aa balaban milovanМожда се Србија, потписивањем Бриселског споразума и најновијег договора Тачија и Дачића о његовој имплементацији, задржала не некој врсти пута без повратка, односно лаганог гашења својих институција у јужној покрајини, што уз покретање декларације у северној покрајини, од стране „свемоћног“ Пајтића, говори о свеопштој државној и институционалној кризи те постепеном „одумирању“ наше државе. Но, то што је држава Србија можда на путу без повратка не мора да значи да и Срби морају да буду на истом путу. Јер, у крајњој линији, држава није у кризи само у Србији, већ је то светски тренд (зашто и због чега није тема овог текста). Тренд поништавања држава пред народе поставља изазове како сачувати национално биће и народни израз у периоду глобализације и убацивања у глобалистички пожељан калуп свих народа и појединаца. Од одговора на то питање зависи опстанак српског народа а самим тим и могућност да, када за то дође повољан тренутак, обнови и своју државу.

Држава је наравно битна за народ, као кућа за човека, али погрешно је везати опстанак народа за постојање државе. Уколико се то учини са пропашћу државе пропашће и народ. Такав приступ је фаталистички, противан свакој логици, али и српском вековном искуству које сведочи да су Срби као народ опстајали и када нису имали државу. Такође такав приступ, што је најгоре, убија наду и веру, као покретачку снагу, како сваког народа тако и појединца. Јер често, што опет сведочи српско историјско искуство, пропаст државе није значила и пропаст народа, већ сигнал да је елита (а и народ под утицајем елите) кренула свеопштом моралном и етичком странпутицом, те се губитком државе терен борбе пребацивао са спољашњег на унутрашње биће националног организма. Тако се добијала могућност да се после извесног времена и спољашње биће препороди, нова српска елита створи, а српска држава обнови.

Како су некад Срби одговарали на изазове (искушења)?

Дакле са пропашћу државе, или њеног максимално ограниченог функционисања као данас, не пропада народ, наравно под условом да такву ситуацију схвати као изазов за нови вид своје реализације. Баш како су схватили и наши преци, који се нису предали онога тренутка када су Срби у средњем веку изгубили државу. Штавише тада је народ, до тог времена мање више пасиван, преузео светосавски и видовдански барјак који је до тада носила елита. Брижљиво чувајући свој аутономни статус са такозваним влашким привилегијама, подижући храмове када год је био у прилици, негујући своју славну прошлост кроз јунаке и светитеље, народ српски се тада потпуно реализовао, што чак можда и не би могао остварити у тој мери да је имао државу. Социјално уравнотежено друштво је тада изродило специфичне облике једнакости и сеоске демократије, где је лична афирмација појединца била у симфонији са саборним духом и реализацијом заједнице.

Кроз смењивање периода трпљења као јуначког подношења реалности, и буна као јуначког покушаја мењања исте, Срби су схватили да неке ствари зависе од њих а неке не. Друкчије речено схватили су да је судбина држава и народа условљена, како самим стремљењима народа тако и мисијом коју тај народ има у историји. У тој светлости разумели су да отпор кнеза Лазара Бајазиту и служење Деспота Стефана истом турском султану, представља континуитет једне исте светосавке и косовске мисли, или како би неки рекли српског завета, док је само спољашња манифестација различита. Да и један и други чин има за циљ очување српског народа и његове православне духовне матрице која му обезбеђује аутентичну националну реализацију и самим ти улогу историјског субјекта у светској политичкој арени.

Размишљање о себи, сконцентрисаност на себе – своје национално спасење и опстанак, најкарактеристичнија је црта некадашњих Срба, која је условила њихов опстанак и национални израз у готово немогућим условима. За разлику од данашњих, „заглупљених“ Европом али и свим и свачим осталим, већина ондашњих Срби није били очарана ни бечким ћесаром, ни турским султаном, али ни моћним грчким фанариотима као ни агресивним католичанством. У мрежи утицаја и интереса тадашњих моћника циљ Срба и српских предводника је вазда био да, уважавајући констелацију снага оних који их окружују, делују у датој реалности те издејствују и очувају облике црквене и световне аутономије које поседују: Тиме су, служећи сваком по мало и колико морају, обезбеђивали националну афирмацију и континуитет светосавско-косовске, али државне мисли. Дакле служили су сваком по мало, колико се мора, да би се добило на другој страни део толико неопходне слободе која је била услов усресређивање на себе и сопствену духовно-материјалну корист, која је опет била услов духовног и биолошког опстанка народа.

Како данас Срби реагују на изазове (искушења)?

Ми, данашњи Срби, смо већином робови западног погледа на свет, који фаворизује и тиме извлачи из контекст увек један део стварности. Тако смо некада за индивидуализам без увида у значај колектива, некада за колектив поништавајући појединца, некада јалови Срби без вере, некада опет анационални православци, и тако у недоглед. Наш унутрашњи, по утицајем запада обездуховљени поглед на свет, такође фаворизује наш често једностран став у опредељивању према светским трендовима, али и светским силама, од којих често у неком делу зависи наш национални просперитет.

Тако се често делимо на европејце и патриоте, еврофиле и русофиле, модернисте и конзервативце и тако даље. Но, све те поделе су вештачке, настале покушајем преузимања увозних духовних матрица, које је опет резултат напуштања сопственог историјског и идентитетског модела и искуства. Али те поделе користе сви наши непријатељи одржавајући помоћу њих већ установљене облике зависности државе и контроле народа. Поларизовано друштво је стање које обезбеђује странцима комотни мониторинг и усмеравање читавог друштва у правцу реализације њихових интереса.

Dacic 8За тај посао имају подршку у отуђеној елити, која истина лавира између интереса разних битних фактора на овом простору као некадашња српска елита (четири стуба српске политике и тако то), али за разлику од наших предака ова елита то чини углавном зарад сопствене користи. Тако она постаје саучесник у сламању сопственог народа и одузимању његове слободе, све кроз службу страном фактору, који и гура народ у најнеподношљивије ропство лажним обећањима о ЕУ рају, и разним лажима и митовима о постизању људске среће и благостања.

У том замешатељству од страног фактора, наше отуђене елите и разних НВО мешетара који крстаре овим простором, народ све више увиђа да нема ништа. Односно да промене, при оваквом морално-духовном стању елите и народа, не могу доћи у појавном облику, или само политичким рокадама (мада се не треба и њих потпуно одрећи), што показује и најновија замена политичких опција на кормилу државе. Стање државе и народа је условљено појавама које трају у континуитету и само ће њихово мењање, односно промена начина сагледавања нас самих и света који нас окружује те деловањем у том правцу, резултирати обновом народа, а самим тим и могућношћу у повољном тренутку обнове државе.

 

Како би се требало понашати и где је могући излаз?

Да би кренули у правцу обнове (која представља један дугорочан процес јер краткорочног решења нема) потребно је да се пре свега вратимо себи, да размишљамо у категоријама сопствене духовно-материјалне користи. Да не очекујемо ослобођење споља (да ли у Европи или Русији готово да је свеједно) јер га нема. Наша слобода и наша обнова је у нама самима, и ако ми не кренемо у правцу њене реализације нико нам не може помоћи.

Потребно је деловати тако да се обједине све расуте и парцијалне идеје појединих покрета и њихових визија, које ће у интегрисаној продукцији добити нови и национално животворан смисао. Дакле треба деловати у правцу извлачења и реализације свега онога што је добро у народу, а што је на неки начин осуђено да пропадне, или буде усмерено и искоришћено противно нашим интересима у систему контроле, па и окупације у којој се налазимо.

Потребно је да правилно сагледамо ситуацију како не би на основу неправилног увида у реалност извлачили погрешне закључке. Тако ћемо видети шта стварно можемо те нећемо трошити енергију на неостварљиве пројекте. Скромнији циљеви треба да нам буду приоритет, а временом њихова успешна реализација би улила потребну снагу за остваривање свеобухватнијих замисли које су од општенационалног значаја. Тада би ободрени са већом вером и надом могли да покушамо значајније да утичемо на токове од националног значаја. А дотле само можемо покушавати, колико нам могућности дозвољавају, да притискамо владајућу елиту, када су у питању ствари од општенародног и општедруштвеног значаја.

Треба да схватимо да морамо да променимо у нашим главама ред деловања за који смо до сада сматрали да је исправан. Велики пројекти од националног значаја могу једино да дођу на ред за реализацују када се извежбамо деловањем на скромнијим пројектима, али и дуготрајним унутрашњим истрајавањем у вери да су константе, као рецимо Косово, наша национална идентитетска и животворна вредност без које поништавамо себе као историјски народ. Ово треба чинити насупрот данашњем нестрпљивом приступу проблемима по ком схватамо тренутну пропаст државе, као видљиве манифестације унутрашњег организма, као пропаст свега (европејци пак као пропаст свега сматрају исклизнуће са „европског колосека“), а немогућност тренутне њене одбране као знак да смо потонули без наде за обнову и поновну афирмацију.

Свако деловање организација и појединаца са скромнијим циљевима, реално утемељено, у духу народног и националног историјског и менталитетског искуства, које познаје и уважава спољашњу глобалну реалност, може представљати темељ препорода који би се ширио од појединаца и малих организација ка друштву као целини. И једино такво деловање представља предуслов за интегралну националну обнову која би у повољном тренутку координацијом свих плодотворних делатности резултирала васкрсом видљивих обележја једног озбиљног народа изгубљених у периоду који је, надамо се за нама.

Ако не схватамо да нам је то једини пут, и да само идући њим можемо опстати као народ, наставићемо путевима тренутно разједињених малих групација, организација и политичких партија, путевима који су небројено пута показали да су већином засновани на лажима, или еврофанатизма или неког нереалног и романтичног национализма. Крајње је време да схватимо њихову јаловост и да кренемо путем спасења и опоравка нације. Избор је на нама, као што су евентуални спас или пропаст у нашим рукама. Како изаберемо тако ће нам бити – пропаст у вртлогу сопствених заблуда или препород у светлости светосавског и косовског историјског искуства.

 


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Срби у вртлогу заблуда – где је излаз

* Обавезна поља