„Srbe možemo spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti!“
Džejmi Šej – portparol NATO-a

Na današnji dan pre 21 godinu NATO alijansa započela je zločinačko bombardovanje SRJ, čiji je suštinski cilj bio okupacija ovih prostora u okviru uspostavljanja Novog svetskog poretka. Nisu uspeli. Vreme je pokazalo da su, bahati i osioni kakvi jesu, ovim činom u geostrateškom igeopolitičkom smislu izgubili mnogo više nego što su dobili.  Pre svega izgubili su Rusiju, koju su pod Borisom Jeljcinom držali čvrsto u svojim kandžama, a ničim izazvano bombardovanje ambasade Republike Kine u Beogradu zauvek ih je udaljilo od bilo kakvih dobrih odnosa sa ovom zemljom i dovelo do strateškog savezništva Kina-Rusija koje danas lomi kičmu njihovog koncepta unipolarnog sveta. Činjenica da Srbiju nisu slomili za 7 dana kako su najavili, već da su sa Slobodanom Miloševićem posle 78. dana bespomučnog bombardovanja, ne samo vojnih već i civiljnih ciljeva, morali da potpišu mir bila je jasan vojni poraz njihove agresivne politike, a cinizam koji su koristili komentarišući zločine nad civilnim objektima i stanovništvom pretvorio se u njihovu sramotu koju vreme nikada neće oprati.

No, za nas, ovaj dan je mnogo više od njihove sramote i moramo ga zauvek pamtiti. Ovaj dan je dokaz da smo mali a VELIKI, da smo ubijani a ŽIVI, da smo smrtni ali VEČNI…

I zato, uvek moramo početi od ciničnih reči porparola zločina Džemi Šeja sa početka teksta.

Da li smo zaista ljudi bez snage za svoja sećanja, kako oni misle? Jesmo li zaista zgažena masa bez dostojanstva i morala, kako oni veruju? Da li smo, uistinu, narod bez ponosa, nesposoban, lenj i zao, kako nas je još koliko juče naša sadašnja vlast prikazivala njima, ali i nama samima?

Ako jesmo, kako smo onda uspeli da opstanemo uprkos svim najezdama moćnih osvajača, kako smo ipak preživeli sve poznate i nepoznate planove zatiranja našeg naroda i vere? Kako smo, tog davnog Vidovdana, otključali kapije Carstva nebeskog i kako smo još uvek tu, na zemlji koju tako požudno žele naši, uvek isti, neprijatelji?

Ako nismo, zašto nam se sve ovo dešava? Zašto dopuštamo najgorima među nama da nas, uvek iznova, guraju u živo blato i odvajaju od Boga na nebu i braće na zemlji? Kako to da još uvek tuđim pričama verujemo više nego svojoj krvi…?

I zašto? … ZAŠTO?

Uzalud se trude da nam promene svest, da nam izbrišu sećanje, da nas resetuju. Zalud im Tavistok metodologija i kvislinške vlasti, džaba im svi naši Bebe Popovići i njihovi Alisteri Kembeli. Džaba im Jelena Milić, koju se godinama trude da ulepšaju. Uzalud. Živi mala Milica Rakić. I ne mogu je opet ubiti režimski satrapi, izmeštajući njen spomenik dok tabla Aćif-efendije još uvek preti iz srca Stare Srbije. Uzalud im trud. Samo sebi i svom porodu navlače prezir ljudi i prokletstvo Boga. Milica živi jer je umrla da bi ŽIVELA! Kao simbol i opomena. I ne mogu je izbrisati jer ona nije sećanje, već primalni bol jednog naroda.

A sećanje je nešto drugo. Deo u svesti koji čuva ono što ONI pokušavaju da sakriju. Na primer izjavu Medlin Olbrajt – Namerno smo digli prag zahteva u Rambujeu kako Milošević ne bi mogao da ih prihvati. A to „dizanje praga“ bilo je upravo ono što su Vučićevi pioni Bratislav Gašić i Ivica Dačić potpisali januara 2015. u Briselu prihvatajući IPAP (predavanje teritorije i države NATO-u na uslugu).

Naše sećanje živi i na:

– Prvu ofanzivnu operaciju NATO-a kao vojske Novog svetskog poretka, koja dejstvuje bez odluke Saveta Bezbednosti OUN, kršeći osnovne principe međunarodnog prava.
– Prvu upotrebu nemačke oružane sile za intervenciju van svojih granica nakon drugog svetskog rata, čime je praktično izbrisano poslednje ograničenje koje je Nemačkoj nametala kapitulacija iz 1945. godine.
– 19. združenih zemalja koje su krenule u desetodnevni intervencionistički izlet na vojsku bez oružja i morala, a zadržali se 78 dana, besno bombardujući brojne civilne ciljeve kako bi u narodu slomile proključali bunt protiv sile i nepravde.
– prevremeni odlazak istrošenog Borisa Jeljcina i dolazak Vladimira Putina koji je prekinuo poguban zagrljaj sa evro-atlantizmom i otpočeo preporod Rusije.

NATO Bombardovanje Srbije – Foto: EPA/snimak ekrana YouTube

A valja zapamtiti i sledeće:

Konačna politička odluka za napad na tadašnju SR Jugoslaviju doneta je na sastanku Bilderberg grupe za 1998. godinu, koje se održalo od 14 do 17. maja, u škotskom gradiću Eršir (hotel Turnberi). Tom sastanku, kao gosti, prisustvovali su, sa bivših jugoslovenskih prostora, slovenački bankar Mark Voljč i kosovski publicista Veton Suroi, sin diplomate nestale SFRJ. (Bildelberg sesiji za 2019. prisustvovala je i srpski premijer Ana Brnabić)

Takođe u svojstvu gostiju (čija imena ne ostaju u arhivama) tom Bilderbergu 2018. prisustvovali su i bivši predsednik Bugarske Petar Stojanov, i bivši Ministar inostranih poslova Rumunije Mugura Isaresku. Obe ove zemlje, tokom bombardovanja 1999. godine, dale su punu logistiku NATO-u, a zauzvrat, iste te godine, dobile status kandidata za članstvo u EU, iako ni izdaleka nisu zadovoljavale neophodne standarde. I danas su, evropski, građani petog reda. Vreme je pokazalo da je ovim činom započela politizacija EU na uštrb njenih temeljnih principa, koja je za 20 godina dovela do potpunog urušavanja ove organizacije, koja izlaskom Britanije ne postoji više ni na papiru.

Plan i ciljevi napada na SRJ bili su definisani tokom septembra 1998. godine, što pokazuje da je ova opcija bila u igri i ranije (prilikom bombardovanja srpskih položaja u Bosni), a sem vazdušnih udara predviđali su i varijantu kopnene agresije.

Neposredni povod za napad bio je tzv. “Slučaj Račak” za koji se kasnije dokazalo da je klasično podmetanje nalik onome koje je Hitler učinio pre napada na Poljsku, a haški tribunal ga je izbacio kao tačku optužnice protiv Slobodana Miloševića i pripadnika srpskih vojnih i bezbednosnih snaga, koji su u Hagu odgovarali.

Ali, nikada niko nije pokrenuo postupak protiv onih koji su iscenirali ovu priču (Vilijam Voker, OEBS i Helena Rante) i time počinili težak zločin protiv mira! Helena Rante je kasnije priznala da je svoj „Izveštaj“ pisala pod pritiskom Vilijama Vokera i ministarstva spoljnih poslova svoje zemlje (Finske).

Iako konačnih zvaničnih podataka nema, smatra se da je tokom bombardovanja poginulo preko 2.500 građana SR Jugoslavije, od čega su njih preko polovine bili civili, a više od 12.000 ljudi je ranjeno. Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.

Oštećeno je i 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Na teritoriju Srbije lansirano je 1.300 krstarećih projektila i bačeno 37.000, ženevskom konvencijom zabranjenih, kasetnih bombi na 219 lokacija i površini većoj od 23000 km, a za gađanje civilnih ciljeva korišćena je i municija sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. (1)

Novinari na mestu obaranja F-117 – Foto: Petar Kujundžić/Rojters

Zvanična materijalna šteta nije utvrđena, a procene od 30 milijardi dolara koje najviše figuriraju na Zapadu dala je Grupa G-17 (koju je tada vodili Labus i Dinkić) bez obrazloženja metodologije koju je koristila, dok su državna tela koja su se time bavila operisala podatkom od oko 100 milijardi, sa jasno datom metodologijom. Zvanično utvrđivanje nanete ratne štete prekinuto je nakon rušenja Slobodana Miloševića i uspostavljanja kvislinške vlasti.

Tokom trajanja bombardovanja zvanično su pokušane dve kopnene invazije iz pravca Albanije. Prva, na Veliki Petak, 9. aprila 1999 godine, poznata kao Bitka na Košarama, i druga, “Operacija Strela” otpočeta 26. maja sa namerom da se deo teritorije Kosmeta zauzme pre početka razgovora o miru. Ova druga trajala je do zvaničnog okončanja agresije 10. Juna 2000-te, ali kao i prva doživela je neuspeh, pa je Srbija u pregovore ušla kao zemlja očuvanog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što je i omogućilo usvajanje Rezolucije 1244. u obliku koji joj taj suverenitet i garantuje.

Nažalost, kvislinške srpske vlasti potpuno zanemaruju Rezoluciju 1244. u razgovorima oko konačnog statusa Kosova, iako ona nudi pravni okvir za očuvanje Kosmeta u sastavu Srbije, a takođe zvanično ne pominju pokušaj kopnene agresije NATO-a na SRJ. Otuda se istina o tim događajima sporo probija kroz srpski tabloidni mulj, uglavnom kroz svedočenje neposrednih aktera na lokalnim i nerežimskim medijima.

Ali, zato smo doživeli da je jedan od prvih poteza Aleksandra Vučića nakon izbijanja u prvi politički plan,  bilo imenovanje za svog specijalnog savetnika Tonija Blera, glavnog ideologa bombardovanja Srbije i čoveka čiji je kabinet vodio najprljaviji medijski rat protiv srpskog naroda. Njegove reči: „Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob! To je bitka između dobra i zla, između civilzacije i varvarstva“ – ostaće primer ničim izazvane genocidne mržnje prema jednom narodu.

Njegovo  šetkanje po Beogradu i razmenjivanje toplih osmeha sa Vučićem, a kafe-pauza sa Zoranom Mihajlović, budilo je u normalnom čoveku duboki prezir i gađenje prema sadašnjim srpskim vlastodržcima.

Istine radi treba reći da je saradnja s njim zvanično prekinuta, no da se njegov uticaj u zvaničnoj srpskoj politici i dalje oseća, posebno u odnosu prema pitanju Kosova i Albaniji gde je i dalje savetnik njenog premijera Edija Rame.  

Danas, ovaj 24. Mart dočekujemo u vanrednom stanju, baš kao i onaj 1999-te. I neprijatelj je, pokazaće vreme, suštinski isti. Samo što sada nismo meta samo mi, mali, prkosni, narod na raskršću puteva svetske moći, već Čovek kao planetarno biće. A čudnom ironijom sudbine zemlja sa koje je bilo najviše naleta na Srbiju danas je najstradalnija zemlja u Evropi, dok su naše komšije koji su tokom bombardovanja NATO avionima nad Srbijom, u svojim informativnim emisijama, želeli dobru vidljivost i lepo vreme, doživele strahotan zemljotres.

I zato, uvek kada dođe taj tužni, ali veliki istorijski dan, 24. Mart, treba se podsetiti. Na Nas i na Njih. Na zle žrtve i dobre ubice. Na „Milosrdnog anđela“ i malu Milicu koja bi danas imala 24 godine. Na heroje Košara i Bratislava Gašića, na nasmešenog Tonija Blera u Beogradu i smušenog Vučića u Briselu.

Da, danas je 24. mart. Da ne zaboravimo …

Rimejk teksta iz 2016. godine


Izvor: CEOPOM Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Da ne zaboravimo 24. mart…

* Obavezna polja