Dragan 21Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако већ могу да га отму, не знам што се толико устручавају?

Матија Бећковић

Поново почињем текст о Космету стиховима великог српског песника, не зато што је због њих постао мета напада разноврсних невладиних организација и анонимних појединаца устајалог анти-српског мириса већ, пре свега, зато што је магијом свог талента низ једноставних и логичних питања повезао у смисаону целину која, својом јасном поруком, обесмишљава месеце скупих кампања које си имале за циљ да нашим умовима директно и индиректно поруче како је Косово давно изгубљено и како ми само треба да „признамо реалност“ и кренемо даље, у будућност којој Косово и није потребно.

Попут олује праћене градом на наше свесно и несвесно, последњих месеци, сручиле су се поруке о бесмислености било какве борбе за Космет у Србији, и потреби да се одрицање од јужне српске покрајине догоди управо сада, како би наша деца, ето, без тог бремена, дочекала светло европско сутра.

Истина, такве кампање и поруке нису ништа ново јер их већ годинама слушамо са разних страна, а знамо и да им је циљ прихватање „реалности на терену“. Али, оно што је ново јесте да оне више не долазе са страна него са врха и што њихови главни протагонисти нису они који су нас посипали осирумашеним уранијумом и касетним бомбама, већ злосрећни премијер Србије и следбеници његове реал-политике.
Шта све од овог човека, последњих месеци, нисмо чули о Косову, о Цркви и Патријарху, о Уставу и Историји, о нама самима?! Сва његова политичка непринципијелност, сва кобна људска распетост између рачуна елитних шпанских летовалишта и сопствене политичке будућности, слила су се у његов трагичан приступ решавању косовског проблема. У његову реал-политику. Данас или никда!

Брзина којом је водио читав процес и агресивност којом је, у недостатку аргумената, говорио час ово час оно, мењајући ставове и расположења као камелеон боје, збуњивали су српску јавност убацујући у фокус њеног интересовања бесмислене тезе попут оне да у свакој рунди преговора добијамо све мање, или несхватљиве понуде о прихватању места Косова у ОУН, уместо кључног питања због чега је Западу толико стало да Србија прихвати нову косовску реалност?!

MatijaМатијини стихови, ономе ко још име душе да стих разуме, својом дубином и зрачећом једноставнушћу дају безвремен одговор на питање „чије је Косово?“, а онима који су душу изгубили или је продали, поставља јасна политичка питања чији одговори могу бити платформа за одбрану српске државе на Космету.

Наиме, у политички правилном профилисању одговора на питање због чега је Западу толико важно да Србија сама заокружи косовску независност, крије се потенцијал који српским преговарачима даје значајне могућности за много бољи третман од досадашњег. Под условом да га желе, наравно!

Пре свега, ово указује да замишљени концепт којим ће се косовска независност, као преседан, легализовати на крилима ауторитета и лобистичке снаге САД, занемарујући одредбе међународног права и Резолуцију 1244 ОУН, није дао очекивани резултат. Са аспекта позиција и амбиција којом су САД и њихови главни савезници кренули у овај процес, његов ток и досадашњи резултати могу се сматрати веома неуспешним. Звучи апсурдно, али од тоталног фијаска овај пројекат спасила је управо Србија, односно квислиншки Тадићев режим, који је у више наврата процесе око Космета усмеравао на штету сопствене државе.

Звучи потпуно невероватно да је садашњи режим у потпуности прихватио континуитет Тадићевих дипломатских „достигнућа“, али то је чињеница са којом нас је суочила фамозна резолуција.

Но, да се вратимо неуспешном западном пројекту легализовања косовске сецесије. Постоји свакако више разлога због којих америчко лобирање и шиптарски новац нису били довољни да Косову обезбеде статус признате државе у већини земаља света, нити чланство у међународним форумима.

Неки од њих су гео-стратешке природе и везани су, пре свега, за јачање улоге Русије и групације БРИКС у међународним односима, а други су врло конкретни и проистичу из раширености сепаратистичких покрета у многим светским државама и оправданим страхом тих земаља да би признавање насилне сецесије било где у свету могло бити увод у сличне процесе на њиховој територији.

Ово је дошло до изражаја и у ЕУ, где су сецесионистички захтеви добили на конкретности у свим сепаратистичким регионима, чак и у оним земљама које нису признале самопроглашену косовску независност.

У таквој ситуацији једини начин да се Косово уведе у списак легалних међународних субјеката, а да то нема за последицу талас сличних захтева који би морали бити третирани на исти начин, јесте да га као независну државу за почетак прихвати (а на крају и призна) сама Србија, као и да се до тога дође преговорима, а не правним насиљем или игнорисањем права. Једино у том случају, после прихватајућег геста Србије, државе које имају проблем са сепаратизмом могу узети у обзир разматрање прихватања косовске независности и једино тада то прихватање не би их водило у правни ћорсокак. Посебну тежину таквом приступу дала би српска сагласност на столицу Косова у ОУН, којом се тако великодушно размахује наш премијер.

Са тог аспекта дијалог Београда и Приштине има за западне силе и дисхармоничне европске односе далеко већи значај него што они показују и никако га не треба третирати само кроз проблем проширења ЕУ. Колики је значај Србије за процес заокружења косовске независности најбоље показује спремност да се млитаво српско „не, али…“ и у Вашингтону и у Бриселу прими са филозофским миром, уз наглашавање потребе даљих контаката на изналажењу „праведног решења“. А они итекако добро знају да Дачић у Приштини не може одржати седницу Владе.

Зна то и велики српски песник. У том смислу порука његових стихова може бити политички врло инспиративна. Још само када би наш премијер Србију у Бриселу, уместо Халидовом „Миљацком“, представљао Матијиним стиховима можда би и било наде за нас.


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Матија и Миљацка

* Обавезна поља