Драго Пилсел, хрватски новинар, теолог и активиста, оштро је критиковао новинаре и уредништво загребачког Јутарњег листа због недавно објављеног текста „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим? Откривамо што се збива иза кулиса“.

У колумни објављеној на порталу Аутограф, коју преносимо у целости, Пилсел, између осталог, осуђује тешке увреде према Светој столици и СПЦ, као и вређање владике Јована Ћулибрка и митрополита Порфирија Перића, а наводи и да је злочеста и наопака конструкција то да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве. Посебно указује на измишљотине изнете у тексту Јутарњег који је узбуркао регион, а који су пренели бројни портали.

Текст преносимо у целости:

„Понекад се осећам поражено, а понекад из тога повременог и привременог осећаја излазим јачи него што сам био пре негативног искуства.

Текст који су новинари Владо Вурушић и Роберт Бајруши објавили у суботњем броју загребачког дневног листа Јутарњи лист таква је прилика да новинара који држи до стручности и до проверавања чињеница, пак, до компетенције да се нечим бави, а такав сам ја, пренерази али одмах иза тога покрене како би се ствари разбистриле и појасниле.

Свестан сам да не могу неутралисати врло негативан учинак несавесног рада споменутих новинара, али штета би била још већа ако бих остао суздржан, ако бих прећутао евидентно кршење основних новинарских принципа од стране споменутих новинара, посебно јер њихов рад (нажалост и уређивачка политика Јутарњег листа) представља озбиљан и тежак ударац на настојања Свете Столице и мудрих особа и у Католичкој цркви на овим просторима и у Српској православној цркви да спласну негативне страсти, ниски ударци и други облици нехршћанског понашања, пак да се догоде они плодови мира и сарадње за којим су тежили поглавари Католичке цркве, посебно Јован Павле Други и, како можемо сведочити, папа Фрања.

Изузетно ми је непријатно да о овоме пишем јер сам Јутарњем листу донео ону врсту сазнања (писма патријарха Иринеја папи Фрањи након чега папа Фрања обуставља канонизацију Алојзија Степинца или важне интервјуе с патријархом Иринејем и владиком Јованом Ћулибрком) која би уредништву тога листа требало да буду обавезујућа у смислу уважавања чињеница и достојанства цркава.

Чланак који је добио наднаслов „Позадина догађаја“, те наслов „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим? Откривамо што се збива иза кулиса“, с поднасловом „Нунциј Лингва у Јасеновцу, Фрањин интервју Политици: Што се догађа у троуглу Ватикан-Београд-Загреб?“, ауторско дело Владе Вурушића и Роберта Бајрушија (објављен на порталу Јутарњег листа 14. новембра 2020. у 9:45 сати) представља негацију новинарских принципа и скуп је полуинформација, дезинформација и манипулација с чиме се срамоти и наша новинарска струка.

Роберт Бајруши – Фото: Снимак екрана
Владо Вурушић – Фото: Снимак екрана

Наравно да би требало поставити питање зашто главни уредник Јутарњег листа допушта да о тако осетљивим питањима (канонизација Алојзија Степинца, односи Католичке цркве и Српске православне цркве, те Хрвата и Срба…) пишу особе које немају ама баш никакве компетенције.

Али одговор се назире: Јутарњи лист, осим у особи колеге Инослава Бешкера, кадровски је потпуно неспособан да се бави религиозним темама. Тиме не аболирам одговорност главног уредника за испаде Вурушића и Бајрушија.

Пођимо, ипак, редом. Новинари „откривају шта се догађа“? Не! Они, пошто немају знања о ономе што пишу, само „интерпретирају“, а како су им информације никакве а компетенције још никаквије, нуде прегршт будалаштина, па и увреда.

Почнимо са увредама на рачун папе Фрање. Има их одмах у наслову. Он гласи, поновимо „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим?“ Ова реченица се може читати само на два начина: или да постоји могућност/интенција да папа Фрања походи Београд како би канонизовао Алојзија Степинца или да папа тргује са Степинцем на начин да је спреман да пође у Београд како би искамчио „добровољност“ или некакво „попуштање“ од стране Српске православне цркве.

Да главни уредник Јутарњег листа води рачуна о објављеним материјалима о овој теми, а који имају као извориште патријаршију и Свети Синод, не би никада смео да одобри овакав наслов. Али, пустимо то. Вероватно главни уредник Јутарњег листа не води рачуна о томе шта објављује или што је објавио у свом листу.

Да папа Фрања жели да походи Србију, у првом реду, тамошњу заједницу католика, јавна је ствар. Али да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве је толико наопака и злочеста конструкција, толико она говори о неозбиљности новинара и уредника, толико је поразна за нашу професију, да је то неописиво мучно.

Вурушић и Бајруши не познају литературу (о Мајклу Фајеру да им и не говоримо), понашају се као да се СПЦ само „шалила“ својим приговорима на (ранију) Степинчеву беатификацију (која се, нота бене, не би догодила да је о њој одлучивао папа Фрања и према критеријумима који су постављени прошлонедељним извештајем Државног секретара Свете Столице о вашингтонском надбискупу и кардиналу Теодору Меккарику, осврнућу се на ово мало касније), као и на планирану канонизацију након што је 2014. признато чудо по заговору Алојзија Степинца. Вурушић и Бајруши, срамотећи себе и властиту редакцију понашају се и као да се није догодила Мешовита католичко-православна комисија о Степинцу!

Ту им нема помоћи. Можемо их само жалити и чудом им се чудити.

Бајруши и Вурушић лупетају о некаквој „Цркви у Хрвата“. Упућујем их на радове највећег хрватског постконцилског теолога, др. фра Јанка Томислава Шаги-Бунића Капуцинера: такво нешто, тај националистички конструкт, не постоји! Црква је Христова, то јест, Божија. Није ни хрватска, ни боливијска, ни аустријска.

Папа Фрањо се обраћа верницима на тргу Светог Петра – Фото: Снимак екрана/YouTube

Као знакове времена аутори памфлета истичу ватиканску дипломатску активност и, наравно, греше. Па кажу да је „апостолски нунциј у Хрватској, монсињор Ђорђо Лингва изненада посетио Јасеновац“. То могу написати само они који не прате најаве католичких медија и објаве оних православних. Ништа није било „изненада“”. Све је било на време најављено и медијски добро пропраћено.

Никакве мистерије нема ни око доласка апостолског нунција у Србији Лучијана Суријана у Загреб и у загребачку катедралу као и у земљотресу уништен надбискупски двор. То је знак црквеног јединства. Зар је тако тешко замислити да су се апостолски нунциј Суријани и домаћин, монс. Лингва, консултовали око неких кадровских питања (не само у вези са чињеницом да је београдски надбискуп Станислав Хочевар прошле недеље навршио канонску доб за пензију)?

Интервју који је недавно папа Фрања дао београдском дневнику Политика је прича за себе и није показатељ ничега другог до воље папе да се његова пастирска реч чује и преко тог београдског листа (ништа у одговорима који је в. д. главног уредника Политике на одласку (већ је у пензији) добио из Ватикана не представљају сензацију).

Одговори су стандардни, али је то знак пријатељства као што је био интервју који је добила Политика од државног секретара кардинала Пјетра Паролина у мају 2019. године. Света Столица жели, како је нагласио Паролин, да „све верске заједнице овог региона буду у стању да заједнички закораче на пут истинског помирења и да могу постати модел превладавања конфликата за целокупно друштво“.

Ниво дилетантизма у тексту Вурушића и Бајрушија је застрашујућа: они не знају да је у опису посла (било којег) апостолског нунција да помогне и посредује у процесу избора кандидата за (над)бискупа у појединим (над)бискупијама. Или, пак, када пишу да се као „три незаобилазна кандидата“ за будућег патријарха спомињу епископ бачки Иринеј Буловић, владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк и загребачки митрополит Порфирије Перић. Ово је заиста толико смешно лицитирање да је чак и депласирано коментирати.

Али оно што тражи реакцију је вређање владике мр. сц. Јована Ћулибрка (највећег стручњака за холокауст на овим просторима) и митрополита др. сц. Порфирија Перића (изузетног библичара) за које Вурушић и Бајруши истичу да нису теолошки образовани! (SIC)

Посебно је смешна констатација ових антиновинара да би папа „управо због нормализације хрватско-српских односа“, могао у склопу „београдске турнеје можда да сврати и до Загреба, док неки спомињу да би папа Фрања могао, јер толику храброст има, можда и да обиђе Јасеновац и Вуковар“. Сироти Вурушић и Бајруши су толико неупућени да не знају да не постоји позив Хрватске бискупске конференције папи Фрањи да походи Хрватску. Sapienti sat.

Количина демонстрираног незнања и манипулативних реченица су довеле неке моје познанике у редовима СПЦ-а, али и шире, да ме питају знам ли шта то изводи Јутарњи лист.

Знам шта изводи, премда бих, рецимо, на темељу већ дужег писања Владе Вурушића о СПЦ-у могао да закључим да има и отвореног презира према тој Православној цркви, пак када је реч о Бајрушију то је случај евидентног незнања и самоуверености да је исто писати о Милановићу, Пленковићу или Степинцу. Јутарњи лист изводи тешку диверзију на екуменска настојања папа Фрање. Желио бих да верујем да то чине несвесно.

Папа Фрањо је приврено зауставио канонизацију Алојзја Степинца – Колаж фотографија (Архива Новости-Снимак екрана)

Неколико закључних мисли.

Прво, написати и објавити овакву папазјанију у недељи када Света Столица подиже ниво транспарентности и аутокритичности објавом извештаја о бившем кардиналу (смењен је и из свештеничког сталежа) Мекарику, осуђеном педофилу, значи да Јутарњи лист показује потпуно неразумевање црквене политике и стања ствари.

Уосталом, заступам и ја став епископа Јована да комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о кардиналу Степинцу. Ваљда би коначно требало свима да буде јасно да смо зашли у озбиљно раздобље разматрања докумената (посебно оних који нам сада нуди Света Столица након дигитализације архива понтификата Пија XII) и да ће то трајати много година!

Затим, Јутарњи лист би требало да може да схвати (раније сам најавио да ћу ово споменути) да наведеним извештајем, буде ли се тако строго и академски и правно писао реферат о Степинцу како се писало о Мекарику (говорим о дубини и снази аргумената, актере не упоређујем!), прилике да се догоди његова канонизација су толико мале да постају чак и ирелевантне.

Коначно, сугерисати да би папа био склон идеји да тргује са Степинцем и да одступи од свега што је јавно рекао (па и нашем колеги Силвију Томашевићу на повратном лету из Скопља у Рим 7. маја 2019.), тешка је увреда не само речених новинара већ и Јутарњег листа према Светој Столици.

Кардинал Паролин истиче да се могућа канонизација (недавно је приликом посете Сплиту и Солину три пута рекао да ће она доћи “у Божије време”) мора догодити “у клими што је више могуће без тензија и полемика”.

Јутарњи лист не удара само на папу већ и на ватиканску дипломатију. И не видим како је уопште након овога, ако се редакција не извини, без увијања, читаоцима, Светој Столици и представницима Српске православне цркве, и не исправи, могуће овај дневни лист и даље сматрати релевантним медијем”.


Извор: Спутњик

Оставите коментар

Оставите коментар на Измишљотине у тексту Јутарњег листа о СПЦ, папи и Степинцу

* Обавезна поља