Dragan 12Тмуран и тужан стиже нам ове 2015. још један Видовдан, празник Светог Вида, о коме се, по народном веровању, сви људи “провиде”, односно покажу ко су и шта су. И Обилићи и Бранковићи. Чекамо га гладни и уморни, преварени и посрамљени, грешни и чемерни.

Од оног Видовдана 2001. када су, газећи не само традицију и морал, поштење и веру, већ и законе своје земље, чланови Ђинђићеве Владе гласањем одлучили да изравно примене Статут Хашког трибунала (чл.29. став 2.), и по хитном поступку, тог дана, испоруче Слободана Милошевића Хагу , сваки Видовдан који дође тужнији је од претходног. Више смо понижени, више гладни, више силовани. Земља нам под ногама нестаје, а Небо нам је недостижно.  Нисмо га заслужили. Гледамо како нам божуре кидају и бацају, слушамо како нас убице зову злочинцима, а издајници глупацима и простацима.

Наши охоли Вожди који се не боје Бога и не стиде људи, у бесцење продају не само нашу земљу, већ и нашу свест, нашу снагу и нашу крв. Српски радник данас има статус роба који ради за дажбине и најјефтинију храну, не прође дан да нам не отму по неко дете које се пронађе мртво и силовано, а наши архијереји се утркују ко ће сагнути главу ближе папском прстену …

Ми ћутимо …

Историју нам пишу Немци, Устав Американци, судбину антихристи.

Ми ћутимо …

Пензије. Плате. Струја. Земља. Арапи. Лаж на води. Самоубиства. Убиства. Поплаве. Бабићи. Вулини. Стефановићи. Гашићи. Зоране. Тање. Дачићи…  И ВУЧИЋ!

Ми ћутимо …

nebeska srbija 2

А тамо негде
у зељи прошлости …

ВИНО ПИЈЕ БРАНКОВИЋУ ВУЧЕ

Вино пије Бранковићу Вуче,
вино пије, горке сузе лије,
тешке су га муке притиснуле:
Ево има три године дана
како прође битка на Косову,
презире га и старо и младо,
презире га и мушко и женско;
нико њему Бога не назива
нико с’ њиме неће пити вино,
не воле га ни Срби, ни Турци.

Ал’ то није ни пола невоље,
још га веће муке притиснуле:
кад год склопи очи издајничке
види мртве коње и јунаке
што падоше на пољу Косову,
Богом браћу још колико јуче
с’ којом не би када је требало
бранит своју земљу од душмана.

Види силна Бошка Југовића
како носи крсташа барјака,
на алату, у чистоме злату,
како води цареву коњицу
и разгони Турке на буљуке,
нагони их у воду Ситницу!
Види сложну браћу Југовиће,
ударају на турске мачеве,
докле год је срце у једнога
ту брат брата издати не шћеде!
Види крвцу коњу до кољена,
у њој лежи Бановић Страхиња,
око њега обилазе Турци!
Види дику, војводу Милоша
како згуби турског цар-Мурата
и навали на паше његове,
на Турака дванаест ‘иљада!
Види млогу изгинулу војску,
крај шатора краља честитога;
млога српска копља изломљена
бранећ’ главу свога господара,

господара, славног цар Лазара!
Види Вуче силну српску војску,
све јунаке знане и незнане
и сви вичу да се земља тресе:

“Где си сада, Бранковићу Вуче?
Где си сада, кад малакшу руке;
залуд сабље и залуд јунаштво,
кад се пуста снага уморила,
секућ пољем оволике Турке!
Где си сада, Бранковићу Вуче
с нам’ си био кад се заклињало,
с нам’ си био кад се вечерало,
с нам’ си био кад се вино пије,
сад, кад треба, тебе нигде није,
где си Вуче да те Бог убије!?
Где си сада, остало ти пусто,
са својијех дванаест хиљада,
одмореног, љутог оклопника,
кад се проли крвца до кољена,
кад се тресе земља под коњима,
кад ти Богом браћа изгибоше,
изгибоше од пуста умора!?”

vuk-brankovic-680x430

Вино пије Бранковићу Вуче,
вино пије, горке сузе лије,
тешке су га муке притиснуле!
А кад више издржат не мого
подиже се Бранковићу Вуче,
па он пође Самодрежи цркви,
пред Олтаром Бога да замоли,
да му узме душу издајничку
или да му опрости издају.
Кад је стиго испред свете цркве
сетио се српског патријара
и дванаест велики владика
који српску причестише војску.
Сетио се крста честитога,
свете воде и светог босиљка,
сетио се вина и тамјана
и својијех љутих оклопника,
сетио се себе издајника
на алату у тешком оклопу.
Заплака се Бранковићу Вуче,
рони сузе низ господско лице,
па долази Самодрежи цркви,
на колена паде пред Олтаром.

Ал’ да видиш чуда невиђена:
Затресе се црква Самодрежа!
Запали се пламен на Олтару!
Замириса тамјан и босиљак!
Из зидова зачуше се гласи,
тешки гласи Бога господина:
“Беж’ отале Бранковићу Вуче!
Зар си овде пред мој Олтар дошо
да се молиш за своју издају;
за издају браће и сестара,
за издају вере и народа,
за издају крста честитога,
за издају и себе самога.
Беж’ отале, црни издајниче!
Проклет био и ко те родио!
Проклето ти племе и кољено!
Теби бедо, опроштаја нема!”

Преплаши се Бранковићу Вуче,
крв се њему леди у жилама,
те он скочи на ноге уморне,
поче бежат низ поље Косово!
Али тада замрачи се небо,
започеше киша и олуја,
затутња му земља под ногама,
ударише муње из облака!
Заплака се Бранковићу Вуче,
заплака се, паде на колена;
тад са неба зачуше се гласи,
тешки гласи цара честитога:
“Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Рђом капо док му је колена!”

Стихови из Поеме Драгана Милашиновића “Црвени Божури”


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Оставите коментар

Оставите коментар на Данас је Видовдан

* Обавезна поља