zivadin

Završna reč na okruglom stolu „Od agresije do secesije“ održanom 23.03.2013. godine

Danas, 14 godina posle, kada odajemo počast svim žrtvama agresije NATO pakta, upućujemo reči iskrenog priznanja i zahvalnosti svim prijateljskim zemljama, koje su nas podržavale, uvažavale i koje nas danas podržavaju u naporima da Srbija očuva svoj suverenitet i teritorijalni integritet pred ofanzivom separatizma i centara moći koji podržavaju i bezakonje u međunarodnim odnosima. Bez želje da ikoga zaboravimo, da bilo čiju podršku i solidarnost umanjimo, želimo posebno da izrazimo priznanje i zahvalnost Rusiji i Kini na njihovoj stalnoj podršci u Savetu bezbednosti i u svim drugim međunarodnim forumima, na njihovoj spremnosti da Srbiju poštuju kao partnera, da uvažavaju njeno dostojanstvo i da Srbiju, u svakom pogledu, prihvataju kao stvarno ravnopravnog, a ne kao trećerazrednog, ili partnera na rečima, kako Srbiju i danas tretiraju vlade i lideri vodećih članica NATO i EU.

Nikad nije bilo niti je danas sporno da Srbija, bez obzira na predubeđenja u vladama, političkim strukturama i medijima vodećih članica NATO i EU, ima mnogo istinskih prijatelja i saveznika u Evropi i svetu. I u zemljama članicama NATO i EU Srbija ima mnogo prijatelja, posebno među intelektualcima i uopšte, među slobodno mislećim ljudima. Nažalost, bilo je sporno kakav je odnos Srbije prema prijateljima i saveznicima, koliko je taj odnos ozbiljan, iskren i dosledan. Bojim se da i danas ima razloga da se prisetimo poruka i upozorenja osvedočenog prijatelja Srbije i srpskog naroda iz perioda tokom i posle Prvog svetskog rata, Švajcarca Arčibalda Rajsa. Prepričano, on je upozorio: Dotle dok prijatelje iz teških vremena gurate dalje od sebe, a neprijateljima koji vam dolaze u pohode polažete crvene tepihe – vi prizivate da vam se ponove najgori periodi vaše istorije!

Što se tiče organizacija-domaćina ovog okruglog stola, prisutnih u ovoj velikoj sali, ogromne većine srpskog naroda u Srbiji, regionu i srpskom rasejanju širom sveta, što se tiče svih onih koji dele naše vrednosti, znamo koje su vrednosti pouzdanih prijatelja, poštujemo ih i nikad ih ne bismo na bilo koji način zapostavili, ili povredili. Stidimo se onih kojima su vredniji i važniji neprijatelji od vekovnih osvedočenih prijatelja.

Okrugli sto je protekao u konstruktivnoj i ozbiljnoj atmosferi, uz zajednički napor svih učesnika da, svako iz svog ugla, doprinese osvetljavanju istine i čuvanju pamćenja na žrtve agresije.

okrugli sto

Zajednički je stav svih učesnika da je oružana agresija NATO 1999. bila osvajački rat sa strahovitim trajnim posledicama na Balkanu, u Evropi, kao i u celom međunarodnom pravnom i političkom poretku. Ona je bila priprema i uvod u jednostranu protivzakonitu secesiju srpske pokrajine Kosovo i Metohija koji su izvele terorističke OVK, uz političku i svaku drugu podršku vodećih sila NATO i EU. Ako je oružana agresija NATO 1999. bila priprema jednostrane, protivzakonite secesije, onda ta secesija predstavlja nastavljanje agresije drugim sredstvima. Agresija i secesija predstavljaju etape iste strategije drobljenja Srbije i srpskog nacionalnog bića.

Agresijom protiv Srbije 1999. NATO je uzurpirao pravo da sprovodi svoju strategiju intervencionizma na čitavoj planeti, po svojoj slobodnoj oceni, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN kao organa jedino ovlašćenog da odobrava upotrebu sile u međunarodnim odnosima, kršenjem osnovnih principa međunarodnog prava i međunarodnih odnosa. Strategija neograničenog intervencionizma sprovodi se suprotno pravu, moralu i drugim tekovinama civilizacije. Njena jedina logika i objašnjenje su egoistični ekonomski i geopolitički interesi i privilegije vodećih članica NATO. Takva strategija je u svojoj suštini totalitarna i predstavlja veliku opasnost po svetski mir i bezbednost. U uslovima svetske krize i ograničenih prirodnih resursa, posebno energetskih, ova strategija može biti izvor mnogo širih međunarodnih sukoba sa nesagledivim posledicama.

“Tucite Srbe, bacajte bombe, oni će i tako sutra to zaboraviti“ – zabeležene su reči komandanta NATO. Okrugli sto je dokaz da Srbija pamti, da ne zaboravlja. Srbija pamti svoje žrtve, razaranja, trovanje tla, vode i vazduha osiromašenim uranijumom i drugim otrovima, pamti laži, manipulacije, nemoral onih koji ba disciplinuju celo čovečanstvo po svojoj meri. Pamte i oni koji govore, kao što su učesnici ovog Okruglog stola. Ali, pamte i oni koji se ne čuju, koji možda, ophrvani problemima kako da prežive ovo vreme, ćute, koji se, u svakom slučaju, trenutno ne čuju. Svako ko drži do sebe, ko smatra da je pripadnik ozbiljnog naroda, ili ozbiljne države, mora da pamti žrtve položene za slobodu i zločine agresora.

Završavajući ovaj skup dužni smo da ponovimo ono što je rečeno: „Lažni su motivi i lažne osnove agresije NATO pakta 1999. godine. Lagali su ne samo srpski, lagali su svoje narode. U najuticajnijim članicama NATO širene su laži u javnostima, kako bi vlade dobile odrešene ruke da sprovode svoje zločinačke naume. Služili su se ucenama, licemerjem, nemoralom i ostaje pitanje – mogu li oni lažima činiti štetu samo drugim narodima ili u krajnjoj liniji, lažima i licemerjem najveću štetu nanose svojim nacijama? Nije li i kriza sa kojom je suočena Zapadna civilizacija upravo sa nekim korenima u tom nemoralu? Ne može neka vlada, lider neke od članica NATO biti nemoralan prema Srbiji, a moralan prema sopstvenom narodu. Nemoral je svojstvo koje može da se prikriva, ali konačno izađe na površinu. Ako neko ne zna gde se nalaze uzroci svetske krize, ako ne zna gde se nalaze uzroci finansijskog kraha, neka pokuša, bar delimično, ako ne u celini, da ga locira u sferi nemorala i potisnutih civilizacijskih vrednosti u politici, društvu, institucijama tzv. demokratskih društava.

Nato bombardovanje 2

Deo Srbije – Kosovo i Metohija – je okupiran, a drugi, veći deo je u poluvazalnom položaju. To je ta stvarnost. Stvarnost je, takođe, razume se da agresija NATO pakta, niti je mogla, niti je rešila bilo kakav problem na Balkanu. Četrnaest godina posle, Balkan je jednako nestabilan, nije u direktnim oružanim sukobima, ali teško se može reći da je bilo koji problem za 14 godina posle agresije rešen. Pogledajmo našeg suseda Makedoniju. Želimo joj svako dobro i napredak, jer je to dobro i za njene građane i za Srbiju i za region. Ali ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću. Podela društva na albanski i makedonski deo se produbljuje, polarizacija i tenzije su deo stvarnosti. Drugi sused, Bosna i Hercegovina, je li to država, je li to unija, federacija? Istina je da raste islamski fundametalizam i ekstremizam podstican i finansiran iz inostranih centara. To ide paralelno sa sve učestalijim zahtevi za unitarnom državom koji su takođe podržavani iz inostranih centara. Da li je to u skladu sa zahtevima trajnog mira i stabilnosti? BiH ne funkcioniše kao suverena država, zaostaje u razvoju. Strani centri moći taktikom «držte lopova», po ko zna koji put, pokušavaju da odgovornost za sumornu stvarnost u BiH svale na srpski narod, i na rukovodstvo Republike Srpske. Može li takva politika prikriti činjenicu da se najveći izvor problema u BiH niz godina nalazi u nerešenim odnosima u Federaciji BiH, odnosno, u bošnjačko-hrvatskom nepoverenju?

Šta je rešeno u vezi sa statusom Kosova i Metohije? Je l’ ima manje zločina, manje kriminala, manje trgovine drogom, manje laži, manje pritisaka i pretnji prema Srbima i nealbancima? Šta je rešeno za 250.000 Srba i drugih nealbanaca, koji 14 godina posle agresije ne mogu da se vrate na svoja ognjišta? I nije samo pitanje, zašto im se ne dozvoljava slobodan i bezbedan povratak, nego je pitanje zašto Srbija to ne zahteva? Šta je to sputava da zahteva da se i prema Srbima i drugim nealbancima poštuju standardi Evrope, standardi UN? Da li se neko boji da će mu iz nekog centra biti zamereno što jasno i glasno pokreće ta pitanja – bilateralno i u svim nadležnim međunarodnim forumima? Kome to odgovaraju srpski predstavnici – svom narodu, ili međunarodnim centrima moći? Ako tvrde da odgovaraju narodu, služe njegovim interesima i «boljem životu» – gde su rezultati koje mogu ponuditi građanima? Pitanje, razume se, nije upućeno samo sadašnjoj vlasti, već i svim prethodnim čiju politiku kontinuiteta, bar kada je reč o Kosovu i Metohiji, nastavlja i sadašnja vlast. Sve one vode «politiku kontinuiteta» a građanima je u kontinuitetu sve gore?

Kažu da brane interese Srba na Kosovu i Metohiji, ali je više prognanih Srba nego onih na Kosovu i Metohiji: oko 250.000 proteranih i danas je van Pokrajine, a oko 150.000 Srba je trenutno na Kosovu.

Ovih dana cirkulisao sam kraći tekst, «Treći svetski rat je u toku». Taj svetski rat niskog intenziteta započet je agresijom NATO 1999. Tada je raskliman međunarodno-pravni poredak, sistem međunarodnih odnosa, simbolično rečeno, rasklimane su palate UN na Ist Riveru, u Ženevi, Beču… UN od 1999. godine više nisu ono što treba da budu, što su bile. Dopustile su da budu izmanipulisane i da ih NATO otera na marginu. To je olakšalo posao agresorima. Dakle, tada je napravljen taj presedan koji će se ponavljati. Jedan komentator rekao, da time dajem preveliki značaj Srbiji, i da shodno tome, agresija NATO na Srbiju ne može biti indikator početka trećeg svetskog rata. Podsetimo se, agresijom NATO 1999. Kosovo i Metohija su okupirani, a potom isporučeni liderima bivše OVK, saveznicima NATO. Zar je toliko neuputno sećanje da je dogovorom iz Bertsgardena 1998. Tadašnja Kontakt grupa dala Hitleru saglasnost da okupira Sudete, deo takođe relativno male evropske države, Čehoslovačke. Nije li se tada to dešavalo na valu jedne ekonomske krize! Ako se interesi jedne jedine sile promovišu bezobzirno i nasuprot interesima drugih zemalja, pa šta je onda totalitarizam ako to nije?

Niz «malih» ratova, započetih agresijom NATO pakta 1999. godine, ima zajedničku osnovu. To nije, takozvani, unikalni slučaj kako neki tvrde. To je presedan iza kojeg su usledile brojne druge agresije – Avganistan, Irak, Libija, Mali, Sirija… U svim slučajevima dominira jedna strategija – preraspodela prirodnih strateških bogatstava, pre svega energetskih, ali i mineralnih, geopolitičkih područja, puteva… Kada je Društvo naroda bilo u stanju u kome se približno nalaze danas UN, Drugi svetski rat je bio vrlo blizu.

NATO

Iz svih izlaganja proizilaze još tri važne poruke:

Prva je da Srbiji, kao miroljubivoj zemlji nije mesto u NATO-u kao agresivnom, osvajačkom savezu, niti treba da učestvuje u bilo čijim operacijama osvajačkog karaktera, pa ni u vojnim operacijama i misijama EU. Srbija treba ne samo da zadrži, nego da učvrsti svoju neutralnost i da princip neutralnosti unese u svoj ustav.

Druga, Kosovo i Metohija je takva vrednost za Srbiju i srpski narod koja se ne može porediti sa bilo kojom drugom, vrednost koja nema para. Neodgovorno je rešavanje pitanja na Kosovu i Metohiji povezivati sa bilo kojom fazom politike «evropskog puta», pogotovu sa dobijanjem nekakvog datuma. Neodgovorno je i opasno što se vlast udaljuje od rezolucije SB UN 1244 kojom se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije a za status Kosova i Metohije predviđa «suštinska autonomija» u okviru Srbije. Ne postoji snažnija pravna osnova za zaštitu interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom od te rezolucije. Najneodgovornije je nepokretanje pitanja statusa kao suštinskog i ulaženje u obaveze o konkretnim pitanjima na način koji, kao što dosadašnje iskustvo pokazuje, prejudicira pitanje statusa u korist Prištine. Najneodgovornije je prihvatanje taktike Zapada da privoli srpsku Vladu da interesima Srbije na Kosovu i Metohiji plati dobijanje datuma za početak pregovora o člasnstvu u EU. Pritom je uopšte nevažno da li Srbija ima bilo kakve garancije da će ikada postati članica EU. Jednostavno, Kosovom i Metohijom se ne sme trgovati. Tapiju Srbije nad Pokrajinom svaka vlast, svaka generacija je dužna predati neoštećenu novboj vlasti, novim generacijama.

I treća, potrebno je odlučnije angažovanje Srbije u odbrani Dejtonskog sporazuma od sistematskih pokušaja da se ukine ravnopravnost dva entiteta i tri konstitutivna naroda kao jedine osnove stabilnosti i mira na prostoru BiH. Pokušaji nametanja revizije Dejtonskog uređenja usmereni su direktno protiv međunarodnim putem zagarantovanih interesa i prava Republike Srpske i srpskog naroda, a to znači i protiv interesa Srbije kao garanta Dejtonskog sporazuma. U skladu sa osnovnim principima međunarodnog prava, srpski narod Republike Srpske ima neotuđivo pravo na samoopredeljenje. Da li će ga i kada iskoristiti stvar je njegove volje. Niko nema prava da se na bilo koji način meša u unutrašnje poslove Republike Srpske, pogotovu da bilo kada i na bilo koji način vrši pritiske na rukovodstvo Republike Srpske.

U pauzi je postavljeno pitanje gde su nam mladi? Beogradski forum drži kontakt sa mladima, sarađuje sa mladima. Svesni smo da nikakva naša istina i mudrost nemaju značaja ako to ne prihvate mladi. Mladi, jedan veliki deo, rekao bih većina, prema svim našim saznanjima i neposrednim iskustvima, dobro su orijentisani, razumeju šta je dobra i zdrava politika, a šta gola propaganda i obmana. Nedavno je na Pravnom fakultetu u Beogradu održana je Akademija pod naslovom «Kosovo najsvetija srpska zemlja», na inicijativu studentskih organizacija. Prisustvovalo je oko 2.000 ljudi. Među visokim zvanicama, prisustvovao je i njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej. Paralelno, studenti su u čitavoj zgradi postavili izložbu o agresiji NATO pakta i posledicama, eksponatima i informacijama o agresiji bili su ispunjeni svi slobodni prostori u hodnicima. Na istom fakultetu povodom 14. godišnjice agresije NATO pakta, održana je tribina pod naslovom «Gde oružje progovori, pravo ućuti». Tribini je prisustvovalo nekoliko stotina studenata, građani, pripadnici srpskog rasejanja i nekoliko stranaca. Na Fakultetu političkih nauka, na Mašinskom i mnogim drugim fakultetima takođe se organizuju tribine slične tematike. Dakle, mladi nisu više spremni da prihvataju jednoumlje po nekakvom domaćem ili uvoznom šablonu, nisu spremni da budu objekti indoktrinacije, da ih neko sa strane vodi ili zavodi. Oni hoće sami sebe da vode, i to je vrlo pozitivno i vrlo je ohrabrujuće.

ZivadinJovanovicinPredlažem da sa ovog skupa pokrenemo određene inicijative.

Smatramo da je potrebno da se formira državna Komisija za utvrđivanje posledica upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Srbija nije, koliko mi je poznato, formirala takvu komisiju. To bi doprinelo utvrđivanju istine, preduzimanju odgovarajućih mera i oslobodilo građane ozbiljnih strahovanja zbog širenja nekih bolesti, karcinoma, pre svih, i nedoumica i uznemirenosti.

Zatim, treba da podržimo napore Vlade da se utvrdi lista civilnih žrtava agresije NATO koju ni 14 godina posle agresije, nemamo.

Da se legalizuje i obnovi Spomenik «Večna vatra» na Ušću, ispred kojeg sve veći broj građana i udruženja svake godine na dan početka agresije, 24. marta, polaže cveće, vence i odaje počast svim žrtvama – vojnim, policijskim i civilnim. Tio građani i udruženja očekuju da se negativan odnos prethodnih vlasti promeni i da se status i odnos prema ovom spomeniku normalizuje. Pritom treba imati i vidu i da se iduće, 2014. godine obeležava 15. godišnjica agresije kada će cveće pred spomenikom položiti i veliki broj stranih prijatelja Srbije, među kojima je i znatan broj nosilaca visokih srpskih odlikovanja.

Srpska dijaspora je pre više godina dala inicijativu za osnivanje i izgradnju Srpskog memorijala, koji bi bio sličan Memorijalu «Jad Vašem» u Tel Avivu i «Ararat» u Jerevanu. Memorijal «Sloboda» treba da bude spomenik i centar gde bi se odavale počasti i proučavale sve srpske žrtve u ratovima za slobodu. Mi smo imali previše žrtava u istoriji da bismo ostavili da to uzmiče pažnji.

Iduće, 2014. godine navršava se 15 godina od početka agresije NATO pakta protiv Srbije i Crne Gore (SRJ). Idućeg 22. i 23. marta u ovom istom zdanju planiramo da organizujemo veliku Međunarodnu konferenciju na koju očekujemo oko 150 istaknutih stranih gostiju, prijatelja Srbije. Usmereni smo da u u ostvarivanju programa koji, osim Konferencije, obuhvata i niz drugih događanja, ostvarimo tesnu saradnju sa državnim organima, domaćim i stranim prijateljskim udruženjima, posebno sa srpskom dijasporom koja nas je oduvek podržavala i pomagala. udruženjima i partnerima iz inostranstva.

Pregovori – da, mirno rešenje – da, ali ne izvan, niti nasuprot Rezolucije SB 1244. Nije logično da se na ovu rezoluciju pozivaju lideri stranih država, a predstavnici Srbije sve ređe i sve manje. Da bi rešenje zs Kosovo i Metohiju izdržalo probu vremena, da bi bilo održivo i u službi mira i razvoja, mora da uvaži dugoročne legitimne interese Srbije, kao postojane evropske države, a ne samo interese vrhuške bivše OVK. Nije nikakva tajna da Zapad uvažava i podržava zahteve Tačija. On je medij, alatka, koji se vodeće sile NAT i EU služe u ostvarivanju svojih interesa, svoje dominacije u Srbiji i na Balkanu. One su ga promovisale i nametnule. I Pokrajini, kao lidera, i Srbiji kao formalnog pregovarača. Ali, naša je ocena bila i ostaje – vodeće članice EU i NATO ignorišu legitimne interese Srbije. One neskriveno punu deceniju pokazuju da im je važnije nezavisno Kosovo i Metohija, nego Srbija. Srpske vlade u celom periodu od 2000. do danas, svojom neprekidnom popustljivošću, nedostojanstvom i žrtvovanjem državnih interesa, najviše su ohrabrivale takvu diskriminatorsku i gotovo rasistički obojenu politiku prema Srbiji. Vodeće članice NATO i EU niti su poštovale, niti danas poštuju legitimne državne i nacionalne interese Srbije. Navikle su da sve što traže – dobiju. Navikle su da će svaki takav zahtev, svaku koncesiju predstavnici Srbije brže-bolje predstaviti javnosti u Srbiji da to što daju, to što čine, ne daju, ne ustupaju i ne čine zato što im to iz Brisela ili Vašingtona neko traži, već da to čine sami, po slobodnoj volji i iz najdubljeg ubeđenja da je sve to u najboljem interesu Srbije i njenih građana, u interesu bolje budućnosti nas i naše dece.

Mi, okupljeni u ovoj sali, poštovaoci naših stavova i ocena, bili bismo radi ako bismo bili u mogućnosti da po pitanju statusa Kosova i Metohije podržimo jasniji, principijelniji i čvršći stav zasnovan na rezoluciji SB UN 1244. Suvišno je, zaista, isticati da ne prihvatamo stav da je Srbija na Kosovu i Metohiji izgubila sve i da nema šta više da izgubi. To nije tačno, to je odbranaški i traženje alibija za ubrzano, neprekidno popuštanje na štetu dugoročnih nacionalnih i državnih interesa.

SB_UN

Kada vodeće članice NATO i EU, posredstvom EU, zaokruže svoje interese u vezi sa severom Pokrajine, kada se ukinu tamošnje institucije Srbije i uspostave institucije Prištine, treba očekivati da međunarodni posrednici ili predstavnici, kažu da su pregovori završeni, i da više nema o čemu da se pregovara u dosadašnjem formatu. Za preostala pitanja strane će biti upućene na direktne, bilateralne pregovore. I tako će prethodno biti prinuđene da zaključe sporazum o dobrosusedstvu i saradnji. To će, sa izvesnošću se može reći, biti, uglavnom, pitanja od interesa za Srbiju, među kojima može biti i pitanje statusa (ako Vlada uopšte ima u planu da to pitanje pokreće) koje će postojati samo u formalnom smislu, jer je suštinski već danas predodređeno rešenjima o konkretnim, «životnim» pitanjima, kao i o Prvim sporazumom o načelima.

Jasno je da Priština, pošto «reintegriše» sever Pokrajine, kada uspostavi svoju punu vlast, što je i njoj najbitnije, neće više biti zainteresovana da pregovara, a kamo li da popušta, Beogradu. Računica da će je interes za članstvom u UN, naterati da pregovara i o onome što je direktniji interes Srbije, privremenog je karaktera.

Izneto nisu samo pretpostavke. Vodeće članice EU i NATO su se i do sada tako držale – u Rambujeu, u Beču. To je posebno slučaj njihovog odnosa u periodu primene rezolucije SB UN 1244 kada su te sile vršile strahovit pritisak da Srbija izvrši sve svoje obaveze koje proizilaze iz te rezolucije, dok istovremeno nisu marile za izvršavanje obaveza Prištine, odnosno, struktura Albanaca na Kosovu i Metohiji, UNMIK-a i KFOR-a prema Srbima i Srbiji. Dakle, mi ukazujemo na potrebu veće ozbiljnosti, daleko veće obazrivosti, šireg prilaza dugoročnim vitalnim interesima zemlje, a manje povodljivosti, brzopletosti i naivnosti. Činjenica je da su se Vlada i druge institucije i predstavnici do sada previše žurili, da žurba nije bila izraz celovitih i dugoročnih interesa Srbije, već prevashodno izraz interesa i zahteva određenih članica NATO i EU, odnosno, onih koji su u vođeni svojim interesima, kontinuirano prednost davali Prištini, a ne Beogradu. Naša vlast je izgleda brzopleto i nesvesno ušla u mlin za ucenjivanje i drobljenje. Umesto što je davala ubrzanje tom mlinu, potrebno je da uloži napore i nađe načina da se izbavi iz tog mlina, jer «mlinari» neće ni usporavati, ni menjati smer mlevenja. Mogu, razume se, naši pregovarači uveravati javnost da je Srbija izuzetno poštovana, da se više uvažava pa čak i da se pritisak sa Beograda preusmerava na Prištinu, ali bi to i dalje bilo ono što i do sada – naivno verovanje i nerazumevanje metoda odlučivanja o suštinskim pitanjima u organizacijama kakve su NATO i EU.

ketrin-eston-dacic-nikolic-vucic-foto-fonet-evropski-savet_orig

Zato i danas ima razloga za upozorenje koje su izneli pojedini podnosioci referata – Kosovo i Metohija je strateško, ali ne i jedino odricanje koje se od Srbije očekuje i traži. Drugi zahtevi, kao oni koji se tiču Vojvodine, na primer, već se koriste kao poluga, za dalje zavrtanje ruku Beograda da brže, gotovo, bezobzirno prema Srbima na severu Pokrajine, ideju na ukidanje i predaju Prištini. S druge strane, što se Srbija bude brže odricala svojih legitimnih pozicija u vezi sa Kosovom i Metohijom, to će se brže otvarati ona pitanja koja je pre nekoliko godina javno saopštio nemački ambasador u Beogradu Andreas Cobel. I ne samo ona. Siguran sam da su spremna i mnoga druga. Šta će se i kojim tempom od svega toga sukcesivno otvarati danas zavisi samo od odnosa srpskih vlasti prema zahtevima koji se tiču Kosova i Metohije. Zašto Vlada sama ne sumira dokle je stigla dosadašnjom politikom jednostranih ustupaka, šta je ostvarila?

Hoće li raditi po istoj šemi, sa istim «entuzijazmom» i samouverenošću da je na njoj istorijska šansa da reši vekovni problem i da oslobodi buduće generacije tereta njegovog rešavanja, dok je drugi, možda upravo njeni partneri, ne prinude da revidira dosadašnju politiku? Zašto fatalistički nastupa kao da su dosadašnji prilazi, metode i «formate» nepromenljivi kao bogomdani?

Kad predstavnici vladajućih struktura javno govore o promeni Ustava, lično ne verujem da je to izvorno srpska ideja, ili inicijativa. Počelo je poodavno argumentom da je promena Ustava potrebna da bi se smanjio broj poslanika u Skupštini. Zbog štednje, racionalizacije, efikasnosti. Drugi, takođe iz vladajućih struktura, iznosili su svoj argumenat – promene Ustava su neophodne zbog regionalizacije. Treći, da promenama Ustava Vojvodina mora dobiti pravu, ustavili punu autonomije. I tako, redom, dok najviši predstavnici Vlade nisu počeli praktično da se javno rugaju Ustavu po čijim odredbama (treba da) rade, nad kojim su se zakleli. Da li je pljuvanje po Ustavu trebalo da «podmaže» i ubrza proces njegovih promena, ili da pošalje poruku da je omča oko vrata u pregovorima sa Prištinom, čiji je, pak, napredak uslov dobijanja datuma, bilo je bez objašnjenja. Tek, svakom ozbiljnom građaninu ostao je gorak ukus u ustima od bagatelisanja Ustava sopstvene zemlje. Meni je ličilo to na praksu privatizacije preduzeća sa poznatim kupcima, kada su se prvo dovodila do prosjačkog štapa da bi se potom poznatom kupcu prodala budzašto! Bljutavo!

Dok predstavnici Vlade tako govore i pišu o Ustavu države kojom upravljaju, i Tači i njegovi prijatelji samozadovoljno trljaju ruke. Ti prijatelji trenutno očekuju jednu stvar – da Beograd «samoinicijativno», po ubrzanom postupku, raspakuje srpski Ustav. Onda, verovatno, na osnovu dosadašnjih iskustava, ocenjuju da za njih ništa neće biti neostvarivo, do unošenja svojih formulacija, po meri svojih interesa.

Bojim se federalizacije Srbije. Pisao sam već o nastojanjima da se Srbija pretvori u savez autonomnih pokrajina (ili regiona). Pojedine članice EU, verujem da bi, spremno ponudile svoju «ekspertsku pomoć» kako bismo tokom priprema teksta novog ustava što doslednije sprovodili «regionalizaciju». Sve to za početak.

Bojim se mnogih drugih zahteva koji bi usledili. Zato verujem da dosadašnju politiku i dosadašnji način odbrane Kosova i Metohije, koji je bio manjkav u pogledu jasnoće cilja (status), osnove (rez. 1244), shvatanja širine vitalnih dugoročnih interesa Srbije i posledica parcijalnog prilaza – treba revidirati.

Ne znam ko ocenjuje šta je «teorija zavere», niti čemu služe etikete da je neko njen zastupnik, ali pokušavam da vidim i bar malo shvatim, šta nam se dešava i kuda (ne)vodi.

 


Izvor: NSPM

Komentari

Jedan komentar na Kosmet od otimanja do legalizacije

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kosmet od otimanja do legalizacije

* Obavezna polja