vlada-dimitrijevicKada se Miloš Crnjanski vraćao u Jugoslaviju iz londonskog izgnanstva, svratio je da popravi zube kod srbskog emigranta u Nemačkoj, Dobrivija Tomića, čijeg su oca, ni krivog ni dužnog, ubili komunisti u Boljevcu čim pošto su uzeli vlast. Crnjanski je razgovarao sa Dobrivojevim sinom Dušanom, koji je još bio dečak. Pitao ga je šta je on – Srbin ili Nemac. Dečak je odgovorio da je Srbin. „E, onda ti neće biti lako“, zaključi Crnjanski.

To mi pada na pamet na Savindan 2016, dok razmišljam o sudbini ovog napaćenog naroda, dok od tuđina podržavana „naša“ vlast nastavlja pregovore sa Šiptarima u Briselu, pod budnim okom Velikog Brata, spremna da izda sve što su vekovi gradili u ime mrtvačke ideje zvane Evropska unija…  

Stvarno, niti nam je bilo, niti jeste, niti će nam biti lako.

NEKAD I SAD

Kada je Sveti Sava sa bratom Prvovenčanim pravio Žiču, ona je bila blizu granice prema Mađarima, koji su kasnije često upadali na srbske teritorije, od pape podsticani da ratuju protiv „šizmatika“; a onda su palili i pljačkali sve, pa i Žiču.

Zato je naslednik Svetog Save, Arsenije Sremac, počeo da premešta središte Srbske Crkve u pećki kraj. Peć je, u to vreme, kao i celo Kosovo i Metohija, bila apsolutno srce Srbstva. Tamo nije bilo skoro nikog osim Srba. Kada je Srbija pala u ropstvo, 1455. godine Turci su napravili tefter za oblast koju je imao Vuk Branković – a najveći deo oblasti bio je na Kosovu i  Metohiji. Tu je zabeleženo oko sedam stotina toponima i sedamnaest hiljada ličnih imena. Skoro svi toponimi i imena su srbski.                        

Drenica je, u vreme ono, bila sasvim srbska.                                      

Sada tamo Srba nema.                                                                         

Takva je naša istorijska sudbina.   

Nekad su i Budim i Vidin bili srbski („U Budimu gradu čudno čudo kažu“ i „Igra kolo pod Vidin, pusti me, majko, da vidim“), a sad ni tamo nema Srba.

I šta da kažemo svojoj deci?

manastir-sruseni-kosovo

ČEMU DA UČIMO  DECU ILI GEOPOLITIKA ZA POČETNIKE

Eto, Srbinu se rodi sin; mada u Srbiji svake godine umre 30 hiljada ljudi više nego što ih se rodi, ipak se rodi. I sin raste. I poraste da otac može da mu prenosi istine o položaju njegovog naroda. I šta da mu kaže?

Da, recimo, uzme ogled „Pozicija Srbije pred početak Velikog rata sa stanovišta prvog i drugog zakona geopolitike“ Milomira Stepića, geografa i geopolitičara, iz nedavno izašlog zbornika „Srbija i geopolitičke prilike u Evropi 1914. godine“ (u izdanju Instituta za političke studije iz Beograda i lajkovačke biblioteke), pa da ovako kazuje,obilno citirajući Stepića:

Dragi sine,                                                                                        

Tebi život na ovom prostoru neće biti lak. Jedan razlog za to trebalo bi tražiti u svojstvima po­ložaja Balkanskog poluostrva koje, za razliku od osta­la dva velika poluostrva na jugu Evrope, Pirinejskog i Apeninskog, ne predstavlja „ćor-sokak“, već „pupčanik“ koji modernu Evropu povezuje sa njenom (pre)antičkom civilizacijskom „kolevkom“, kulturno-religijskim središtima i energetskim ležištima na Bliskom Is­toku, te komunikacijskim pravcima čije je kontroli­sanje bilo i ostalo važna poluga njene globalne moći.                                                                                              

Mili moj,                                                                                           

Moravsko-vardarska prohodnica, kao prirodni balkan­ski produžetak dunavsko-savskog sutoka, jeste ključni i istorijski neprolazni kvalitet položaja Srbije.

Upravo zbog toga, svi osvajači nasrću na Srbstvo, težeći da ga odseku od izlaska na more. Vekovima potiskivani od mora fizičkim uništavanjem, progonima, nasilnim proce­sima verske i nacionalne konverzije, te onemogućavanjem da srpske države imaju izlaz na more, u srpskom kolektivnom etno-psihološkom sklopu indukovao se specifičan geopo­litički „strah od mora“.

Evo, recimo, sad su od naše braće Srba iz Crne Gore napravili novu naciju, Montenegrine, i vode ih u NATO, samo da Srbi ne bi imali more.

Zbog geopolitike, nas neprestano ubijaju. U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila više od polovine muškog stanovništva. Za to ima, opet geopolitičkih, razloga. Tadašnju poziciju Srbije adekvatno je definisao bri­tanski major R. G. D. Lafan, vojni savetnik pri Srpskoj voj­sci, već u naslovu knjige „Čuvari kapije“, koju je objavio 1918. godine. U njoj je naveo da Srbija jeste mala, ali je na poziciji od svetskog značaja, da su veoma moćni neprijate­lji bacili oko na puteve koji su pod njenom kontrolom, da se ona prkosno isprečila između Nemačke i velikih luka, Konstantinopolja i Soluna, da predstavlja mali pojas teritori­je koji blokira put i sprečava povezivanje dva kraja u lancu od Berlina do Bagdada… On je potencirao značaj Srbije kao prve linije odbrane istočnog dela britanskih kolonijalnih poseda i čuvara „kapije Orijenta“.

I još nešto, dragi sine,         

srpska dualnost, raspetost između Zapada i Istoka, Evroamerike i Rusije, proističe iz centralnog geografskog položaja države unutar balkanskog hinterland-a, ali bez izlaza na more, te globalnog položaja u sastavu he­terogenog evroazijskog oboda gde u sučeljavanju sa kopnenim silama ipak dominiraju pomorske. Kako pred Veliki rat, tako i posle njega, sve do današnjih prilika, Srbe, Srbiju i srpske zemlje u celini ta činjenica suočava sa pretnjom uglavnom spolja generisane geopolitičke šizofrenije. Ona je posledica ne samo statusa objekta, a ne subjekta u svetskim poslovima, nego često i stranputice na koju ih vode isto­rijskim zadacima nedorasle, instrumentalizovane i povo­dljive nacionalne vođe. Visoka cena plaćena u Velikom ratu i posle njega možda nije mogla da se izbegne, ali trebalo bi da bude pouka za slične izazove sadašnjosti i budućnosti.

Ali, sine moj, to neće biti nikakva pouka. Jer, naši vođi su nepopravljivi. U mesijanskoj nameri da zemlju i narod koji predstavljaju navodno modernizuju, oni nastoje da ih po svaku cenu prebace u Zapadnu civilizaciju talasokratskog geopo­litičkog karaktera, iako Srbi i srpske zemlje istorijski, nacionalno, verski i kulturno pripadaju oblasti druge i drugačije – Pravoslavne civilizacije.                                                                          

Eto, mili moj sine, takva ti je naša geopolitika.                         

Zbog toga su tvoje vršnjake ubijali u Prvom i Drugom svetskom ratu. Tebe, voljeni moj, kao i mene, već sutra može da zakolje neko samo zato što smo Srbi, da nas odvedu u Jasenovac ili na Banjicu, ili u Žutu kuću u Albaniji. Ili da umremo od osiromašenog uranijuma, kojim  NATO bombarduje.

Tako ti je, rode moj“…

Sveti-sava-miri-bracu

A ŠTA ĆE SIN?

Kad sin ovo čuje, može da bira – ili će pobeći glavom bez obzira iz svoje zemlje, i potražiti neki drugi i drugačiji identitet, ili će pokušati da ostane tu gde jeste, da se ukoreni, poraste, olista i donese plod, znajući za sve teškoće tla iz koga je nikao. Ovo drugo, ipak, teže. Ako mu otac ne objasni tajnu.

Zato otac, ako želi da mu sin ostane Srbin i da olista, procveta i plod donese, treba da mu otkrije tajnu Srbije, i da u njegovu mladu dušu ukoreni najvišu vrednost boravka na ovom tlu – a to je ostajanje uz Hrista, Čije je Carstvo neprolazno, dok su sva zemna carstva propadljiva.    

A najveći učitelj tog neprolaznog Carstva, zbog koga smo vekovima ostajali ovde gde smo, i svojim žrtvama punili raj Gospodnji, jeste Sveti Sava. Po uglednom našem kanonologu, dr Miodragu Petroviću, prevodiocu Zakonopravila na savremeni srbski jezik: “Sveti Sava je Srbima ostavio u amanet dve osnovne obaveze, bez kojih se pravi hrišćanski život i opstanak u Srbiji ne mogu ni zamisliti.Prva obaveza je – pravoslavno ispovedanje vere, koje se potvrđuje svesrdnim služenjem crkvenoduhovnim vrednostima. Druga obaveza je – učvršćivanje pomoću pravoverja, narodnosne svesti o samosvojnosti, samobitnosti. Ta svest treba da narasta do mere opšteg saznanja o tome da su Srbi međusobno, po reči Svetoga Save, „svoji“, što će reći „svojta“, pa kao takvi dužni su da služe ne samo Crkvi nego i Otačastvu – Srbiji. Kad se te dve obaveze raščlane, dolazi se do zaključka o tome da se pravi smisao življenja sastoji u slavljenju Boga; u izgrađivanju mira; u razvijanju bratoljublja; u pružanju pomoći socijalno ugroženima i obespravljenima; u negovanju svete obaveze da se suprotstavljamo bezakonju i svakom nasilju; u nastojanju da caruje pravda i u Crkvi i u Državi“ (Iz Svetosavske besede u selu Bradarcu 2011. godine).

Ako otac tome nauči sina, svemu ga je naučio. I sin će ostati tu, da lista, cveta i plodonosi.

NIJE LAKO BITI SRBIN

Ali je lepo. Biti Srbin znači biti Hristov: “Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti“, kako je pevao Sveti đakon Avakum u zimu 1814, odbijajući da se poturči. Ne raduje se Srbin smrti kao nestanku, i zato što zna da ga u večnosti čekaju oni koji su pre njega izašli pred Vaskrslog, na čelu sa Svetim Savom, učiteljem puta koji vodi u život. I zna Srbin da sve što čini u ime Boga i krsta sa tri prsta njegov život  utkiva u večnost. I da služi neprolaznom Smislu, Koji beše u početku i Koji će biti na kraju, jer je Alfa i Omega čoveka i sveta.

Zato je Krst časni sa Slobodom zlatnom naša mera i provera, iznad svake zemne prividnosti, življa od svih imperija koje se nadimaju i pucaju kao baloni, sud svakome ko misli da može da menja svest ovoga drevnog hrišćanskog naroda.       

Takvima, na današnji sveti dan, poruka koju mudri Njegošev Srbin uputi Mustaj kadiji, što je narodu Svetog Save predlagao da se pokori moćnijem: “A učen si i književnik, kažu,/ Učio si knjigu u Carigrad,/ Na nekakvu ćabu pritvrdio,/ Ali ti se jošt hoće pameti,/ Poteža je ova naša škola“.

Škola Krsta i Vaskrsenja, istureno odeljenje u Srbiji Svetosavskoj.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta otac da kaže sinu – Razgovor oko Savindana

* Obavezna polja