„Нико не може да ме убеди да Јенс Столтенберг мрзи Србију“.

„Јенс може да потврди да сам се борио и штитио интересе Србије“.(1)

Александар Вучић, Брисел, 15.11.2017.

 

Ове две сумануте реченице нису извучене из контекста. Контекст је извучен из њих. Контекст Вучићеве посете Бриселу, где је учествовао на састанку Савета НАТО-а, а и сусрео се са Федериком Могерини. Изговорио их је достојанствено, подигнуте главе загледан у будућност (надам се његове, не и моје деце). Па, да их размотримо. 

Прво, ИМЕ. Генералном секретару НАТО-а Вучић се обраћа се именом. Јенс. Слатко и сочно, али на дипломатским брифинзима неуобичајено. На страну његова, већ много пута уочена, дипломатска неотесаност. Њоме би се ово могло објаснити да је то учинио једном, али како је током заједничког обраћања медијима то учинио више пута, слађано “Јенс” морамо посматрати као поруку. Пријатељства? Да, али и више од тога. Присности! Присности личне или присности државе и Алијансе? Са Вучићем таква дилема не постоји, он је – држава то сам ја, више и од Луја XIV, творца ове изреке. 

Логично је, онда, да се запитамо коме Вучић шаље ту поруку присности? Шиптарима? Тешко. Уосталом, њих баш брига, њихове позиције код НАТО-а су стабилне. Чланицама Алијансе? Бесмислено. Столтенберговом љубавнику? Таман посла. Па коме, онда? Нама и Русима, ето коме. Уствари, Русима и нама, да будем прецизнији. (Не зато што је граматички исправније, већ што је редослед примеренији).

И господин Столтенберг, да не кажем “Јенс”, звучао је присно. Према Србији. Он је истакао да партнерство НАТО-а и Србије напредује веома добро, као и да “нема контрадикције између војне неутралности и снажног партнерства Србије са НАТО“(2). Зашто би и било све док на једну вежбу са Русијом дође по 15 са НАТО. Такође, он се сложио са својим гостом “да морамо гледати у будућност”(3). Само што он за будућност сматра независно Косово, Војводину са атрибутима државе и прекограничну регију “Санџак”. Вероватно и о прешевској долини има неке планове који потврђују Вучићеву убеђеност “да Јенс не мрзи Србију”. Можда је и не мрзи већ само ради свој посао…

Зато је важно да схватимо како је ова несумњива промена реторике НАТО-званичника последица  промене стратегије приступа, не и промене планова, према Србији. Та стратегија заснована је на закључцима „Фонда за супротстављање руском утицају“ и низа других сличних глобалистичких института који су основани са намером да спрече убрзану ерозију угледа НАТО-а у свету, условљену безочном, агрсивном, политиком у остваривању интереса ”униполарног света” и раст утицаја Русије чија идеја “мултуполарног света” убрзано добија све више присталица, чак и у НАТО државама. 

Будући да је Србија пример земље где су ароганција и глупост НАТО-трабаната (Јелена Милић је класичан пример) довеле до пада рејтинга Алијансе упркос знатним средствима за промоцију, кренуло се  другим путем – директним укључивањем званичне политике Србије у мењање слике НАТО-а у српској јавности, под контролом НАТО сектора за јавну дипломатију из Брисела и НАТО канцеларија за везу у Београду(4).

Ово практично значи да нам више нико неће, попут Јелене Милић (верујем да примећујете како је њено присуство у јавности знатно смањено), говорити да је лаж како је уранијумска муниција толико штетна за здравље и сличне тупавости, већ ће нам се, са српске стране, причати о потреби “гледања у будућност”, “све бољој сарадњи”, “поштовању које нам се указује у Алијанси”, промовисати заједнички пројекти и вежбе итд. Са стране НАТО-а биће избрисана претећа реторика, формално ће се показивати уздржаност према проблему “Косова” (што никако не значи да је НАТО променио став!), показиваће се пуно “разумевање” (што не значи да га стварно има!) за “специфичне” историјске односе и везе са Русијом, нико од званичника неће више правдати „интервенцију“ у Србији, већ ће је једноставно називати „прошлошћу“ (на „оправданост интервенције“  повремено ће нас подсећати  пензионисани генерали, „аналитичари“ и остали јуришници другог ешалона) итд. То би временом требало да доведе до позитивних помака српске јавности према НАТО, а све под маском „супротстављања руској кампањи дезинформација на Балкану“(5). 

Фонд стратешке културе један је од првих медија на овом простору који је указао на ову промену стратегије, у сјајном тексту Драгана Крсмановића “Следећи задатак Вучића: Србија мора радити на побољшању угледа НАТО“(6), а како изгледа испуњавање те нове стратегије у пракси могли смо прво видети у јавним иступима и колумнама високог функционера СНС-а и врло блиског Вучиићевог сарадника Владимира Ђукановића након учешћа у раду пролећног заседања Парламентарне скупштине НАТО-а у Тбилисију и не тако давној његовој посети седишту НАТО-а у Бриселу. (Ах, како је био испоштован тамо, ах на какво је разумевање наишао, на какве љубазне осмехе…, а све то је, јел те, поштовање за Србију и Вучићеву политику …). Дакле, има да следи, како НАТО данас, није НАТО јуче … 

И то је постао модел, матрица која има за циљ мењање свести српске јавности према НАТО-у. Заједнички бриселски брифинг Вучића и Столтенберга класично је одрађивање те матрице, а реченице са почетка текста срж поруке која треба да нам се уреже у свест.

Да схватимо и ми и Руси да нико првог човека Србије не може убедити како је Столтенберг непријатељ Србије.  Не знам ко га у тако нешто убеђује? И у то да „Јенс“ у НАТО-у уопште нешто одлучује. Вучић заправо хоће да нам каже како други човек на челу, значи други НАТО на делу. Како је, доласком Столтенберга, НАТО од безочног тигра претворен у питому жирафу којој висока војна технологија служи само да са висине посматра свет. Да ли је Вучић толико наиван? Није. Само одрађује посао који му је поверен.

Подсетићу Вас да је по истом принципу прогласио за „пријатеље“ Шредера и Блера и још им за „привилегију“ да их тако зове дебело платио. И Бакира Изетбеговића гурао нам је под нос као пријатеља још колико јуче, а данас због њега сазива Седнице тела за безбедност. 

А шта тек рећи за ону другу реченицу да „Јенс“ може да потврди како је штитио интересе Србије. Изгледа смешно, зар не? Можда, сада. Али, када такву несувислост буде изрекао десети пут, многи ће почети да верују да Столтенберг боље од нас зна шта су интереси Србије. И да верује како НАТО, заправо, не жели да нам науди. Да Руси лажу. То је идеја. То је тајна Вучићевог „Јенсања“, које је поновио бар 5-6 пута. Недипломатски, али плански. 

Зато и кажем да су две реченице са почетка текста сам контекст Вучићеве посете седишту НАТО-а. Наравно, онај намењен јавности. Шта је Вучић обећао и прихватио иза затворених врата за сада не знамо. Али, Путин ће знати. Сигурно. 

Зато верујем да ће посета Вучића Москви за отприлике месец дана бити изузетно занимљива. И да ли ће донети тај историјски дипломатски статус Руском хуманитарном центру у Нишу. Зар нам „Јенс“ није поручио да је то само ствар Србије? А он је добар и „не мрзи Србију“. 

Значи, на Вучићу је…  

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-danas-na-sastanku-nato-saveta-u-briselu-razgovarace-sa-jensom-stoltenbergom-i-federikom-mogerini.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/
  5. Исто
  6. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/

Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Вучићево “Јенсање” у Бриселу

* Обавезна поља