Uz vojnike je bio u bitkama na Ceru i Kolubari, sa njima je delio težinu Albanske golgote, bodrio ih je tokom reorganizacije i oporavka na Krfu, pregovarao sa saveznicima i, konačno, komandovao završnim operacijama na Solunskom frontu.

Aleksandar I Karađorđević je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. godine. Deda po majci bio mu je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a kum na krštenju, preko izaslanika, ruski car Nikola II. U Crnoj Gori je proveo detinjstvo, a školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a zatim i u Beogradu, kad je njegov otac, kralj Petar I, došao na srpski presto 1903. godine.

Pošto se njegov stariji brat, princ Đorđe, odrekao prava nasledstva prestola, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Kralj Petar I, iznemogao i ostareo, preneo je kraljevsku vlast na Aleksandra 11. juna 1914. godine. Tom prilikom izdao je ukaz: „Mome dragome Narodu, Pošto sam bolešću sprečen neko vreme vršiti svoju Kraljevsku Vlast, to naređujem da na osnovu čl. 69. Ustava, dok traje Moje lečenje, u ime Moje vlada Prestolonaslednik Aleksandar.“

Aleksandar je postao regent, a istovremeno i vrhovni komandant srpske vojske. Zbog događaja koji su usledili, njegov položaj bio je veoma težak, a svaki potez je bio sudbonosan. Prvi izazov te vrste za njega bio je austrougarski ultimatum. S jedne strane je bio svestan iscrpljenosti naroda i države u prethodnim ratovima, kao i svih opasnosti sukoba sa jednom velesilom. Na drugoj strani, morao da je vodi računa o ugledu i integritetu države.

U tim teškim trenucima obratio se ruskom caru sa molbom da „primi učešće u sudbini Srbije“. Car mu je odgovorio da može da bude uveren da Rusija neće napustiti Srbiju, što je dalo moralnu snagu da se istraje u odbrani vitalnih interesa koje je Austrougarska ugrožavala.

Pošto je srpska vojska bila prinuđena da se ponovo upusti u rat, vrhovni komandant, prestolonaslednik Aleksandar 22. jula 1914. godine u Kragujevcu izdaje sledeću naredbu: „Na svetu nema svetije dužnosti nego što je odbrana svoje domovine, svoje nacije i vere, odbrana svoga ognjišta, svojih starih i nejakih. Stoga, s verom u Boga, u njegovu pravdu i milost, pođimo napred uvereni u pobedu i ukrasimo naše zastave novim lovorikama, jer je na tim zastavama Proviđenje ispisalo danas jasnije nego ikad naš ratni poklič: U boj za Slobodu i Nezavisnost Srpskog Naroda! Živela Srbija! Živela Moja dična Vojska!“

Solunski front – regent Aleksandar Karađorđević i vojvoda Živojin Mišić u štabu Srpske vrhovne komande (snimljeno 1918)

OD ARMIJSKOG KOMANDANTA DO VRHOVNOG ZAPOVEDNIKA 

Tokom balkanskih ratova prestolonaslednik Aleksandar je bio armijski komandant, ali sada se našao u drugačijem položaju. Preuzeo je komandu nad kompletnom vojskom i uzeo je učešće u donošenju odluka za sudbonosne operacije. Na početku rata, nadmoćni neprijatelj je napao preko Drine i Save ka Valjevu. Počela je četvorodnevna bitka na Ceru (15. avgust 1914), a dve austrougarske armije bile su potučene do nogu i proterane iz Srbije. Pobeda srpske vojske odjeknula je Evropom i naišla na divljenje celog sveta.

U tim danima krize, prestolonaslednik Aleksandar je, ne prezajući od opasnosti, svuda stizao da obodri i podigne duh premorenih boraca. Brinuo se da trupe budu snabdevene municijom i ostalim sredstvima i neumorno je leteo s jednog kraja bojišta na drugo, pojavljujući se tamo gde je najkritičnije. Međutim, u mesecima nakon teške bitke, snaga srpske vojske počela je da popušta, i bila je prinuđena da se povuče u unutrašnjost zemlje, ka Rudniku i Kosmaju. Vojska je popunila proređene redove i snabdela se artiljerijskom municijom. Nakon što je Aleksandar naredio – „Ni stope više naše zemlje neprijatelju – Napred u pobedu!“, 3. decembra počela je čuvena Kolubarska bitka, gde je po drugi put potučena znatno nadmoćnija austrougarska vojska.

Beograd i Šabac su oslobođeni 14. decembra, a dan kasnije, kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar pobedonosno ulaze u oslobođenu prestonicu. Vrhovni komandant je posle velike pobede odao vidno priznanje vojnicima i starešinama: „Vi ste potukli četiri neprijateljska korpusa, zabeležili ste silne trofeje i u dosadašnji venac vaših pobeda upisali ste i slave pobede na Ovčaru i Kablaru, na Suvoboru i Maljenu, na Kosmaju, Ljigu, Kolubari… Otadžbina će vam biti blagodarna, a Ja sam gord, što sam na čelu vašem i mome uzvišenom Ocu mogu podneti još jedan sjajan podvig njegovih dičnih sokolova.“

RUSKA I FRANCUSKA ODLIKOVANJA 

Nakon velikih pobeda srpske vojske, ruski car je Aleksandra odlikovao najvišim ordenom za hrabrost, Ordenom Svetog Gregorija IV stepena (18. septembra). Naredne godine francuski general Po mu je uručio najveće francusko ratno odlikovanje, Vojnu medalju, a Velika Britanija ga je odlikovala Ordenom kupatila (vojna grupa). Ipak, Srbija je bila tek na početku velikih teškoća pred kojima su se našli vojska i narod. Na jesen 1915. godine, nemačke i austrougarske snage, grupisane u Banatu i Sremu, prešle su preko Dunava i Save i upale u Srbiju. Istovremeno, Bugarska je napala s leđa. Srbija je bila opkoljena s nekoliko strana, a saveznička pomoć je zakasnila.

U tim teškim danima, vrhovni komandant Aleksandar je obilazio vojnike, dolazio na krizna mesta, i delom zahvaljujući tome vojska nije zapala u rasulo, već se u redu povlačila. Srpska vojska, sa delom naroda, bila je prinuđena da krene preko teško prohodne Albanije. Tokom Albanske golgote, nadu i veru u krajnji uspeh narodu je ulio prestolonaslenik Aleksandar, koji ga ni u najtežim momentima nije ostavio. Delio je s vojnicima sve nevolje, sva stradanja i sva iskušenja i to ga je činilo velikim u očima boraca.

Dolazak na Krf posle prelaska preko Albanije (1916)

„JA ĆU BITI POSLEDNJI KOJI NAPUŠTA OTADŽBINU“ 

Vojnike nije napuštao ni kada je stigao do albanske obale. Jednom prilikom, francuski izaslanik, general Mondezir, saopštio je prestolonasledniku Aleksandru da je za njega prispeo torpiljer (ratni brod), da ga prebaci na italijansku obalu i spase opasnosti od neprijateljske avijacije koja je bombardovala pristaništa u albanskom primorju. Međutim, prestolonaslednik je to odbio, rečima: „Ja ću ovde ostati da pratim ukrcavanje trupa i izbeglica. I kad poslednji moj vojnik bude ukrcan, onda će doći red i na Mene. Tada ću se Ja krenuti – pre ne. Ja ću biti poslednji koji napušta Otadžbinu.“

To je još jedan primer reči koje su dale volju vojnicima da istraju na teškom putu. Kada su sve izbeglice i određeni deo trupa prebačeni brodovima iz pristaništa Svetog Jovana Medovskog, a ostatak vojske upućen peške ka Draču, Aleksandar, koji je bio još uvek bolestan, trebalo je da se preveze brodom iz Svetog Jovana u Drač, odakle bi pratio prebacivanje ostalih trupa na Krf. Predviđeno je da s njim, na istom brodu, bude crnogorski kralj Nikola I sa sinom, kraljevićem Petrom.

Kada je u toku prevoza motornim čamcem saznao od italijanskog kapetana da je dobio naređenje od svoje vlade da ih preveze u Brindizi, Aleksandar je kategorički naredio da ga čamac vrati i iskrca ponovo na obalu. Napori kralja Nikole da ga odvrati od te ideje nisu urodili plodom a prestolonaslednik je opet vezao svoju sudbinu za sudbinu vojske.

Iako ozbiljno bolestan, krenuo je teško prohodnim putem, kroz albanske močvare, od Lješa do Drača. Kada je upozoren da se na mnogim mestima može preći samo preko leševa konja u blatu, odgovorio je: „Kako mogu vojnici, tako ću i ja.“ Na ponovno navaljivanje dva saputnika iz svite da promeni odluku, kaže: „Gospodo, ja vas obojicu dobro razumem. Vi ste oženjeni i imate svoje porodice, za koje je vaš život dragocen. Ja vas zato oslobađam vaših dužnosti. Idite kuda god hoćete, a ja ostajem sa mojom vojskom.“

Veliki deo puta, prestolonaslednika su, bolesnog, preneli u nosilima njegovi gardisti, a na najopasnijem, glibovitom mestu, na leđima ga je preneo saputnik iz njegove svite.

Regent Aleksandar na položaju sa vojvodama Živojinom Mišićem i Stepom Stepanovićem i sa generalom Petrom Bojovićem (1917)

ZASLUGA ZA STVARANJE I ODRŽAVANJE SOLUNSKOG FRONTA 

Kada je u januaru i februaru 1916. godine srpska vojska prebačena na Krf, počeo je oporavak i osveženje trupa. Vrhovni komandant je tih dana neprekidno obilazio vojnike i brinuo se da budu snabdeveni svime što im treba. Njegova lična briga vojnicima i starešinama davala je mnogo snage i energije, kao i nadu u bolje dane.

Istovremeno, Aleksandar je brinuo i o budućim operacijama. Dvanaestog marta 1916. godine uputio je Ratnoj konferenciji delegata savezničkih vojski u Šantijiju memorandum o reorganizaciji i naoružanju srpske vojske i o potrebi održanja Solunskog fronta i njegovog pojačavanja sa 500.000 savezničkih vojnika. Nakon toga odlazio je u posete šefovima savezničkih država i uglednim političarima koje je pridobio na srpsku stranu. U Parizu i Londonu je svečano primljen. Francuska i engleska javnost izrazile su počast komandantu tada već čuvene srpske vojske koju nije slomila ni Albanska golgota. Prilikom posete Francuskoj, odlikovan je Ratnim krstom sa bronzanom palminom granom, a u Londonu Kraljevskim viktorijanskim lancem.

Prestolonasledniku Aleksandru pripada velika zasluga za stvaranje i održavanje Solunskog fronta, na kojem su srpske snage odigrale važnu ulogu. Postignuti su uspesi kod Bitolja, u Gorničevskoj bici, kod Kajmakčalana… Da bi ostavio trajan pomen na požrtvovanje svojih boraca koji su izginuli u Kajmakčalanskoj bici, Aleksandar je naredio da se na vrhu Kajmakčalana podigne spomen-kapela.

Kada je Bitolj oslobođen, prestolonaslednik Aleksandar se obratio vojnicima: „Bog je hteo da svi vaši napori i viteški podvizi budu krunisani sjajnim uspehom. Naš gordi Bitolj, ponos i slava naša, u našim je rukama. Vaša vernost, požrtvovanje i nepokolebljiva volja za pobedom slomili su najtvrđe položaje i sve očajne otpore neprijatelja. Vaše su zastave okićene novim lovorikama i vaša je slava ponovo odjeknula širom celog sveta. Čestitajući vam na svim dobivenim pobedama, Ja vam, junaci Moji, izjavljujem Svoje potpuno zadovoljstvo i kličem: Da živi Moja mila i junačka Vojska!“

Sve te odsudne borbe vrhovni komandant je pratio na samom bojnom polju izlažući se uvek i sam opasnosti, dajući time podstreka starešinama i trupama. Njegove osmatračnice na frontu I, II i III armije bile su uvek u dometu neprijateljske vatre, kao i njegov bivak na Jelaku, gde je provodio najveći deo vremena. Tokom zatišja je neumornim nastojanjima kod savezničkih vlada izdejstvovao odluku o pojačanju Solunskog fronta dovoljnim snagama savezničkih vojski i da se stvore uslovi za delimičnu smenu i odmor srpskih trupa.

Devetog juna 1918. godine za komandanta savezničkih snaga na Solunskom frontu je postavljen Franše d’Epere, kada su i počele pripreme za konačan proboj fronta. Tokom tih priprema, prestolonaslednik Aleksandar je neprekidno obilazio front, svoje i savezničke vojnike. Proučavao je do detalja rad svih trupa. Naročito je pažnju posvetio srpskoj vojsci, među kojom je i samim svojim prisustvom podizao duh.

Kada su počele borbe, srpski vojnici, koji su imali veliku želju da se vrate u otadžbinu, postizali su ogromne uspehe i nije ih bilo lako zadržati. Do 19. septembra trupe I i II armije izvršile su prodor u neprijateljskom rasporedu oko 50 kilometara po dubini. Na taj način bile su ugrožene bugarska armija kod Dorjana i nemačko-bugarska armija kod Bitolja. Međutim, napad koji su izvršile englesko-grčke trupe kod Dorjana je propao. Zbog toga se srpska vojska našla u opasnom položaju, bez podrške sa oba krila.

Na Bukoviku, u Štabu vrhovne komande, u noći između 19. i 20. septembra vladala je ozbiljna i svečana tišina. Vrhovni komandant i ostalo rukovodstvo morali su da donesu važnu odluku: ostati na osvojenim položajima i preći u odbranu ili produžiti ofanzivu uprkos opasnosti koja je pretila vojsci.

Prestolonaslednik Aleksandar, kao najodgovorniji, donosi odluku: „Jeste, nije nam lako, ali je neprijatelju još gore“ i izdaje naredbu: „Napred, u slavu ili u smrt!“ Uskoro srpska vojska zauzima Gradsko, Štip, Kočane i nastavlja na srpsko-bugarskoj granici. Udeo srpske vojske u proboju Solunskog fronta bio je ogroman.

Princ Aleksandar u štabu sa generalom Petrom Bojovićem

KRALJ PETAR O ALEKSANDRU 

Odajući presolonasledniku Aleksandru priznanje za izvanredne zasluge u ratu, kralj Petar I Oslobodilac, na predlog Srpske kraljevske vlade, posle zaključenog primirja sa Bugarskom 30. septembra 1918. godine, proizveo ga je u čin generala. Tom prilikom napisao je pismo u kojem je naveo: „Njegovo Visočanstvo Kraljević Aleksandar, vršenjem svojih dužnosti u novim ratovima 1912-13. godine, protiv Turaka i Bugara, zauzeo je u najslavnijem periodu narodne istorije mesto vođe i junaka, koji svojim vrlinama oličava sadašnjost i budućnost našega naroda“.

Kralj napominje da je pod Aleksandrovim vođstvom srpska vojska dostigla vrhunac svoje slave i ističe njegovu predanst i volju. „Pri prolasku kroz Albaniju, oboleo, operisan, On je preleteo preko ledenih hrbata albanskih, ne misleći na sebe. Njegova mladost, Njegova ljubav prema srpskom narodu i Njegovoj vojsci, ne samo što je oživela duhove već je davala primer energije i beskrajne nade i srećan ishod ove ispolinske borbe. Umesto da potraži leka i kratkog odmora i oporavljenja“, napisao je kralj Petar.

Ne zaboravlja ni da je prestolonaslednik u Evropi, među saveznicima, neumerno tražio pojačanje kako bi se srpska vojska oporavila.

„Ovolika dela slavna i velika, koja su ime Srbinovo digla do Olimpiske visine u očima hrabrih vojsaka naših saveznika i celog sveta, u kojima vojska i njen Vođ dopunjuju jedinstven ep, koji je svetska istorija zabeležila kao klasičan primer za podražavanje narodima koji ljube slobodu i nezavisnost, ispunjuju Moje srce Vladaoca i Oca neizmernom zahvalnošću. Ja želim da dadem izraza zahvalnosti i narodu i vojsci, podarujući njihovom junačkom Vođi, Njegovom Visočanstvu Kraljeviđu Aleksandru čin đenerala“, zaključio je kralj Petar.

Iz knjige Dušana Bapca – „Aleksandar I – viteški kralj“


Izvor: R T S

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Viteški kralj Aleksandar

* Obavezna polja