Oko Savindana tekuće godine, u nekoliko navrata sam govorio za pojedine portale i radio-stanice, o kultu Svetog Save u Rusiji. Verujem da nije suvišno staviti to i na papir, jer delo našeg duhovnog sveroditelja, prvog srbskog Arhiepiskopa, nije samo od ogromnog nacionalnog, nego i Vaseljenskog značaja…

U životu i delima vezanim za njegovo ime, kako za života tako i posle njegovog upokojenja, kao da je sve prožeto nitima Promisli Gospodnje, od molitvi njegovih roditelja i njihovog kasnijeg blagočestivog supružništva, preko uzrastanja u duhovnog gorostasa za svoga zemnoga života, do razvoja njegovog svetiteljskog kulta širom Vaseljenskog Pravoslavlja. Njegov kult i uticaj nije bio zanemarljiv ni među Grcima, Bugarima, Rumunima, na Svetoj Zemlji i Svetoj Gori…, ali čini se – nigde njegova misija nije ostavila tako dubok trag kao u bratskoj Rusiji, pa je to i glavna tema redova koji slede. Pokušaćemo da hronološki navedemo najznačajnije karike ove biserne ogrlice koja povezuje Svetog Savu i našu rusku braću…

Dolazak ruskih monaha na Nemanjin dvor, samo je jedno zrno u bisernoj ogrlici Promisliteljskih veza Srba i Rusa (ovde bi se srbski poštovaoci slugeranje jezuite Jerneja Kopitara mogli konačno dosetiti zbog čega je Rimu i Beču bila potrebna onakva reforma srbskog jezika – da li bi bilo mogućno takvo oduševljenje srbskog princa da nije imao zajednički jezik sa ruskim monasima). Dakle, za odlazak na Svetu Goru srbskog princa i našeg ravnoapostolnog svetitelja, možemo zablagodariti ruskim monasima. Među njima, u drevnom Rusiku, naš svetitelj i prima monaški obraz.

Ko pažljivije proučava jezik Krmčije Svetog Save, primetiće da u ovom izuzetno značajnom, Vaseljenski značajnom tipikonu, „Zakonopravilu Svetog Save“ kako ga drugi zovu, ima i određen broj rusizama, što svedoči da je naš svetitelj u izradi ovog zbornika imao i ruske saradnike.

Da je Sveti Sava dobro poznavao i rusku istoriju i da je poštovao veliko delo ravnoapostolnog Vladimira i njegovih blagočestivih naslednika, svedoči njegova porudžbina da se za manastir Mileševu izradi freska Vladimirovih sinova Borisa i Gljeba. Bila je to i svojevrsna poruka njegovim sinovcima (Vladislavu, Radislavu i Urošu) da je najvažnija bratska sloga, a sveti Boris i Gljeb su pre bili spremni dati svoje živote nego učestvovati u bratskom krvoproliću. Svakako su našem svetitelju posle izmirenja svoje rođene braće na očevom grobu, teško pale vesti o svađi svojih sinovaca, takođe rođene braće, pa ih freskom Borisa i Gljeba upozorava do kakve tragedije može dovesti borba braće za vlast…

U duboko Promisliteljskim srbsko-ruskim vezama, više nego upečatljiva je istorija čudotvorne Pećke ikone Majke Božije. Ovde ćemo samo ukratko navesti da je ova ikona naslikana rukom osnivača ikonopisanja u hrišćanstvu, svetog Jevanđeliste Luke još za života Presvete Bogorodice, da je u 5 veku stigla u Vizantiju, da je obišla Rusiju, da se pred njom krstio Vladimir, Krstitelj Rusije i da je Sveti Sava dobio na poklon od strane Patrijarha u Nikeji prilikom dobijanja gramate o Srbskoj Arhiepiskopiji. Današnje ime dobija posle izgradnje Pećke Patrijaršije gde se i danas nalazi. Dakle, ne neki veliki događaj, nego NAJZNAČAJNIJI događaj u istoriji kako Rusa, tako i Srba, odigrao se pod omoforom Presvete Bogorodice i Njene čudotvorne Pećke ikone. Jer, u ruskoj istoriji nema značajnijeg događaja od Vladimirovog Krštenja Rusije, niti u srbskoj istoriji ima značajnijeg događaja od misije Svetog Save.

Po Domentijanu, još za Savinog života su u Rusiji odslikavane freske sa njegovim likom, ali nema sačuvanih potvrda toga. Ali ima mnoštvo sačuvanih potvrda o prisustvu ruske redakcije Savine Krmčije u Rusiji još u XIII veku. Po molbi Kijevskog Mitropolita Kirila, Krmčiju je u Kijev 1262. godine poslao monah Jakov, bivši knez Svjatoslav, koji je pred mongolskim našestvijem izbegao na Balkan i zamonašio se. Najstarija sačuvana ruska redakcija Krmčije je Rjazanjska i ona je samo 22 godine mlađa od najstarije sačuvane srbske redakcije. Prevod tumačenja crkvenih pravila koje je priredio Sveti Sava sjedinjena je u Rusiji sa drevnim prevodom tih pravila iz H i XI veka. Ta ruska redakcija Zakonopravila Svetog Save vekovima je predstavljala pravnu osnovu crkvenog ustrojstva u Rusiji, a u dobroj meri i državnog. Po velikom ruskom liturgičaru HH veka Sergeju Trojickom, sve do kraja XIX veka taj zbornik je predstavljao pravnu osnovu ustrojstva RPC.

Već u XV veku Sveti Sava je veoma poznat u ruskim crkvenim krugovima. Delo „Povest o Srbskoj i Bugarskoj Patrijaršiji“ bilo je od ogromnog značaja i za sticanje Moskovske autokefalije.

Najstariji zapisani pomen Svetog Save u ruskim služebnim Jevanđeljima i Apostolima, imamo u Jevanđelju na pergamentu prepodobnog Kirila Belozerskog (prelaz između 14 i 15 veka). Interesantno je da Vasilije III dugo nije mogao da ima dece i tek posle dolaska u manastir i molitvi svetog Kirila Belozerskog, rađa se Prvi Ruski Car Ivan Vasiljevič Grozni, ili kako bi mi Srbi rekli – Ivan Silni. Kasnije je Vasilije bogato nagradio manastir, a Ivan Grozni će u vreme svoje vladavine uzdići kult srbskog ravnoapostolnog svetitelja do visina kojih nije udostojen ni jedan drugi svetitelj. Pouzdano se zna da je svetogorski starac Isaija 1517. godine poklonio Vasiliju III, ocu Ivana Groznog, Teodosijevo „Žitije Svetog Save“. Možda je to žitije uticalo i na nesebičnu pomoć koju je Vasilije III slao srbskim manastirima. Zabeleženo je da je pomagao Angelinu Srbkinju i manastir Krušedol, kao i manastir Sisojevac kod Paraćina. Prema ruskom istoričaru E. Sizovu, upravo je Teodosijevo „Žitije Svetog Save“ uticalo na Ivana Groznog i otud i freske u Arhangelskom hramu Moskovskog Kremlja, otud i tolika zastupljenost srbskog svetitelja u njegovom „Licevom svodu“ o čemu niže pišemo.

U HV veku za jačanje kulta Svetog Save u Rusiji zaslužan je i veliki ruski svetitelj srbskog porekla koji je posle pada Konstantinopolja i Smedereva sa Svete Gore stigao u Rusiju, sveti prepodobni Sava, Kripecki čudotvorac, koji je u okolini grada Pskova osnovao veliku monašku obitelj – Kripecki manastir. Nebeski pokrovitelj Svetog Save Kripeckog bio je Sveti Sava Srbski i u tom manastiru Kripecki čudotvorac je sazidao paraklis posvećen Svetom Savi Srbskom. Jedna od velikih svetinja tog manastira vekovima je bila i velika čudotvorna ikona srbskog svetitelja, ali je ona na žalost nestala u ludilu boljševičke pošasti kada je ovaj manastir bio razrušen. Sveti Sava Kripecki se upokojio 1495. godine, da bi skoro 60 godina kasnije (1554. godine) obretene njegove netruležne mošti uz projavu istinskog čuda Gospodnjeg. Dakle, proslavljenje svetog Save Kripeckog vezano je za period vladavine blagočestivog Cara Ivana Groznog i služenja Mitropolita Makarija. Nebrojena su čuda koja su se desila na grobu ovog svetitelja, ta obitelj je kasnije dala još veliki broj svetitelja, od kojih je poslednji proslavljen prepodobni Kornilije 1999. godine. Kao što smo rekli, boljševička ološ je razorila manastir, monasi su pokušavali obnovu, jedna je pokušana u ratno vreme 1943-1944. godine, da bi prvi konzervatorski radovi bili urađeni 60-ih godina prošlog veka. Početkom 90-ih godina počinje obnova ove svetinje i danas je to predivan manastir koji je zasijao nekadašnjom lepotom i sjajem.

Mnoštvo je veza Prvog Ruskog Cara sa srbskim rodom, njegovim venama je tekla i srbska krv, kako preko očeve, tako i preko majčine linije. Postoji i apokrifna legenda (istorijski neproverena) da je tajno iz Dečana doneta kruna Cara Dušana za krunisanje Ivana Groznog, a potom tajno vraćena u Dečane. Bilo kako bilo, duhovna veza Prvog Ruskog Cara sa srbskim ravnoapostolnim svetiteljem je nešto zaista jedinstveno. U Arhangelskom hramu Moskovskog Kremlja, Ivan Grozni, u čije vreme je freskopisan ovaj hram, posebnu počast je dodelio Svetom Savi. On je naredio da se pored svetitelja iz zajedničkog kalendara i svojih predaka-vladara koji se nalaze na 4 stuba, odslikaju i četiri „stranca“, što je predstavljalo svojevrsnu «potvrdu na carstvo». To su: Mihailo VIII Paleolog, koji je oslobodio Konstantinopolj 1261. godine od papskih jeretika, kao i sveti Simeon Mirotočivi, Sveti Sava Srbski i sveti velikomučenik kosovski Lazar. Time je Ivan IV demonstrirao, da vodi poreklo i od poslednjih Romejskih Careva, Paleologa i od Nemanjića. Na pomenutoj fresci (na najvećem, donjem delu stuba) Sveti Sava i Sveti Simeon Mirotočivi potpisani su kao „srbski čudotvorci“. Na istom stubu sa druge strane, u trećem nizu odozdo, odslikan je i sveti knez Lazar čiji je kult u Rusiji takođe bio snažan i to je predstavljalo putokaz Ivana Groznog da su u Pravoslavnoj državi i Gospodari spremni da mučenički žrtvuju svoj život kao i njihovi podanici, za svetu veru Pravoslavnu. I to nije sve, Sveti Sava je jedini dva puta odslikan u tom hramu, jer se njegova freska nalazi i u oltarskom delu Arhangelskog sabora. Svakako da je njegova baka, Srbkinja Ana Jakšić Glinska, imala značajnog uticaja na vaspitanje Ivana Groznog koji je kao što vidimo veoma poštovao srbskog svetitelja i prema pojedinim letopisnim svedočenjima, Ivan Grozni je smatrao da je upravo molitvama Svetitelja Save on spašen od pogubljenja tokom ustanka 1547. godine.

Drugo grandiozno uzdizanje kulta srbskog svetitelja od strane Ivana Groznog vidimo u velikoj rasprostranjenosti njegovih žitijskih ikona, prvo u „Hronografu“ a potom u čuvenom „Licevom svodu“ (štampan tokom 60/70-ih godina HVI veka). U četvrtom tomu Licevog svoda koji je posvećen Nemanjićkoj Srbiji, od 160 slika, preko 100 je posvećeno Svetom Savi. „Licevoj svod“ predstavlja jedinstvenu u svetu istoriju sveta, od Postanja do perioda vladavine Ivana Groznog, u deset tomova sa preko 20 hiljada stranica. To je najveći knjiženi spomenik na svetu, sa više slika nego teksta. U Srbiji je pre par godina izašla knjiga „Sveti Sava u ruskom carskom letopisu“ koja govori o zastupljenosti Svetog Save u toj „Car-knjizi“ kako je zovu braća Rusi. Dakle, u ovom višetomnom letopisu, niko nije toliko zastupljen koliko srbski ravnoapostolni svetitelj! Da dodamo i to, da žitijske ilustracije u „Licevom svodu“ prevazilaze po obimu sve što postoji na tu temu u srbskoj srednjevekovnoj umetnosti!!!

Bilo bi nepravedno ne istaći i veliku pomoć koju je Ivan Grozni upućivao mnogim srbskim manastirima, sve dok jedan nepromišljeni monah nije otišao da traži pomoć od Ivanovog krvnog neprijatelja Kurbskog. Tako srbski monasi sa Hilandara 1556. godine od Ivana Groznog dobijaju zavesu za Carske Dveri koju je izvezla lično njegova supruga Anastasija, na kojoj su pored ruskih svetitelja izvezeni i srbski svetitelji Sveti Sava i Simeon. Ta zavesa se i dan danas čuva u Hilandaru. Ivan Grozni je manastiru Mileševi poklonio pokrov za ćivot Svetog Save i čašu koja se čuva u Muzeju SPC u Beogradu.

U Ruskoj enciklopediji umetnosti, gde je obrađena i crkvena umetnost, nailazimo na podatak da se samo u hramovima Moskve nalazi 13 drevnih ikona Svetog Save Srbskog iz perioda vladavine Ivana Groznog.

Drevne predstave o Svetom Savi u Rusiji nalazimo i u nekoliko velikih ruskih muzeja (Pskovskom, Novgorodskom, Tetrjakovskoj galeriji u Moskvi itd.). Tako, na čuvenoj ikoni iz XVII veka koja se čuva u Pskovskom muzeju, nalaze se 4 svetitelja koji stojeći uznose molitve pred ikonom Bogorodice sa Hristom. To su: Sveti Jefrosinije Pskovski, Sveti Apostol i Jevanđelista Jovan Bogoslov, Sveti Sava Arhiepiskop Srbski i Sveti Sava Kripecki.

U XVII veku kult Svetog Save u Rusiji je već postao neodvojivi deo ruske kulture i crkvenog života RPC. Ruska istoričarka L.K. Gavrjušina tvrdi da je pre pojave prvog štampanog izdanja Teodosijevog „Žitija Svetog Save“ sačuvano 88 prepisa tog žitija i tvrdi da je ovo žitije vekovima predstavljalo obrazac za pisanje žitija u Rusiji. Krmčija Svetog Save je prvi put štampana u „Pečatnom dvoru“ 1652. godine. Kasnije je više puta izdavana i ovo štampano izdanje Krmčije postalo je poznato i u Srbiji. Da kažemo da je i „Karejski tipik“ Svetog Save veoma mnogo uticao na „Skitski tipik“ koji je bio jako raširen u Rusiji između XV i XVIII veka.

U XVIII veku još jedan velikan ruske istorije srbskog porekla, Hercegovac rođen u okolini malenog gradića Gacka, Sava Vladislavić Raguzinski, ruski grof i bliski saradnik Petra Velikog, i u dalekom Zabajkallju promoviše kult svog nebeskog pokrovitelja – Svetog Save Srbskog. Nećemo govoriti o ostalim grandioznim zaslugama ovog velikog čoveka za rusku istoriju i kulturu, samo ćemo reći da je u dalekoj Burlatiji kao šef ruskog poslanstva osnovao čitav grad i nazvao ga Trojicko-Savsk (komunisti su kasnije promenili naziv u Kjahtu) u kome je potpisao čuveni državni sporazum sa Kinom kojim su utvrđene granice između Rusije i Kine (koje su, ako izuzmemo Mongoliju, praktično i danas na snazi). Grad je nazvan Trojicko-Savsk u čast Živonačalne Trojice i Svetog Save Srbskoga. Kasnije je Trojicko-Savsk postao veoma značajan centar koji je dobio naziv „Severna Venecija“, a Sava Vladislavić je u njemu sagradio i veliki hram sa dva oltara – Svetoj Trojici i Svetom Savi Srbskom. Na žalost i ovaj hram je razoren u vreme boljševičkog ludila ali otac Oleg, koji je poslednjih par godina dva puta posetio Srbiju, započeo je obnovu hrama i pokrenuo inicijativu za povratak starog imena ovog grada.

U XIX veku u selu Igumnovo na oko 130 km od Moskve, 1810. godine je osveštana crkva sa dva oltara od kojih je jedan posvećen Svetom Savi Srbskom. Služba u tom hramu je vršena naizmenično. Hram je 1937. godine zatvoren i ne znam za njegovu dalju sudbinu. U Srbskom podvorju u Moskvi (koji je svojevremeno Hilandarskom podvorju poklonio Ivan Grozni), 1849. godine je sagrađena kapela posvećena Svetom Savi Srbskom.

Na kraju ovog kratkog hronološkog pregleda veza našeg ravnoapostolnog svetitelja sa bratskom Rusijom, probaćemo u nekoliko tačaka izvući osnovne zasluge našeg svetitelja za uspostavljanje i jačanje onoga što danas sa punim pravom nazivamo – Svetom Rusijom.

  • Političko iskustvo i primer Svetog Save bilo je dugo vremena od velike koristi za ruske nacionalne (i državne i crkvene) delatnike.
  • Uticaj Konstantinopolja u pravoslavnoj Rusiji je bio grandiozan. Međutim, u svojoj poznoj fazi ovo Pravoslavno Carstvo počinje na talasima grčkog etnofiletizma ispoljavati cezaropapističke tendencije i misija Svetog Save na stvaranju samostalne srbske Crkve i države u tom pogledu ima velikog značaja za Ruse.
  • Dakle, crkvena i državna samostalnost Srbije i posle Florentinske unije i srbsko neučešće na tom skupu, svakako je imalo odjeka i u tadašnjoj Rusiji, pa ne čudi ni reakcija pradede Ivana Groznog koji je odmah zatvorio Isidora čim je pomenuo Rimskog jeretika na Liturgiji…
  • Odnos Svetog Save prema Rimu koji Vatikan nikada nije nazvao crkvom nego latinskom jeresi, mogao je samo imponovati blagočestivim ruskim vladarima pa ne čudi ni onakav impozantan bogoslovski odgovor Ivana Groznom jezuiti Posevinu. Već smo govorili o velikom poštovanju Ivana Groznog prema Svetom Savi…
  • Krunisanje monarha predstavlja još jednu važnu pouku iz nasleđa Svetog Save i mudri Makarije savetuje Ivana, da se pre bračnog venčanja – venča na Carstvo. Krunisanje je izvršeno u pominjanom Arhangelskom hramu u kome je jedino Sveti Sava Srbski zastupljen sa dve freske.
  • I po pitanju materijalnog obezbeđenja manastira, primer Svetog Save imao je veliki značaj za Rusiju. O tome su se sporila čak i dva velika ruska svetitelja – Josif Volocki i Nil Sorski i tada se Josifov učenik Danilo pozvao na iskustvo Svetog Save Srbskog i njegovo materijalno obezbeđenje srbskih manastira, jer je Sveti Sava bio svestan izuzetne socijalne uloge srbskih manastira.

Naravno, moglo bi se još nabrajati, no ovde ćemo stati. Verske, kulturne i duhovne veze Srba i Rusa okarakterisao je kratko ali tačno ruski istoričar Nikolaj Ivanovič Petrov u svom radu „Istoričeskiй vzglяd i svяzi otnošeniй meždu serbami i russkimi“, Kiev, 1876 g., str. 28: „U vremenima za njih blagorodnim, Srbi su stvarali svoju kulturu, no, gubeći političku samostalnost i potpadajući pod tursko ropstvo, oni su predali plodove svoga obrazovanja Rusiji, koja je, kasnije, koristeći se tim plodovima, sa svoje strane postala njihova Zaщitnica i Učiteljica Srbima„. Dakle, posle učvršćivanja učenja o „Moskvi kao Trećem Rimu“ značaj srednjevekovne Srbije kao državnog obrasca više nije bio toliko veliki niti neophodan u Rusiji, ali kult Svetog Save nije slabio.

Ovaj osvrt o ulozi Svetog Save u istoriji Rusije (i ruskoj ulozi u njegovom životu i delu), još jednom potvrđuje Promisliteljske veze između naših istorodnih i istovernih naroda i potvrđuje nešto čega na žalost ni danas mnogi Srbi nisu svesni, a to je – ne samo nacionalni, nego i vaseljenski značaj našeg duhovnog roditelja. Da su mnogi Srbi toga svesni, na dnevnom redu danas ne bi bile nikakve evropske integracije Srbije – koje nisu ništa drugo nego dezintegracija onoga što je vekovima integrisalo veličanstveno delo Svetog Save Srbskoga…

Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi!


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Sveti Sava kao stožer vekovnog srbsko-ruskog bratstva

* Obavezna polja