Кад оно необична светлост обасја поље витлејемско у сред пола ноћи, кад анђели с неба сиђоше и почеше с пастирима певати песме, срца пастира беху испуњена помешаним страхом и радошћу. Они се упутише св. пећини, где се родило божанско чедо, да своју радост увећају виђењем новорођенога. Само један од њих, и после заповести анђелске, оста непомичан на пољани, где мало пре сви певаху у славу Божју. Он беше млађи од свих пастира. Његову душу обузимаше све већи страх и сумња. Нестаде светлости, а плаво небо прошара се звездама. Дуго је млади пастир посматрао онај правац пут неба, куда одоше небески весници, па заморен од дугог гледања и узалудног напрезања, да сазна малопређашњу тајну, он лагано пође преко пољане витлејемске, где стадо сито лежаше и безбрижно преживаше. На једанпут се његово младићско чело разведри, он се окрете и брзим корацима пође у једном правцу. Није дуго ишао, док дође до једне пећине, у којој спаваше један стогодишњи старац, испосник. Њему су се пастири обраћали за савет у свим непознатим и важним стварима. Старац беше прави ангео земаљски по души, волео је пастире, а највише онога младића који му сада долажаше.

Кад се млади пастир приближи пећини, видео је сву осветљену и чу старца где пева. То га чудно изненади, и он помисли да старац још ништа не зна, што се догодило на пољу. Али овај, чим опази омиљеног му пастира, скочи и стаде га грлити и љубити.

“Слава нека је Богу”, кроз сузе од радости говораше овај богоугодни човек, слава нека је Богу, који се смилова на овај грешни народ, те му на крају посла спас и избављење. Слава му, што је Његова милост и мене грешнога сачувала жива до ових дана, да могу очима видети Спаситеља света, кога свет толико векова очекује.

Ама добри старче, реци ми, – поче пастир узбуђен, ко је то што се родио? Је ли могуће да је то онај цар кога ми толико погледамо? Зар он да се у нашој пећини роди? Молим те старино, говори, говори, те ме што пре утеши, јер ја ћу умрети од неизвесности.

– Полако синко, седи ту крај мене, наслони се на моје колено, па ме чуј о ономе, што желиш знати.

Старац стави своју руку на раме пастирево и отпоче овако:

– Немој, да те ни мало чуди, то, што се Спаситељ родио у вашој пећини. То је оно, што мене баш радује и уверава, да је заиста он тај Свемоћни и прави Спаситељ Јер да се родио у свили и порфири царској, то би улевало неповерење мени, пошто имам пуно искуства и знам да је из царских палата мало кад који светао зрак обасјао свет, него баш из онога необичнога сјаја обично му је долазио мрак. Рођење Спаситеља у пећини на слами, где се овце јагње има много свога значаја. Чуј ме, синко, и старај се да ме разумеш.

На првом месту, самим својим рођењем у тако скромном стану, као што је пећина, Избраник: Божји изјављује свој силни протест против царева и краљева, који, и ако су рођени као и остали људи, са свим телесним и душевним слабостима, и ако им је немоћ у почетку живота и ништавно по свршетку као и у других људи, ипак су дрски, те себи присвајају божанску потпуну и неограничену власт над земљом и земаљским створовима, па не само што ту власт себи присвајају, користећи се глупошћу осталога света, него и злоупотребљавају, чинећи остале људе себи робовима и обичним корисно употребљивим стварима. Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина. Хоће тиме да каже да ће порекло и рођење мало важности имати у очима Његовим, да ће друго нешто бити претежније код њега у оцени људи.

Народ је очекивао Спаситеља, да се јави као цар, богат и моћан. Али сам тај народ заборавља, да рођење новога цара у сјају и богатству, при звеци оружја и урнебесном весељу изазива код тога истог народа страх и трепет. Да се Спаситељ родио као и остали цареви, он би изазвао страх у народу. Али он неће да влада страхом, него љубављу, зато се рађа као сиромах. Народ се дворова боји, а колибе воли.

Христос се рађа у сиротној колиби пастирској. Нека чују сви то и разумеју. Ја не знам још науку Христову, али само Његово рођење у тако скромном и сиротом дому показује један део Његове науке. Он ће рећи оно, што нико није смео рећи од када су постале горе ливадске и од кад је сунце обасјало свет, а то је: да смо сви ми пред Богом и мудрошћу Његовом потпуно једнаки. Његово рођење у пећини утук је за силнике и гордељивце овога света. Он ће их изједначити са робовима, који им служе. Он ће им у очи рећи, да ништа бољи нису од слуге који им ноге пере, увериће их да Бог ни мало не воли више њих племиће и богаташе него ли њихове коњушаре.

Свет се клањао до сад злату и свили, без обзира, да ли је њима огрнуто добро или зло, без обзира шта се под њима скрива. Он се родио ноћас не на свили и злату, него на слами. Зар се он тиме није, чим дође на земљу; насмејао свима који се из незнања клањају богатству и сили, који не знају низашта боље и претежније? Они којима сиромаштина другује на овоме свету тугују за богатством, жељни су злата, проклињу судбу, што их ова не пови свиленим повојем и не огрте златном хаљином. Њему је у моћи све; Он је богат и силан, богатији и силнији од свију људи, али при свем том рађа се ипак у худној пећини. То значи, да ће у Њега бити нешто претежније и цењеније од богатства и сјаја. Ја мислим, да ће то нешто бити душа. Христос се рађа у пећини. Благо онима које презиру и прогоне на овоме свету због простоте и сиромаштине. Спаситељ се рађа у њиховој средини. Сад су добили пријатеља и помоћника. Он ће одрасти у оној средини, где се највише бол осећа и земља сузама залива. Знаће шта је пажња и чемер, шта ли бол и очај. Он долази да ублажи судбину људи. Они који су оптерећени требаће само да Му приступе, Он ће им олакшати живот, Он ће их утешити и охрабрити. Он ће бити мелем за уцвељена срца, радовање тужнима и снага немоћнима.

Свет вапије за правдом, угиба се под теретом, који на њега навалише силници и безбожници. Куд се окренеш чујеш у земљи нашој само јецање и уздисање, видиш на једној страни како и пси богаташки брекћу од пресићености а на другој децу сиромашна човека, где умиру од глади; видиш разврат и раскош а поред ње дроње и жељу за хлебом; видиш силу, чија песница непрестано стоји над главама потиштенога робља, коме ништа друго није знано, до беда и чемер.

О, ма како је мало правде и закона у судовима нашим! Сиромах никада не може добити, па не знам колико му тражење било законито, док се богаташу задовољавају све жеље: и законите и незаконите. Силни увек има право, немоћан га нема никад.

Прости је свет у густом мраку, коме се нигде крај не види. Власници држе мудрост и сва знања, а народну душу обузима густи мрак, у коме се људи спотичу. Мудрост је, веле, само за великаше, јер оно што зна Ирод, не смем знати ја, и оно што зна господар, не сме знати његов слуга. Оно што чини царев доглавник, не сме то чинити циглар, и што је дозвољено првоме није другоме. Племић може уживати и веселити се на све могуће начине, незнатноме сиромаху то није дозвољено; првоме је дозвољено и грешити, други на то не сме ни помислити, први не мора постити, не мора ићи у цркву нити се Богу молити, не мора добра чинити нити по закону поступати; други све то мора испуњавати; први има сва права; другоме припадају све дужности.

О, и то зло није од јуче него траје много векова. И никад нико да протествује, никад нико да устане против тога. Безмало сви мудраци који се појавише међу нама тврдише да је овакав поредак сам Бог установио и да се он не може мењати од почетка до свршетка света. Ко се, веле, родио у сили и богатству, тога и Бог воли, јер су то прави синови Божији, а ко се родио у беди и сиротињи тај има само да жали, што се у таквој средини родио, али помоћи не треба ни од куда да изгледа, јер његова молитва и не допире до неба, а молити се људима још му мање вреди.

Не заборављам да поменем наше пророке који су као кроз маглу назирали нешто у будућности, што је и саме њих зачуђавало. Ја не желим судбину оних који се усудише да искажу све што мисле. Сиромашнима падаше њихов говор као мелем на срце, али у своме дубоком мраку не могоше ни појмити ни веровати, да ће се пророчке речи остварити. Велики и силни, којима се не допадаше наука пророка осудише ове на смрт и неке посекоше а неке живе камењем затрпаше.

Али ево Спаситеља! Сви су протести до сада били малени према ономе, који ће доћи из пећине витлејемске; све су речи биле слабе према речи, коју ће изговорити Син Божји. Земља ће се затрести а царски ће се престоли порушити када Он буде почео говорити. Нема препреке пред којим ће он застати, нема страха који ће Га застрашити, нити ишта на земљи што ће га моћи збунити. Оно што су други само наговештавали, Он ће отворено и слободно рећи. Он ће рећи и оно што нико није смео да помисли да каже.

Родио се Христос! Благо нама, који смо још у браку незнања и заблуда, Спаситељ ће нам светлост донети, која ће осветлили све кутиће земље, осветлити и душе наше.

Старац заћута. Зора поче позлаћивати исток својим руменилом, певци запеваше а овце се почеше дизати и кретати по широком пољу.

Старац се исправи, узе штаку и рече младом пастиру:

– ‘Ајдемо у пећину, да Га видимо!

Младић пође поред старца ћутећи. Његово лице беше као озарено светлошћу. Груди му се надимаху од силне радости која га обузимаше после говора старчевога. Потрчао би да што пре стигне божанској пећини, али мораде лагано ходити због старца коме старост беше одузела многе снаге а ноге одрекле послушност.

Уђоше у пећину, која беше пуна пастира. Сви они беху дошли да се поклоне новорођеноме Спаситељу. Јосиф и Марија сеђаху и разговараху с њима, а Младенац лежаше крај њих у слами.

Добри старац са својим пратиоцем приђе Детету, те Му се обојица поклонише. Дуго они нетремице гледаху у божанско Чедо, које опет њих посматраше својим мудрим очима. Старац беше сав узбуђен.

Кад изиђоше из пећине сунце се већ помаљаше иза гора са својим златним зрацима. Никад оно тако мило не сијаше. Зраци се жураху да што пре обасјају пећину, хитаху и надметаху се, који ће пре сазнати тајну ове свете пећине.

Око старца иђаху у свечаном ходу сви пастири. Они усхићено приповедаху шта је ко запазио у личности новорођенога Спаситеља. Не могоше Га се довољно нахвалити.

Кад бејаху на сред поља старац их устави, погледа к небу и суза му се скотрља низ смежурано лице и заустави се на бради.

– Нека је слава Богу, што и мене стара обрадова. Мени је довољно што сам дочекао да видим Онога, кога су желели видети сви из реда пророци и оци наши. Ви ћете, децо, дочекати и да чујете мудрост из уста Спаситељевих. Захвалите Богу на тој срећи, и пре Њега и после Њега жалиће, што су те среће лишени. А сад остајте с Богом!

– Пастири сви клекнуше на пољани а седи их старац благослови, па оде у своју испосничку пећину. Пастири потераше стада у пашу и сви у хору запеваше

Слава Богу на висини а мир међу људима на земљи!

Христос се роди!


Извор: Беседе Владике Николаја

Оставите коментар

Оставите коментар на Размишљања о рождетству Христовом

* Обавезна поља