, како су је назвали Рајко Грлић и Анте Томић, изненада откривају међусобну повезаност, која надилази и предрасуде и етнички конфликт.

“Да није Срба, Хрвати би изгубили смисао властитог постојања. И обрнуто”, тврди Анте Томић.

Нема дана без ноћи, је ли. Али, у чему је, дођавола, проблем Срба и Хрвата? Да ли је ту заиста реч о мржњи по блискости?

Ове године сте, већ сам рекла, бриљирали и у улози Хамлета, којег је, у Југословенском драмском позоришту, режирао Александар Поповски.

Прво, сви смо имали невероватну срећу да до нас, након толико времена, стигне та генијална Шекспирова драма. Баш тако ће, претпостављам, за сто и кусур година генерације имати срећу да до њих, уместо свирке неког талентованог клинца који на клавиру данас разваљује Рахмањинова, дође Цеца. Јер Цеца је Шекспир данашњице.

Депримирајуће.

Не, не, није. То је реалност; гомилање слика које су протеклих деценија доминантно експлоатисане. Како од медија, тако од државе и политичара. Цеца је симбол времена, јунак нашег доба.Она је српска мајка, ‘еј!

Шта то значи?

Не знам. Само знам да је та гинекологија веома интересантна. Можда је ту било и неког масовног силовања, а, па отуд “српска мајка”? Или је реч о нечему другом? Ко то зна?! Ипак, понављам: та особа је тек последица вишедеценијског, константног бомбардовања друштва трешом, неукусом, неморалом. Истовремено, реч је о очитој незаинтересованости сваке власти да промовише крупне и озбиљне садржаје. Зашто? Вероватно што знају да је човеку који живи у оваквим системима, после тешког и напорног дана, лакше да када се врати кући пусти неку цајку, што би рекли Хрвати, него да слуша Бетована.

Када говорите о оваквим системима…

Можете ли у било којој од држава такозваног региона да замислите богатог доктора наука, инжењера, научника, уметника? Можете ли?! Покажите ми човека који је цркао учећи, који у малом прсту има све знање овог света, а који од своје плате овде може да живи животом достојним човека. Па, нема га! Нема таквога! Људи са знањем и талентом овде углавном немају кинте! Уместо да се баве својим послом, доктори наука са дипломама које нису купљене или украдене данас раде као кондуктери, као таксисти, продавци. Или поправљају телевизоре. Капитал се слива на другу страну. По томе где и коме новац иде лако можете закључити у каквом друштву живимо, за које се вредности залажемо, шта се цени. А цени се Дара бубамара, јеби га! Она напуни коју год хоће халу кад год пожели. И пуна је лове. Вероватно има и неке додатне активности, али, боже мој! Ово је свет силиконских сиса и дупета. У њему је Дара бубамара закон, не ја.

Ех, сад…

Нема “ех, сад”! Тако је. Па, Миодраг Петровић Чкаља, глумац на кога је откидала цела Југославија, умро је у беди. Сви су га обожавали, гутали серије и филмове у којима је глумио, иако он од свог рада није наплатио ништа. Зашто? Зато што не постоји закон о ауторским правима. Нас глумце држава не штити, не штити нас нико.

Мислите да би Саша Јанковић био у стању да промени ситем о којем говорите да је којим случајем успео да Александра Вучића победи на председничким изборима? Зато сте Јанковића јавно подржали?

Сашу Јанковића сам подржао зато што мислим да је за друштво погубно да један човек буде све. Чак и да је најгенијалнији на свету, а није…

Председник Вучић верује да јесте.

То лудило власти је опасна појава не само по онога ко ју носи, него и по оне који то трпе. Тај ниво неукуса, контроле, притиска на свест, па то је заиста неподношљиво. На живце ми иде његово глуматање, став “туците, ми ћемо да трпимо”, лажно хришћански приступ, лажна смиреност иза које бије гнев и бес… Иако лаж и превара пристојном човеку морају бити одвратне, оне, нажалост, пролазе. Све видимо, све препознајемо, али опет све функционише како ОН хоће. Зашто? Па, зато што га је подржало толико људи. Тај принцип је постао мера ствари: не можете да критикујете нешто што већина подржава. Кажем – филм је лош. Како је лош, питају, кад га је видело милион људи. Којих, бре, милион људи?! Милион глупака и сељачина?! Али то, кажем, пролази, иако се иза назире агресија и врста манијакалности, што ће ово друштво кад-тад увалити у проблем. Када тај балон једном пукне, изазиваће озбиљне последице. А тада ће, бојим се, бити касно.

Да се ипак вратимо вашој глуми, да пустимо глуматање?

 О.К.

Негде у јулу прошле године разговарала сам са Властом Велисављевићем, који је у Хамлету Александра Поповског у Југословенском драмском позоришту играо Духа Хамлетовог оца. “Глоговац има четрдесет и седам година, а глуми Хамлета!”, чудио се. “А Хамлет је млађи… Ко зна на шта ће то изаћи.”

Па, и Дух Хамлетовог оца је млађи од Власте, па шта. Он то зна, наравно, али воли да се зајебава. Лепо смо сарађивали…

Хамлета, иначе, никада пре нисам играо. Када ми је Аца Поповски понудио улогу, морам да признам да сам имао одређену резерву: било ми је, наиме, прилично чудно да га први пут играм у четрдесет и седмој години живота. Имам ли потенцијала да све попамтим, да изнесем до краја оно са чим се Хамлет суочава, да тиме овладам, питао сам се. Притом, веома је тешко играти паметнијег од себе, знате… Поповски нам је изнео свој концепт, који је посве другачији од класичног. Поповског, на пример, не занима Хамлет као млад човек који први пут доживљава неправду и који покушава да се у томе снађе; више га је интересовало да покаже да сви мање-више вековима преживљавамо иста срања и боримо се са истим ветрењачама. Хамлет Аце Поповског буди се поново исти и ту можемо тражити оправдање за то што управо ја тумачим младог данског краљевића. Ништа се не мења; године пролазе, ствари остају исте, то је порука.

Драмски писац Душан Ковачевић једном ми је испричао како је, поред Маратонаца, на пријемном за драматургију на ФДУ препевао Хамлета у десетерац, све у намери да покаже како је један млади човек, покушавајући да добије љубав мајке, побио цео двор. Професори су се, испричао ми је, док су га слушали ваљали од смеха.

Искрено, све док га нисам одиграо, и сам сам Хамлета доживљавао као размаженог идиота; као дериште, као едиповца који ће урадити све не би ли доказао да му мајка није курва. Сви су се на академији, сећам се, ложили на Хамлета, што нисам могао да разумем. Јебо вас Хамлет, говорио сам. Уопште ми није био инспиративан. Ствари су се у међувремену промениле.

Заинтригирао ме је, понављам,приступ редитеља Аце Поповског, у чијој представи, рецимо, нема Лаерта; сцене су испрескакане, не ређају се онако како их ређа Шекспир; године глумаца нису важне… Цела прича је одједном почела да личи на Хамлетов сан, на некакву фројдовску исповест, на нешто што је дубока подсвест. То бело платно на сцени означава жељу за повратком у сигурност: не мораш више да се сећаш свега, да мислиш на све што се догодило, на разочарење у љубав, у жену, у пријатеља… Као у некој игрици, Хамлет на крају долази до мајке, и тада се испоставља да је цела трагедија у ствари покушај главног јунака да својој мајци Гертруди објасни колики је грех починила, колико га боли и повређује то што она ради. Кад му се учини да је то досегао, што је, суштински, решење свих његових проблема – уосталом, наши највећи проблеми су они лични, интимни – Хамлет покушава да одговори на питање зашто га мајка не воли. Из тога произлазе сви бесови, крваве жеље, реваншизам. На почетку свега су отац и мајка… Ето, тако сам доживео Хамлетов проблем. Кад све што има каже мајци и када мајка њему каже све, ни тада се, наравно, ништа не решава.

Рекли сте да Вам, док сте студирали, Хамлет није био инспиративан. Шта вас је привлачило?

Увек сам волео Чехова. Обожавао сам да улазим у његове ситне психолошке замке, да истражујем нијансе у карактеру које сликају и показују све. Бог те пита колико сам пута успео у то да проникнем, а колико сам пута грешио. Уосталом, то више није ни важно.

Поред Чехова, волео сам и Магбета, Ричарда III, који је, по мом мишљењу, најтежи лик у литератури.

За Вас постоје тешки карактери?

Ох, итекако!

Већ сте добили све најважније глумачке награде, критичари често кажу да на сцени често знате да “поједете” остале глумце…

Не, не, није… У глуми је, баш као и у музици, веома важан партнер. Глумац мора да научи да слуша партнера; ритам који обојица намећемо и успостављамо мора да функционише. Тек је то права игра. Не може ко у клин ко у плочу, свак своју причу…

А то ко је кога појео…

Цитирала сам критичара Јутарњег листа. Ваш Хамлет је у Загребу доживео овације.

У Љубљани је било још боље, још јаче.

Да, али многи су стрепели, питали се како ће све то да прође, како ћете играти код Рајка Грлића будући да сте бес дела југословенске публике изазвали изјавама о Дражи Михаиловићу.

Лик Драже Михаиловића сам, пре неколико година, тумачио у серији Радио-телевизије Србије Равна Гора. Тада сам рекао нешто о карактеру који играм, што је заиста изазивало бурне реакције у региону. Међутим, и даље не разумем – зашто. Шта је ту толико спорно?! Зашто су се сви разбеснели?! Када сам касније о томе размишљао, запитао сам се јесу ли неки људи само глупи или су напросто злуради.

И, до каквог сте одговора дошли?

Бојим се да су малициозни, да моје речи намерно погрешно тумаче. Јер, о чему сам ја говорио? О Дражи Михаиловићу или о лику којег тумачим? Наравно да сам говорио о овом другом, јер само ме је то у датом моменту и интересовало. Нисам историчар да дајем историјске судове, а још мање ми је било на крај памети да својим изјавама било кога на било који начин повредим. Када игра неку улогу, глумац не може истовремено да осуђује лик који тумачи. Напротив: ако је већ прихватио улогу, његов задатак је да га на сваки начин разуме, да га брани, да открива дате околности које су довеле до тога да поступи онако како је поступио. Историјске оцене су друга ствар, њих препуштам историчарима.


Извор: БХ Дани

Оставите коментар

Оставите коментар на In memoriam – Последњи интервју Небојше Глоговца

* Обавезна поља