Zbunjen sam. Je li to onaj isti čovek koji je ne tako davno smanjio ionako kukavne penzije i plate da država ne bi bankrotirala? Je li ovo ista zemlja? Da li je ovo država u kojoj je zimus dvocifren broj ljudi umro od smrzavanja i gladi? Da li je ovo lider zemlje u kojoj je dečiji dodatak 20 evra mesečno, jer država mora da štedi? 

Ako jeste, otkud, onda, ovaj glamur? Otkud blještavilo od koga bi se oslepeti moglo? Možda iz onih dvomesečnih ili tromesečnih suficita koji se volšebnim metodologijama, na kraju, pretvore u godišnji deficit? Ili iz primarne emisije? Donacija? …

… Ko zna kako se i odakle, najednom, zaimalo?

Ali, penzije nisu vraćene. Ni plate. A dečiji dodatak je isti već peta godina. 

A pravi se glamurozna proslava, neviđeni spoj nauljenih tela u skupim taoletama i sjaja mrtvih duša. Ko zna po kom ključu uvezani Brajan Hojt Li i Haris Džinović, Kolinda Grabar Kitarović i Neda Ukraden, Viktor Orban i Dragan J.Vučićević, Nada Macura i Bakir Izetbegović. Uglađeni diplomate i voditeljke s Pinka izbačenih sisa, promiču pored blistavog inauguranta i užurbanih kamermana i fotoreportera. Da vidi narod. Za svakog po neko, svakome po nešto.  Ako neko ne zna ko je Mladen Ivanić, zna ko je Milomir Marić. Ako mu Marić nije važan Haris, vala jeste, sa svojim šeširom.

A Dačić peva li peva, animira i diplomate i one sise s Pinka. Promenio je repertoar pa umesto Miljacke, falšira  „O, sole mio…“.

A sve o državnom trošku, o moj Bože! Ili je i ovaj kič platio princ Zajed, kao i angažovanje Tonija Blera. Šta je za njega ta sića, da bi video Dačića kako peva operu i Nedu Ukraden kako još uvek igra, kao i pre 20-30 godina, kada je bila san svih arapskih plemića.

Da vidi narod i da čuje, dokle je došla Srbija, po prvi put u istoriji. Da vidi i čuje inauguranta, da oslušne objavu njegovu. I proba da shvati njegova sećanja na budućnost…

I šta se to u grudima Srbije, danas, rodilo? Novi Tito? Miloš Veliki? Ili, dobri Gospodar Vučić? Nova Jugoslavija ili ona Tarabićeva Srbija za pod šljivu? A možda i neka Velika Albanija, zašto da ne?

Možda se duh Vebera probudio u zemlji deseterca? Ili je Marks, bez brade, došao da nam pruži još jednu šansu? Ko bi to, više, znao?

Sa Njim je sve moguće, ali ništa nije sigurno. Sa Njim je i izvesnost neizvesna, ali je neizvesnost uvek izvesna. Zna On, dobro, šta to znači! 

A tek reči i vizije. Spoznaja suštine.

„Srbija, u koju ste danas, došli, prestala je da se nada smrti i počela je da želi život…” 

“Prošli smo sve, a da nismo, još, stigli nigde… Uvek smo spremni da uzmemo od drugih, ne shvatajući da otkidamo, od sebe. Svoju nesreću volimo toliko duboko, da sreću, često ne želimo ni da tražimo…” 

„Možemo da pomerimo planine, ali da se u svakoj ravnici uplašimo i ne mrdamo. Često nam je onaj sa drugog kraja sveta najveći prijatelj, a komšija, naš sused, najveći neprijatelj … Verujemo u Nebo, a ne verujemo u sebe i u sopstvenu zemlju, i lakše za tu zemlju umiremo, nego što za nju živimo…“(1)

Da, tako je govorio ON, pogleda zagledanog u budućnost, a slušali ONI spremajući čerupanje za sadašnjost. Ispred srpske zastave u čijem su se podnožju pojavili okrenuti trouglovi. Po prvi put u istoriji.

Da li su se razumeli ON i ONI? Jesu!

Oni sada znaju – pojavio se lider sa glavom u oblacima i stopalima u paklu, a Srbija zaboravlja Kosovo, Rašku, Preševsku dolinu … !! 

A da li smo ga MI razumeli? Nismo. I dalje mislimo da je sve to rijaliti. I dalje živimo kao da je Kosovo naše, kao da se u Novom Pazaru svira srpska himna, u po Preševu ne šeta albanski predsednik kao po svom dvorištu…

I bi inauguracija. I slika Patrijarha srpskog pored gej predsednice buduće srpske vlade… 

 Duža verzija teksta objavljenog na Fondu Strateške Kulture 24.06.2017.

_________________________

  1. www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-eva-inaguratsija/

Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Inauguracija

* Obavezna polja