En Germanie naistront diverses sectes,
S`approchant fort de l`heureux paganisme,
Lacoeur captif et petites receptes,
Feront retour à payer vraye disme.
Michel Nostradamus, Prophéties de Maistre 1555.[1]

Čini se da je sa izbijanjem Svetskog rata u Evropi počelo i doba u kojem se dešava ono što je ranije moglo postojati, u najgorem slučaju, samo u snovima. Ranije je čak i rat između kulturnih nacija delovao gotovo kao bajka pošto je vladalo uverenje da je takva besmislica takoreći nemoguća u ovom umnom, međunarodno organizovanom svetu. A posle rata su usledile prave orgije fantastičnih prevrata, menjanja političkih mapa, u politici se posezalo za srednjovekovnim i antičkim uzorima, nastale su države koje gutaju narode i u zahtevu za apsolutnim totalitetom uveliko prevazilazile sve ranije slične teokratske pokušaje, došlo je do progona hrišćana i Jevreja, dogodila su se masovna politička ubistva i, konačno, nepromišljeno je i piratski napadnut jedan miroljubivi polukulturni narod.[2]

Kad se to dešava na širem planu, onda se uopšte ništa ne smemo čuditi ako su i u malom, i u najmanjem, događaji isto tako neobični. Na području filosofije, međutim, još neko vreme moramo da čekamo na temeljno promišljanje o tome kakvo je zaista vreme u kojem živimo. Ali na području religije dešavaju se značajne stvari. Zaista ne čudi što se u Rusiji, na šarenom blještavilu grčko-pravoslavne crkve, pojavio bezbožnički pokret koji je, po pitanju ukusa i inteligencije, žaljenja vredan – toliko je jadno duhovno stanje „naučne” reakcije. Tek na Bliskom istoku možemo da odahnemo – kada iz zapare skupova oko svetiljki, koji se predstavljaju kao pravoslavna crkva, uđemo u pristojnu džamiju u kojoj uzvišenu nevidljivost i sveprisutnost Boga još uvek nije zamenila preteranost rituala i svetih sasuda. No, i u Rusiji će jednom morati da stigne XIX vek sa svojom „naučnom“ prosvećenošću.

VOTAN JE PROBUĐEN

Međutim, više je nego čudno što je Votan, stari bog oluje i opijenosti, koji se odavno nalazi u istorijskom mirovanju, mogao da, kao zamrli vulkan ponovo počne da deluje u jednoj zaista kulturnoj zemlji, zemlji koja misli da je već odavno s one strane srednjeg veka; to je gotovo pikantno. On je, kao što je poznato, oživeo u pokretu mladih i njegovo ponovno rođenje je odmah proslavljeno s nekoliko krvavih žrtvovanja ovaca. Verne sluge repatog boga lutalice jesu oni plavi mladići (a povremeno i devojke), koje smo svuda viđali kako neumorno lutaju od Norkapa pa sve do Sicilije, naoružani ruksakom i lautom. Kasnije, pred kraj Vajmarske republike, lutanju su se odale i hiljade nezaposlenih, i svuda su se mogli sresti u svom besciljnom tumaranju. Godine 1933. više se ne luta, već marširaju stotine hiljada, od petogodišnjeg dečaka do veterana. Hitlerov pokret je bukvalno celu Nemačku digao na noge i u njoj stvorio jednu pozorišnu predstavu kretanja naroda. Probuđen je Votan, putnik. U jednoj severnonemačkoj sekti jednostavnih ljudi stoji on u lokalu u kojem se okupljaju, stidljivo predstavljen kao Hristos koji sedi na belom konju. Ne znam da li su ovi ljudi svesni pradavnog srodstva Votana sa likom Hrista i Dionisa; verovatno nisu.

Neumornog putnika Votana, začetnika nemira koji čas ovde čas tamo izaziva sukobe ili očarava, hrišćanstvo je najpre pretvorilo u đavola i on je u olujnim noćima još samo titrao kao varljivo svetlo, kao utvara lovca koji je sa svojom pratnjom u poteri, ali i to samo u lokalnim tradicijama koje sve više iščezavaju. Ulogu nemirnog lutalice preuzeo je u srednjem veku nestalan lik Ahasvera koji nije jevrejski već hrišćanski mit; to znači da je motiv lutalice, koji Hristos nije primio, projektovan na Jevreje, kao što se, po pravilu, nesvesno nastali sadržaji ponovo pronalaze u drugom. U svakom slučaju, koincidencija antisemitizma i buđenje Votana jeste psihološka finesa koju bi možda trebalo pomenuti.

Ta opijenost u prašumi nesvesnog nije zahvatila samo nemačku mladež koja slavi letnje ravnodnevnice, predosetili su je već i Niče (Nietzsche), Šiler (Schuler), Štefan George (Stefan George) i Klages (Klages).[3] Kultura nastala u predelima oko Rajne i južno od linije Majne, ne može lako da se oslobodi klasičnog engrama i stoga se rado (oslanjajući se na klasične uzore) vraća antičkoj opijenosti i preterivanju, odnosno Dionisu, puer aeternus i kosmogonijskom Erosu.[4] On je, bez sumnje, gimnazijski obrazovaniji od Votana. Ali ovaj poslednji bi mogao biti ispravniji, on je bog oluje i pljuska, onaj koji oslobađa strasti i želje za borbom i pri tom je nadmoćan čarobnjak i umetnik iluzija, upućen u sve tajne okultne prirode.

Ničeov slučaj je, doduše, naročite vrste. On nije ništa slutio u vezi sa Germanicis, otkrio je filistre obrazloženja, a kako je „Bog mrtav“, Zaratustra je u neočekivanom obličju sreo nepoznatog boga koji mu je čas neprijateljski pristupao, a čas se skrivao u liku samog Zaratustre. Tako je on sam prorok, čarobnjak i oluja: „I poput vetra ću jednom još zahujati pored njih i svojim duhom oduzeti dah njihovom duhu: tako zahteva naša budućnost“. Uistinu, snažan je vetar Zaratustra za sve nizije; i ovakav savet svojim neprijateljima i svemu što pljuje i bljuje: „Čuvajte se da ne pljujete protiv vetra!“[5] U Zaratustrinom snu[6] o čuvaru groba u planinskom zamku smrti, kada je hteo da otvori kapiju, „neki hučni vetar naglo razmaše njena krila: zviždeći, pišteći i šibajući dobacio mi je jedan crni kovčeg: I usred hrčanja i zviždanja i pištanja, kovčeg se raspršte i iz njega pokulja hiljadostruk smeh“. Mladić je tumačeći san rekao Zaratustri: „Zar nisi ti sam vetar što pištavo zviždi i naglo otvara vratnice na zamkovima smrti?“

U ovoj slici snažno nastupa Ničeova tajna. Već 1864. godine on je pevao (O nepoznatom bogu)[7]:
„Želim te upoznati, neznanče,
Tebe što duboko po mojoj duši grabiš,
I kao oluja po mom životu lutaš,
Ti neshvatljivi moj srodniče!
Želim te upoznati, samo tebi služiti.“

A dvadeset godina kasnije, u ljupkoj pesmi o mistralu, on kaže:
„Mistralu, ti lovče oblaka,
Ubico sete, čistaču neba,
Hujajući, kako te volim!
Zar nismo nas dvojica istog okrilja,
Prvi dar neke sudbine
Predodređeni zauvek?“[8]

U ditirambu nazvanom Arijadnina tužbalica[9] on je potpuno žrtva boga-lovca, na čemu ni Zaratustrino moćno samooslobođenje u krajnjoj liniji više ništa ne menja.

„Opružen, ježeći se,
Nalik na upola mrtvog kom greju noge.
Protresan, ah! Neznanim groznicama,
Drhteći od oštrih ledenih strela mraza,
Progonjen tobom, misli!
Neizreciva! Prekrivena! Užasna!
Ti lovče iza oblaka!
Oboren tvojom munjom,
Podrugljivo oko što gledaš iz tame:
Tako ležim,
Povijam se, krivim, mučen
Samo nečistim mukama;
Pogođen
Tobom, najsvirepiji lovče,
Ti nepoznati – bože!“

Nemački filozof Fridrih Niče (Foto: AKG/KLASSIK-STIFTUNG WEIMAR)

Značajni lik boga-lovca nije samo jezička figura ditiramba, već je i doživljaj petnaestogodišnjeg Ničea u školi u Forti. Tako stoji u Autobiographischen Aufzeichungen (Autobiografske beleške),[10] koje je priredila Elzabeta Ferster-Niče. Tu Niče opisuje fantastično noćno lutanje po tamnoj šumi kada ga je najpre uplašio „prodoran krik iz obližnje ludnice“, a zatim je sreo lovca sa „divlje neprijatnim crtama lica“. U jednoj dolini, „okruženoj divljim šipražjem“, lovac je u usta stavio pištaljku i „čuo se prodoran ton“ od kojeg je Niče izgubio svest, ali se opet probudio u Forti. Bila je to noćna mora. Karakteristično je to što snevač, koji je zaista želeo da ode u Ajsleben, Luterov grad, sa lovcem razmatra pitanje da li da umesto toga ode u „Tojčental“. Prodoran zvižduk boga oluje u šumi te noći teško se može pogrešno razumeti.

Da li je zaista samo klasični filolog u Ničeu, a ne na kraju i fatalni susret sa Vagnerom, koji se zvao bog Dionis, a ne Votan? Čudnovatu viziju tajne budućih nemačkih zbivanja Bruno Gec (Bruno Goetz) je izneo u Reich ohne Raum (Carstvo bez prostora). Tada sam zapazio da je ta knjižica vremenska prognoza za Nemačku i više je nisam ispuštao iz vida. U njoj se naslućuje suprotstavljenost između carstva ideja i carstva života, raspolućenog boga oluje i tajnog promišljanja (Ergrübelung) koje je prestalo kada su pali njegovi hrastovi, i ponovo se vraća kada se hrišćanski bog pokaže isuviše slab da hrišćanstvo spase od bratoubilačkog masakra. Dok je sveti otac iz Rima, koji je ostao bez ikakve moći, još jedino bogu mogao da se žali na grex segregatus, jednooki stari lovac se smejao na obodu germanske šume i osedlao Sleipnira.

PERSONIFIKACIJA NEMAČKOG NARODA

Ako bismo na jedan trenutak smeli da zaboravimo da se nalazimo u godini gospodnjoj 1936. i da u skladu s tim datumom verujemo da svet umno objašnjavamo utoliko što osnovu našeg objašnjenja čine ekonomski, politički i psihološki faktori, i ako ovu dobronamernu, ljudsku – odviše – ljudsku umnost malo gurnemo u stranu i usudimo se da umesto na čoveka, odgovornost prebacimo na boga, odnosno bogove – onda bi se, nema sumnje, Votan sasvim dobro uklopio kao kauzalna hipoteza. Usuđujem se da iznesem i jeretičku tvrdnju da stari Votan, sa svojim zagonetnim i neiscrpnim karakterom, bolje objašnjava nacionalsocijalizam, nego što to čine sva tri umna faktora zajedno. Iako svaki od ovih faktora objašnjava jedan značajan aspekt onoga što se događa u Nemačkoj, Votan ipak govori više, i to upravo o opštoj pojavi koja onima koji nisu Nemci, i posle najtemeljnijeg promišljanja u osnovi uzev, ostaje strana i nerazumljiva.

Možda bismo smeli ovu opštu pojavu da označimo kao „zanesenost“ (Ergriffenheit). Ovaj izraz najpre pretpostavlja „onoga ko je zanesen“, a zatim i onoga „ko izaziva zanos“. Ukoliko ne želimo da Hitlera takoreći deifikujemo – što mu se, doduše, već i dogodilo – onda kao onaj što izaziva zanos kod ljudi preostaje još samo Votan. I Dionis, doduše, ima tu osobinu, ali čini se da ju je on proširio i na ženski rod. Menade koje su zaista bile jedan ženski SA koji, prema mitskim izveštajima, nije bio bezopasan. Votan se ograničava na divlje ratnike koje su mitski kraljevi koristili kao telesnu gardu.

Kada bi, kao što to detinjasti duhovi još uvek smatraju, bogovi bili po sebi postojeće „metafizičke“ entia, ili pak neozbiljne izmišljotine i izmišljotine sujeverja, onda bi pomenuta paralela između Votana i redivivus-a i socijalpolitičke i psihičke oluje, koja potresa današnju Nemačku, predstavljala barem jedno „gotovo-kao-da“. Ali, pošto su bogovi nesumnjivo personifikacije duševnih sila, onda je tvrdnja kako su oni metafizička bića-po-sebi, baš kao i uverenje da se oni mogu izmisliti, puko preterivanje razuma. „Duševne sile“ nemaju ništa sa svešću iako su ljudi skloni da se poigravaju s mišlju da su svest i duša identični – a to nije ništa drugo do drskost intelekta. Prosvetiteljsko ludilo, naravno, dostatni temelj svog postojanja nalazi u metafizičkom strahu pošto su to dvoje oduvek zavađena braća. „Duševna sila“, međutim, nema mnogo više veze s nesvesnom dušom, pa zbog toga i sa svim što se čoveku neočekivano suprotstavlja iz mračnih predela, dolazi bilo spolja i stoga važi za stvarno, ili je pak halucinacija, i stoga nije istinito. Do sada, međutim, današnjem čovečanstvu gotovo da nije jasno da nešto može da bude istinito, a da ne dolazi spolja.

Konačno, radi boljeg razumevanja, možemo zanemariti prejudicirano ime i pojam „Votan“ i istu stvar možemo označiti kao furor teutonicus, ali time smo samo još jednom, na lošiji način, rekli isto. Furor je u ovom slučaju puka psihologizacija Votana i ne govori ništa više do to da je narod u stanju „mahnitosti“. Tako se ispušta iz vida dragocena osobenost čitave pojave, naime dramski aspekt onoga ko baca u zanos i onih koje taj zanos obuzima. A na nemačkom fenomenu najupečatljivije je upravo to da neko ko je očigledno zanesen, čitav narod zanosi tako da se sve pokreće, sve počinje da se kotrlja i neminovno dospeva u stanje opasne opijenosti.

Mislim da je Votan ispravna hipoteza. Izgleda da je on samo spavao u Kifhojzeru sve dok vrane nisu objavile da se razdanilo; Votan, jedno temeljno svojstvo nemačke duše, duševni „faktor“ iracionalne prirode, ciklon koji razgrađuje i uklanja snažan pritisak kulture. Čini se da su Votanovi vernici, uprkos svojoj mušičavosti, videli bolje od onih koji su razumni. Votan je – a izgleda da je to potpuno zaboravljeno – ono što je Germanima pradavno dato (eine germanische Urge gebenheit), najistinitiji izraz i neprevaziđena personifikacija temeljne specifičnosti pre svega nemačkog naroda. Hjuston Stjuart Čemberlen (Houston Steward Chamberlain) sumnjiv je simptom toga da i na drugim mestima postoje prikriveni i usnuli bogovi. Nemačka (vulgoarijevska) rasa, germanski narod, krv i tle Wagalaweiagesänge, Valkirini rituali, plavi i plavokosi heroj-gospodar Isus, grčka majka Pavla, đavo kao internacionalni Alberih u jevrejskom i masonskom izdanju, nordijska polarna svetlost kulture, manje vredne mediteranske rase – sve to je obavezna scenografija i u osnovi znači jedno, naime, zanesenost bogom Nemaca, čija je kuća „ispunjena snažnim vetrovima“. Bilo je to, ako se ne varam, odmah posle Hitlerovog osvajanja vlasti, u poznatom Punch-u pojavila se karikatura mahnitog ratnika kako se oslobađa okova. U Nemačkoj je počelo nevreme, dok mi još verujemo u lepo vreme.

Kod nas u Švajcarskoj šuška se, čas sa juga, čas sa severa, delom pomalo sumnjivo, delom bezopasno, pa čak i tako idealistički da niko ništa ne primećuje. Quieta non movere (Ne pokreći ono što miruje) – sa ovom lako svarivom mudrošću kod nas se sasvim dobro prolazi. Švajcarcima je još ranije upućena primedba da se veoma opiru tome da sami sebi postanu problem. Moram to osporiti: Švajcarci jesu skloni promišljanju, ali oni to ne kažu, ni slučajno, čak i kada se negde jasno oseti pokretanje vazduha. Tako mi bez pominjanja odajemo počast germanskom dobu Sturm und drang-a i prolazimo mnogo bolje, dok Nemci, pre svih, imaju gotovo jedinstvenu istorijsku priliku da nauče da u najvećim dubinama svog srca uvide od kojih je opasnosti duše hrišćanstvo želelo da spase čoveka.

„Divlja potera“ (1889), jedna od najpoznatijih slika Franca fona Štuka na kojoj je prikazan Votan (Odin) koji vodi povorku mrtvih (Foto: i.imgur.com)

UZROČNIK NEVREMENA

Nemačka je zemlja duhovne katastrofe, u njoj čvrste prirodne činjenice sklapaju uvek samo prividan mir sa umom koji vlada svetom. Otpor pruža vetar koji iz azijskog beskraja i početka, u širokoj liniji fronta od Trakije sve do Germanije, duva ka Evropi, čas spolja nanoseći narode kao suvo lišće, čas unutra inspirišući misli koje uzdrmavaju svet – taj vetar je elementarni Dionis koji ruši apolonski poredak. Uzročnik nevremena nazvan je Votan i za tačnije ispitivanje njegovog karaktera moramo poznavati ne samo njegov istorijski uticaj na duhovna i politička komešanja i prevrate, već i mitološke iskaze iz onih vremena  koja još nisu objašnjavala na osnovu čoveka i njegovih ograničenih mogućnosti, već su dublje uzroke pronalazila u onom duhovnom i njegovoj autonomnoj moći. Najranija intuicija je ove moći uvek personifikovala kao bogove i kroz mitove ih karakterisala na svoj način, vrlo pažljivo i opsežno. To je bilo moguće utoliko što se pri tom radilo o čvrstim izvornim tipovima, odnosno o slikama koje su bile urođene u nesvesnome brojnih plemena i odlikovala su ponašanje koje je za njih specifično.[11]

Stoga bi se moglo govoriti o arhetipu „Votan“, koji kao autonomni duševni faktor utiče na kolektiv i tako proizvodi sliku vlastite prirode. Votan ima svoju naročitu biologiju, odvojenu od bića pojedinačnog čoveka koji je samo ponekad zahvaćen nezaustavljivim uplivom ove nesvesne uslovljenosti. U vreme mira, tome nasuprot, postojanje arhetipa Votana pojedincu je nepoznato koliko i latentna epilepsija. Jesu li oni Nemci koji su bili probuđeni već 1914, mislili na to šta će postati 1935. godine? Ali takva su zapanjujuća dejstva boga vetra, koji duva tamo gde hoće, i o kome se ne zna odakle dolazi i kuda ide, koji zahvata sve što mu se nađe na putu i obara sve što ne stoji čvrsto. Kada vetar duva, trese se sve što nije učvršćeno ili spolja ili iznutra.

Naše poznavanje Votana u poslednje vreme na značajan način je dopunjeno i zaokruženo monografijom o Votanu koju je napisao Martin Nink (Martin Ninck).[12] Čitaoci ne treba da se plaše da to nije naučna studija, napisana s akademskim odmakom u odnosu na materiju. Ona svakako s pravom pripada objektivnoj nauci i materijal je s retkom potpunošću i temeljnošću sakupljen i pregledno predstavljen. Ali, osim toga, oseća se i da je autor svoj predmet doživeo kao blizak životu, i da u njemu vibrira Votanova žica – što nije nedostatak, već najveća prednost knjige, koja bi bez ovog prizvuka lako mogla da se pretvori u dosadnu zbirku! Tako, međutim,u ovom spisu ima i programa i života, a naročito treba obratiti pažnju na poslednje poglavlje „Izgledi za budućnost”. Nink pravi veličanstvenu sliku nemačkog arhetipa Votana. U deset poglavlja, on ga, koristeći različite izvore, opisuje kao divljeg ratnika, kao boga oluje i lutalicu, kao borca, boga želje i boga-zavodnika (Minnegott), kao vladara mrtvih, vladara Ejnherjara, onoga ko zna tajne, čarobnjaka i boga pesnika. Obratio je pažnju i na njegovo mitsko okruženje, Valkire i Filge, pošto one idu uz Votana kada on ima značenje sudbine. Veoma je uputno ispitivanje imena njegovog porekla. To ispitivanje je pokazalo da Votan otelotvoruje koliko nagonsko-emotivnu, toliko i intuitivno-inspirativnu stranu nesvesnog, s jedne strane kao bog gneva i ludila, a s druge strane kao onaj koji poznaje rune i otkriva sudbinu.

Iako su ga Rimljani poistovetili s Merkurom, ono što je za njega specifično zaista ne odgovara ni jednom rimskom ili grčkom bogu. S Merkurom mu je zajednički rep, s Plutonom vladavina nad mrtvima, isto kao i za Krona; sa Dionisom ga povezuje ludovanje, a naročito njegova mantička forma. Pitao sam se zašto Nink nije pomenuo helenističkog Hermesa, boga glasnika, koji je kao pneuma i nus imao značenje vetra. On je bio most ka hrišćanskoj pneumi i čudo Silasku Svetog Duha na apostole (Pedesetnica). Hermes kao Poimander, onaj koji ljude baca u zanos. Kao što Nink s pravom primećuje, Dionis stalno podriva autoritet Zevsa, kao i drugih bogova, što ukazuje na duboku razliku između grčkih i germanskih sklonosti. Pojava Krona, kojem Nink pripisuje unutrašnju srodnost sa Votanom, možda bi mogla da ukaže na prevazilaženje i podelu Votanovog tipa u praistoriji. U svakom slučaju, germanski bog predstavlja celinu koja odgovara primitivnom nivou, duhovnom stanju u kojem čovek jedva da želi nešto drugo do boga, i stoga mu je i sudbinski podređen. Kod Grka su postojali bogovi koji su pomagali protiv bogova i najviši otac Zevs nije bio daleko od ideala dobroćudnog, prosvećenog despota.

Votan, međutim, ne pokazuje znake starenja; kada se vreme okrenulo protiv njega, on je naprosto nestao, kako i priliči njegovom soju, i ostao nevidljiv duže od hiljadu godina, odnosno, delao je anonimno i indirektno. Arhetipovi su rečna korita koja je voda napustila, ali koja ona posle neodređeno mnogo vremena opet može da nađe. Arhetip je nešto kao stari tok u kojem je voda života dugo tekla i duboko se usekla. I što je duže držala taj pravac, utoliko je verovatnije da će pre ili kasnije opet njime krenuti. Ako je život pojedinca u ljudskom društvu, a naročito u državi regulisan kao kanal, onda je život naroda kao tok divlje vode nad kojom nema gospodara, ili barem njen gospodar nije čovek već neko ko je uvek bio jači od ljudi. Savez naroda, koji bi trebalo da poseduje nadnacionalni autoritet, po mišljenju nekih još je dete kojem je potrebna zaštita i pomoć, dok drugi misle da je nedonošče. Tako narod živi neobuzdano, nesvesno, bez usmerenja, kao stena koja se stropoštava niz obronak i zaustavlja se samo na snažnim preprekama. Stoga političko događanje ide iz jedne stranputice u drugu, kao divlji potok koji svaki čas zaluta u neki klanac, vijugu, ili močvaru. Tamo gde se pokrene, ne pojedinac, već masa, tu više ne upravljaju ljudi, a arhetipovi počinju da deluju, baš kao što se događa i u životu individue kada se nađe u situaciji da koju ne može savladati pomoću poznatih kategorija. Ali ono što jedan takozvani firer čini pokrenutoj masi, možemo sa svom poželjnom jasnoćom da posmatramo i na jugu i na severu naše zemlje.

Vladajući arhetip ne ostaje uvek jednak, i to se, recimo, ispoljava u tome što je carstvo mira, „hiljadugodišnje“ carstvo kojem se nadamo, vremenski ograničeno. U čitavom severnom delu Evrope najdublje je uzdrman mediteranski tip oca koji uređuje, pravedno vlada, pa čak je i ljubak, a dokaz za to je današnja sudbina hrišćanske crkve. Fašizam u Italiji i stanje u Španiji pokazuju da potresi i na jugu sežu mnogo dalje nego što se mislilo. Čak ni katolička crkva više sebi ne sme da dopusti nikakva iskušenja.

Hitler salutira tokom vojne parade u Berlinu 1939. godine (Foto: Hugo Jaeger/Time & Life Pictures/Getty Images)

KORAK UNAZAD

Nacionalni bog je na širokom frontu napao hrišćanstvo: u Rusiji se on zove nauka i tehnika, u Italiji Duče, a u Nemačkoj „nemačka vera“, „nemačko hrišćanstvo“ ili država. „Nemački hrišćanin“[13] su contradictio in adiecto i mnogo bi im bolje bilo da se prebace u Hauerov (Hauer) pokret „nemačke vere“[14], odnosno u lager onih pristojnih i dobronamernih ljudi  koji s jedne strane časno priznaju da su „zaneseni“, a s druge strane se veoma trude da novu, neoborivu činjenicu, upravo tu zanesenost – kako bi delovala manje zastrašujuće – obuku u posredovano, istorijski doterano ruho. Tako se pogledu nudi utešni prizor velikih likova, na primer Majstera Ekharta (Meister Eckhart), koji je bio i Nemac i zanesen. Na ovaj način se izbegava ono što izaziva sablazan, naime pitanje ko je taj koji izaziva za nos. To je uvek bio „bog“. Ali, što se Hauer više iz indoevropskog, i zapravo svetskog kruga približava „nordijskom“ krugu, a naročito Edama i što „nemačkija“ postaje vera koja je izraz zanesenosti, to jasnije postaje i to da je „nemački“ bog u stvari bog Nemaca.

Moramo biti dirnuti dok čitamo Hauerovu knjigu Deutsche Gottschau. Grundzüge eines deutschen Glaubens (Nemačko zrenje boga. Osnovne crte nemačke vere), ukoliko je posmatramo kao tragički i zaista herojski pokušaj savesnog učenjaka koji, ne znajući šta mu se dogodilo, kao pripadnik nemačkog naroda pozvan i zanesen nečujnim glasom  onoga koji zanosi i sada, naprežući sva svoja znanja i moći, pokušava da podigne most koji bi trebalo da poveže tamne životne sile sa svetlim svetom istorijskih ideja i likova. Ali šta će sve te lepe stvari drugačije prošlosti i čovečanstva značiti u susretu, kakav današnji čovek još nije iskusio, sa plemenskim bogom koji je, koliko živ, toliko i tajanstven? Njih će, kao suvo lišće, povući vrtlog šištavog vetra a prašnjavi stihovi Eda uvlače se među hrišćanske tekstove mističara, nemačke pesme i mudrost Upanišada; sam Hauer je opsednut dubinom germanske prareči, punom slutnji, toliko mnogo koliko ranije sigurno nije bio svestan. To nije ni do indologa Hauera, niti do Eda – jer i jedno i drugo postoje odavno – već do Kairosa koji se sada, kada pažljivije osmotrimo zove Votan.

Stoga bih nemačkom verskom pokretu savetovao da više ne bude preterano skroman. Oni koji su promućurni, neće ih pobrkati s trapavim, sa Votanovim vernicima koji svoju veru samo afektiraju. Postoje pripadnici „nemačke vere“ koji bi i intelektualno i ljudski bili sasvim u poziciji ne samo da veruju, već i da znaju da je bog Nemaca Votan, a ne univerzalni hrišćanski bog. To nije šteta, već tragično iskustvo. Oduvek je bilo strašno pasti u ruke ovog ili onog živog boga. Jahve, kao što je poznato, u tome nije izuzetak i nekada su postojali filistejci, edomiti, amoriti i drugi koji nisu imali iskustvo  jevrejskog boga, i izvesno su ga doživljavali kao neprijatnog. Semitsko iskustvo boga, nazvanog Alah, za čitavo hrišćanstvo dugo je bilo izuzetno mučna stvar. Mi koji smo van tog iskustva, isuviše često smatramo da su današnji Nemci odgovorni za ono što čine; možda bi bilo ispravnije da ih posmatramo barem kao one koji trpe.

Ako dosledno primenimo naš – priznajem, čudnovat – način posmatranja, onda moramo da zaključimo kako bi Votan morao da ispolji ne samo svoj nemirni, nasilnički i olujni karakter, već i sasvim drugu, ekstatičku i mantičku prirodu. Ukoliko je ovakav zaključak ispravan, onda nacionalsocijalizam još dugo neće biti poslednja reč, nego u narednim godinama, ili desetinama godina, treba očekivati zagonetne stvari o kojima sad možemo da imamo tek nejasnu predstavu. Ponovno buđenje Votana jeste korak unazad i posezanje za prošlim: zabran je tok vratio u staro korito. Ali zabran ne traje zauvek; on štaviše recule pour mieux sauter, i voda će preći preko brane. Onda će biti jasno šta je Votan „mumlao sa Mimirovom glavom“.

„Sinovi se kreću Mimovi,
sudbina se budi,
jeka odjekuje
Gjalar-roga;
visoko duva Heimdal,
rog u vazduh pokazuje
govori Odin
s glasom Mimovim;
Drhće Igdrasil
jasen uspravni,
puca drvo prastaro,
a jotun se oslobađa,
požuruju svi
na putu Helinom
pre no ga Surtov
prijatelj ne sažeže.
Šta bi s asima?
Šta bi s alfima?
Sede asi na savetu,
huči sav Jotunheim;
pred kamenim stenju
patuljci kapijama,
znalci iz planinskih zidova
znate li dosta ili ne?“
Völuspâ, Die Edda, hg. Von Hans von Wolzogen, p. 149. Prepevao Ljubiša Rajić

Originalni izvor teksta: C.G. Jung, Gesammelte Werke, Bd. x, s. 203-218. Walter-Verlag, Olfen und Freiburg i, Br. Tekst je preuzet iz Zenit magazina za književnost, umetnost i filosofiju, godina I, br.2, Beograd, Konras doo, Draslar partner, 2006. Prvi put je objavljen u Neue Schweizer Rundschau, Neue Folge III/11 Zürich 1936, str. 657-669, a zatim u Aufsätze zur Zeitgeschichte, Zürich, 1946.

Karl Gustav Jung (1875-1961) je bio čuveni švajcarski psihijatar, osnivač analitičke ili kompleksne psihologije u kojoj se razlikuju lično i kolektivno nesvesno

_______________________________________________________

UPUTNICE:
[1] „U Nemačkoj će nastati različite sekte,
koje će biti bliske vedrom paganstvu
nesloboda srca i mali prihodi
vratiće nas na plaćanje prave desetine“
Nostradamusova proročanstva, 1555.
[2] Etiopija
[3] Napomene 3, 4, 12 i prvi deo napomene 13 autor je dodao za engleski prevod (Essays on Contemporary Events, London, 1947). Posle Ničea (1844-1900), naglašen je dionizijski, za razliku od apolonskog aspekta života. Od Rođenja tragedije (1872), fantaziju mislilaca i pesnika obuzela je tamna, zemaljska, ženska strana, sa svojim mantičkim i orgijastičkim osobinama. Iracionalnost je svuda polako počela da se posmatra kao ideal; to se, recimo, može uočiti u čitavom istraživačkom radu Alfreda Šulera (1923) o religijama misterija, a naročito u spisima Klagesa (*1872<1956>), koji je razvijao filozofiju iracionalizma. Po Klagesu, logos i svest razaraju stvaralački, podsvesni život. Kod ovih pisaca vidimo kako počinje polako da se odbacuje stvarnost i da se odbija život takav kakav jeste. To konačno vodi do kulta ekstaze koji vrhunac dostiže u samorastvaranju svesti u smrti, a smrt za njih znači prevazilaženje materijalnih ograničenja. Pesništvo Štefana Georgea povezuje elemente klasične kulture, srednjovekovnog hrišćanstva i orijentalne mistike. On odlučno napada racionalizam XIX i XX veka. Njegova aristokratska poruka mistične lepote i ezoteričnog shvatanja istorije izvršila je dubok uticaj na nemačku mladež. Beskrupulozni političari su njegovo delo zloupotrebili za propagandne svrhe.
[4] Naslov jednog od glavnih Klagesovih dela glasi Vom kosmogonischen Eros (prvi put objavljeno 1923)
[5] Also sprach Zaratthustra, n. 143 (Tako je govorio Zaratustra, prevod Branimira Živojinovića, BIGZ, Beograd, 1989, str. 141)
[6] Ibid, n. 200 (isto, str. 186)
[7] (Der werdende Nietzsche. Autobiographische Aufzeichnugen, p. 239)
[8] An den Mistral, Werke V, p. 360 (preuzet prevod Milana Tabakovića iz Vesele nauke, Grafos, Beograd, 1989, str. 317)
[9] Also sprach Zarathustra, p. 367, ovde je bez naslova, ali u: Werke VIII, str. 421, ff, pod naslovom Klqge der Ariadne (preuzet prevod B. Živojinovića iz Tako je govorio Zaratustra, str. 314)
[10] Der werdende Nietzsche, p. 84 ff.
[11] Pročitati šta B. Gec (Deutsche Dichtung, p. 36 ff.I 72 ff.) piše o Votanu kao nemačkom bogu – lutalici.
[12] Wodan und germanischer Schicksalsglaube
[13] Nacionalsocijalistički pokret unutar protestantske crkve, koji je pokušao da iz hrišćanstva ukloni sve tragove Starog Zaveta.
[14] Vilhelm Hauer (Wilhelm Hauer 1881-1962), najpre misionar, a kasnije profesor sanskrita na Univerzitetu Tibingen, osnivač i vođa Nemačkog verskog pokreta. On je pokušao da stvori „nemačku veru“, koja počiva na germanskim i nordijskim tradicijama i spisima, pored ostalog i na spisima Majstera Ekharta i Getea (Goethe). Ovaj pokret je pokušao da kombinuje veliki broj različitih i često nespojivih pravaca: neke njegove pristalice prihvatile su „pročišćeni“ oblik hrišćanstva, dok su drugi odbacili ne samo svaki oblik hrišćanstva, već i svaku vrstu religije i boga. U jednoj od opštih stavki ove vere, koje je Pokret uveo 1934. godine, navodi se da je cilj Nemačkog verskog pokreta religiozni preporod nacije na nasleđenim temeljima germanske rase. Za to videti govor „vrhovnog crkvenog savetnika“ i „protestantskog“ sveštenika dr Langmana (Langmann), koji, „obučen u SA uniformu i sa visokim čizmama“, mrtvog Gustolfa ispraća na put u Had. Upućuje ga u Valhalu, domovinu „žrtvovanih junaka Zigfrida i Baldura“, koji su svojom „žrtvom nahranili život nemačkog naroda“, kao što je, između ostalih, to uradio i Hristos, i tako dalje. „Ovaj bog je poslao narode na zemlju, na njihov tegoban put kroz istoriju… Gospodaru, blagosiljaj našu borbu. Amin.“ Tako je glasio zaključak gospodina sveštenika, prema pisanju Neue Zürischer Zeitung (broj 249, godina 1936.) – u znak sećanja na Votana, bez ikakve sumnje uzvišeno i veoma tolerantno prema hrišćanskim vernicima! Da li je konfesionalna crkva sklona da bude isto tako tolerantna i da propoveda: Hristos je svoju krv prolio za spasenje čoveka, kao što su to, pored ostalih, učinili i Zigfrid, Baldur i Votan? Danas postaju moguća neočekivano groteskna pitanja.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nacionalsocijalizam i germanska mitologija

* Obavezna polja