Gospode blagoslovi! Ja grešni sluga Jovan, jerej Kronštanski, ostavljam vam mojom rukom pisano čudno priviđenje koje doživeh.

U noći 1. januara 1908. godine, prisedoh na stolicu da malo odahnem posle večernje molitve. U mojoj sobi beše polumrak, pred ikonom Svete Bogomajke gorelo je kandilo. Ne prođe ni pola časa kad čuh tih i lak šum, neko se lako dotače mog desnog ramena i tih, umiljat glas mi reče: „Ustani, slugo Božji, Jovane, pođi za mnom.“ Brzo ustadoh, ugledah pred sobom nekog čudnog starca, bledog, sa sedim kosama, u rizi i mačem u levoj ruci. Pogleda me oštro, ali mu oči behu umilne i dobroćudne. Ja zanemeh, starac me pridrža da ne padnem, ali mi noge i ruke drhtaše. Htedoh nešto reći, ali jezik se ne pomače. Starac me prekrsti i na me pređe neka tiha radost, i ja se prekrstih.

Zatim mi starac pokaza na zapadni zid moje sobe i rukom napisa: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, god. Drugih zidova moje sobe nestade i mi se nađosmo na zelenoj livadi. Idoh za starcem kad ugledah mnoštvo pobodenih krstova. Hiljade, milioni krstova, malih i velikih, drvenih, železnih, kamenih, medenih, srebrnih i zlatnih. Prolazih pored njih krsteći se i osmelih se da upitam starca šta znače ti krstovi. On mi blago odgovori: „Eto, tu su oni koji za Hrista i za Reč Božju postradaše.“

Idem dalje i vidim, čitave reke krvi teku u more i more sve crveno od krvi. Od straha se užasnuh i opet upitah starca: „A zašto je tako mnogo krvi proliveno?“ On me pogleda i reče: „To je hrišćanska krv.“

Potom mi starac rukom pokaza na nebo i ja ugledah mnoštvo svetila. Odjednom ona počeše da padaju, prvo jedan, dva, tri, pet, deset, dvadeset, zatim počeše padati čitave stotine sve više, svetleći sada čudnim, potmulim sjajem. Padajući na zemlju, ona se gasiše i pretvaraše u prah i pepeo. Starac mi reče: „Pogledaj“ i ja ugledah još toliko svetila na nebu. Upitah starca šta to znači a on mi reče: „Svetila koja padoše, to su crkve koje su prešle u jeres, a ta koja ostadoše su Crkve Saborne i Apostolske koje će ostati do kraja sveta.“

Idemo opet, kad starac pokaza rukom i reče: „Pogledaj“ i ja ugledah čudan prizor; anđeli pevaju: „Svet, svet Gospod savaot!“ i velika masa ljudi ide sa svećama u rukama, sa radosnim svetlećim licima. Tu su bili carevi, kneževi, patrijarsi, mitropoliti, episkopi, arhimandriti, igumani, monasi, jereji, đakoni, sluge postradale Hrista radi, device, mladići i novorođenčad. Heruvimi i serafimi ih sprovodiše u rajsku nebesku obitelj. Upitah se, šta je sa tim ljudima, a starac kao da znade šta pomislih, reče: „To su sve sluge Hristove koje postradaše za svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu.“ Opet se osmelih i upitam starca kakva su ono novorođenčad. Starac mi reče: „To su deca postradala za Hrista od cara Iroda (14 hiljada), a takođe i ona koja su dobila venac Cara nebeskoga, a koja su pogubljena još u utrobama matera, i deca koja umreše nekrštena. Ja se prekrstih: „Kako velik i neoprostiv greh majki!“

Idemo dalje. Ja ugledah mračan i taman hram, mračan i taman oltar. U crkvi nema ikonostasa. Umesto ikona neki strani portreti sa zverskim licima i oštrim kalpacima, na oltaru nema krsta nego zvezda, i evangelije sa zvezdom. Sveće gore od smole i trešte kao drva, pričesna čaša stoji, a iz nje izlazaše silan smrad, a iz njega svakakvi gadovi; žabe, škorpioni i pauci.

Strašno pogledati sve to. I prosfora takođe sa zvezdom. Pred oltarom stoji sveštenik u žarko crvenoj mantiji, a po njoj pužu zelene žabe i škorpioni. Lice je u njega strašno i crno, kao ugalj, oči crvene, a iz rukava provirivaše dugi prsti sa kandžama kao u ptice. Uh, Gospode, kako strašno sve to! Zatim na oltar skoči neka mrska, gadna, crna žena sa crvenom zvezdom na čelu. Ona se zavrti na oltaru i kriknu kao noćna ptica strašnim glasom „sloboda“ i stade. A ljudi kao bezumni stadoše trčati oko oltara nečemu se radujući, kricaše i zvizdukaše i pljeskaše rukama. Zatim stadoše pevati neku čudnu pesmu, ispočetka tiho, zatim glasnije kao psi dok se sve ne pretvori u zversko rikanje. Odjednom sevnu žarka munja i udari silan grom. Zadrhta zemlja i hram, prepolovivši se, propade u nju. Oltar, sveštenik i crna žena, sve se to pomeša i progrme u bezdan. Gospode spasi! Uh, kako strašno. Ja se prekrstih. Hladan znoj mi obli čelo. Osluhnem. Starac mi reče: „Jesi li video?“ „Jesam oče, kaži mi šta je sve to bilo!“ „Strašno i užasno!“ Starac mi odgovori: „Hram, sveštenik, ljudi, to su jeretici koji napustiše veru Hristovu i Svetu Sabornu i Apostolsku crkvu i priznaše jeretičko učenje koje nema blagodati Duha Svetoga. U njoj se ne vredi ni ispovedati, ni moliti, ni krstiti, niti primati svete tajne.“

„Gospode, spasi mene grešnoga, pošalji mi pokajanje – smrt hrišćansku“ prošaputah, a starac me uspokoji: „Ne malaksavaj, nego se moli Gospodu.“

Pošli smo dalje. Pogledam, ide mnogo naroda strašno izmučenog. Na čelu svakog zvezda. Oni, ugledavši nas zavapiše: „Molite se za nas, sveti oci, Bogu. Jako nam je teško, a mi sami ne možemo. Očevi i majke nas nisu učili Zakonu Božjemu i ne dobismo hrišćanska imena. Nismo primili pečate dara Duha Svetoga (nego crveno znamenje).“

Ja zaplakah i pođoh dalje sa starcem. „Sad gledaj,“ pokaza mi starac rukom: „Vidiš li?“ Ugledah neobično drvo. Ono beše od ljudskih trupaca i sve ogrezlo u krvi. Prekrstih se i upitah starca šta to znači i kakva su to tela. „To su inokinje i inoci, stranci i strankinje za Svetu Sabornu i Apostolsku crkvu pobijeni, koji nisu hteli primiti antihristov pečat nego htedoše radije primiti venac mučeništva i umreti za Hrista. Ja se počeh moliti: „Spasi Gospode i pomiluj sluge Božje i sve hrišćane.“ Starac se odjednom okrete ka severu i rukom pokaza: „Pogledaj.“ Zgranuh se kad ugledah carski dvorac, a oko njega u krug trčaše razne pogane životinje. Penju se i rove i ulaze u dvorac. Već eto polegle po kruni pomazanika Nikolaja II. U njega je lice bledo ali muževno, čita on Hristovu molitvu. Odjednom se kruna zaljulja i pade razbivši se. Zveri se sleteše te tukoše i daviše pomazanika. Razrovaše i raskopaše sve, kao zveri u paklu. I najzad nestade svega.

O Bože, kako strašno! Spasi i pomiluj nas od svakog zla i vraga. Gotovo zaplakah, ali me starac uhvati za ruku: „Ne plači, tako je Gospodu po volji. Nego pogledaj!“ Vidim belu svetlost. Isprva ne razlikovah ništa, ali mi zatim postade jasno. Ugledah opet pomazanika Nikolaja, ali to sad ne beše nesretnik. Na njegovoj glavi beše zeleni venac od listova, lica beloga, sa zlatnim krstom na grudima. On tiho šaptaše molitvu, a zatim mi reče: „Pomoli se za mene, oče Jovane, i reci svim pravoslavnim hrišćanima da sam umro kao mučenik, tvrdo i muževno za veru pravoslavnu i za Svetu Sabornu i Apostolsku crkvu, da sam postradao za sve hrišćane. I kaži svim pravoslavnim i apostolskim pastirima da služe opštu bratsku službu za sve ubijene vojnike na ratnom polju, za utopljenike u moru i za sve one koji za mene grešnog postradaše. Groba moga ne tražite jer ga je teško naći. Molim vas, još jednom, molite se za mene, oče Jovane, i oprostite meni grešnome dobri pastiru.“ Zatim se sve skrilo u tami. Ja se prekrstih: „Upokoji Gospode, dušu sluge tvoga Nikolaja, večna mu pamjat!“ Gospode, kako strašno! Ruke i noge mi drhtaše i ja plakah.

Starac mi opet reče: „Ne plači, tako je Gospodu po volji!“ I ja opet ugledam masu ljudi koja se valjala, umirala od gladi, koja je jela krv i zemlju i jedni druge. Psi izjedaše mrtve. Kakav strašan prizor, Gospode! Spasi nas i sve svetoj hrišćanskoj veri odane, nas nemoćne i slabe bez vere. Onda starac opet reče: „Gledaj tamo!“ Ja opet ugledam čitavo brdo raznih knjiga; velikih i malih. Između njih prolaze crvi, mileći i rasprostranjujući silan smrad. Ja upitah šta je sa tim knjigama, a starac mi reče: „To su bezbožničke i jeretičke knjige koje zarazivahu ljude čitavoga sveta mrskim bogohulnim učenjem.“ Starac sve knjige spali i pepeo od njih vetar raznese na sve strane.

Zatim opet, ja ugledah crkvu, a oko nje mnogo knjiga; o Bogu, o veri, o žitijima svetih… Ja se sagnem da podignem jednu, a starac mi reče da one tu leže dugi niz godina. Sveštenici ih ne htedoše davati niti čitati narodu i ne dadoše im da nauče Božju istinu niti da se nahrane istinom.

Starac pođe dalje hitrim korakom da ga jedva pristizah. Okrete se opet i pokaza mi. Kad otuda ide gomila ljudi gonjena strašnim besovima, koji ih nemilosrdno tukoše i bodoše dugim štapovima, vilama i grabljama. „Šta je sa tim ljudima?“ upitah ja starca, a on mi odgovori: „To su ljudi koji otpadoše od vere Svete i Apostolske crkve i koji su prišli jeretičkoj crkvi.“ U toj grupi ljudi su bili episkopi, sveštenici, đakoni, monasi i monahinje koji primiše brak i stadoše živeti razvratnim životom; tu su bili bezbožnici, vrači, bludnici, pijanci, srebroljubci, jeretici i sektaši. Oni imadoše strašan izgled; lica im crna, iz usta im izlazi silan smrad i pena. Oni traže pomoć, ali ih besovi tukoše još jače terajući ih u duboku propast (provaliju). Odatle izlaziše dim i oganj i smrad. Ja se prekrstim: „Izbavi, Gospode, i pomiluj!“

Ponovo ja ugledah masa naroda ide. I stari i mladi, svi u crvenoj odeći, i nosiše veliku zvezdu petokraku. Na svakom kraku seđaše po dvanaest besova, a na sredini seđaše sam satana. Na glavi mu dugački rogovi, oči krokodilske, sa lavovskom grivom i strašnom njuškom iz koje izvirivahu dugi zubi: iz usta mu izlaziše silna pena. Sav narod zapomagaše: „Ustaj, prokletnice!“ Ali tada ni od kuda, izroni još mnogo besova, svi crveni, i stadoše narod tući još silnije i stavljaše im na čelo i ruke crvenu zvezdu. Starac mi reče da je to pečat antihrista. Ja se silno začudih, prekrstih se i započeh molitvu: „Da vaskrsne Bog!“ Posle toga, sve iščeze.

Opet idosmo dalje, ja jedva sustižem starca, kad on zastade i rukom pokaza na istok. Ja ugledah masu naroda sa radosnim licima, sa krstovima u rukama, sa svećama i kadionicama, a usred njih, malo u vazduhu, oltar, zlatna carska kruna i natpis sa zlatnim slovima „na kratko vreme“. Oko oltara stajahu patrijarsi, episkopi, monasi, monahinje, sveštenici, pustinjaci… Svi pevaše „slava Bogu na visini, a na zemlji mir,“ Ja se prekrstih i zahvalih Bogu.

Starac tada mahnu rukom po vazduhu, tri puta unakrst i ja ugledah mnoštvo telesa, reku krvi. Anđeli leteše nad telima i teško uspevaše sve duše hrišćanske da prenesu Božjem prestolu i svi pevahu: „Aliluja, aliluja…“ Strašno je bilo gledati sve to. Gorko plakah i molih se. Starac me uze za ruku i reče: „Ne plači! To je dragom Bogu žrtva za sve naše maloverje i grehe. Spasitelj naš, Isus Hristos, isto postrada i proli svoju prečistu krv na krstu. Još će biti mnogo mučenika za Hrista i svi koji ne prime antihristov pečat, proliti će krv i primiti venac mučeništva. Starac se zatim pomoli, tri puta se prekrsti prema istoku i reče: „Evo, ispuni se Danilovo proročanstvo da će mržnja zavladati pre svršetka.“ Ugledah tada Jerusalimski hram, a na kupoli zvezda. Oko hrama se motahu milioni naroda, nastojeći ući u hram. Ja se htedoh prekrstiti, ali starac zadrža moju ruku: „Ovde je mržnja i raskalašnost.“ Uđosmo, unutra beše mnogo naroda. Ugledah tada prestol na sred hrama. Oko prestola tri reda sveća od smole goreše, a na prestolu, u žarko-crvenoj porfiri, seđaše svetski car ravnatelj. Na glavi mu zlatna i dijamantna kruna sa zvezdom. Upitah starca ko je to, a on reče: „To je antihrist!“ Beše on rasta visokoga, očiju crnih kao ugalj, crne brade, svirepog lica.

Odjednom, antihrist ustade sa prestola, uspravi se svom visinom, visoko podignu glavu i desnu ruku uperi u narod. Na prstima mu behu kandže kao u tigra. On zarika kao lav svojim zverskim glasom: „Ja sam vam bog, car i vladar!“ Svi padoše na kolena, pokloniše se i staviše pečat na čelo. Ali, nekolicina od njih se izdvoji, priđoše mu bliže i glasnim glasom povikaše: „Mi, hrišćani, verujemo u jednoga Gospoda, našeg Isusa Hrista!“ Sevnu mač antihrista i glave hrišćanske popadaše. Krv se prosu po hramu. Odnekuda dovedoše žene i decu. Antihrist se tada još više ražesti i povika: „Smrt njima! Ti hrišćani su moji neprijatelji! Smrt njima!“ Tome je sledovala momentalna kazna. Prepoloviše im glave i krv pravoslavna se razli svuda po hramu. Dovedoše, zatim, pred antihrista desetogodišnjeg dečaka da se i on pokloni. Rekoše mu da padne na kolena, ali on smelo dođe do prestola antihrista i reče: „Ja sam hrišćanin i verujem u Gospoda, našeg Isusa Hrista, a ti si izašao iz pakla, slugo satanin i antihriste!“ „Smrt!“ strašnim glasom riknu satana. Svi padoše na kolena i pokloniše se. Odjednom, hiljade gromova zagrmi i hiljade munja nebeskih strelama ognjenim pobiše sluge antihrista. Jedna velika ognjena strela, u obliku krsta, sleti sa neba i udari antihrista u glavu. On mahnu rukama i pade; kruna mu sleti sa glave i sasu se u prah. Milioni ptica poleteše i kljucaše tela nečastivih sluga antihristovih. Osetih, starac me uhvati za ramena i reče: „Idemo dalje!“ I tako idemo mi, a ono mnogo krvi do kolena, pa do pojasa, pa i do ušiju- mnogo krvi hrišćanske prolito. Setih se tada reči Jovana Bogoslova: „Biće krvi konjima do ulara!“ O, Bože, spasi mene grešnoga! Napade me veliki strah. Bejah ni živ ni mrtav.

Videh anđele kako lete i pevaju: „Svet, svet, svet Gospod!“ Pogledah, a starac se na kolenima moljaše, zatim ustade i ljubazno mi reče: „Ne plaši se, uskoro će kraj. Moli se Gospodu. On je milostiv slugama svojim. Ni godina ne ostade, skoro samo sati. Uskoro će kraj!“ Starac me zatim blagoslovi i reče da ide na istok. Ja padoh na kolena i poklonih mu se. Videh kako se lako odvoji od zemlje, te ja upitah: „Kako se zoveš, čudni starče?“ Zatim jače: „Sveti oče, koje je tvoje sveto ime?“ „Serafim!“ tiho i blago mi reče. „A to što si video, napiši i zapamti, Hrista radi!“

Nad mojom glavom se prosu zvuk velikog zvona. Trgoh se, otvorih oči. Čelo mi beše oblio hladan znoj, žile nabrekle, srce uzbuđeno kucaše. Noge mi drhtaše. Pomolim se: „Da vaskrsne Gospod!“ „Bože, oprosti meni grešnom i nedostojnom sluzi tvom, Jovanu“ . Bogu našem slava!


Izvor: Hronograf

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Svet i dolazak Antihrista u viziji Sv. Jovana Kornštatskog

* Obavezna polja