Dragan 21Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, ne znam što se toliko ustručavaju?

Matija Bećković

Ponovo počinjem tekst o Kosmetu stihovima velikog srpskog pesnika, ne zato što je zbog njih postao meta napada raznovrsnih nevladinih organizacija i anonimnih pojedinaca ustajalog anti-srpskog mirisa već, pre svega, zato što je magijom svog talenta niz jednostavnih i logičnih pitanja povezao u smisaonu celinu koja, svojom jasnom porukom, obesmišljava mesece skupih kampanja koje si imale za cilj da našim umovima direktno i indirektno poruče kako je Kosovo davno izgubljeno i kako mi samo treba da „priznamo realnost“ i krenemo dalje, u budućnost kojoj Kosovo i nije potrebno.

Poput oluje praćene gradom na naše svesno i nesvesno, poslednjih meseci, sručile su se poruke o besmislenosti bilo kakve borbe za Kosmet u Srbiji, i potrebi da se odricanje od južne srpske pokrajine dogodi upravo sada, kako bi naša deca, eto, bez tog bremena, dočekala svetlo evropsko sutra.

Istina, takve kampanje i poruke nisu ništa novo jer ih već godinama slušamo sa raznih strana, a znamo i da im je cilj prihvatanje „realnosti na terenu“. Ali, ono što je novo jeste da one više ne dolaze sa strana nego sa vrha i što njihovi glavni protagonisti nisu oni koji su nas posipali osirumašenim uranijumom i kasetnim bombama, već zlosrećni premijer Srbije i sledbenici njegove real-politike.
Šta sve od ovog čoveka, poslednjih meseci, nismo čuli o Kosovu, o Crkvi i Patrijarhu, o Ustavu i Istoriji, o nama samima?! Sva njegova politička neprincipijelnost, sva kobna ljudska raspetost između računa elitnih španskih letovališta i sopstvene političke budućnosti, slila su se u njegov tragičan pristup rešavanju kosovskog problema. U njegovu real-politiku. Danas ili nikda!

Brzina kojom je vodio čitav proces i agresivnost kojom je, u nedostatku argumenata, govorio čas ovo čas ono, menjajući stavove i raspoloženja kao kameleon boje, zbunjivali su srpsku javnost ubacujući u fokus njenog interesovanja besmislene teze poput one da u svakoj rundi pregovora dobijamo sve manje, ili neshvatljive ponude o prihvatanju mesta Kosova u OUN, umesto ključnog pitanja zbog čega je Zapadu toliko stalo da Srbija prihvati novu kosovsku realnost?!

MatijaMatijini stihovi, onome ko još ime duše da stih razume, svojom dubinom i zračećom jednostavnušću daju bezvremen odgovor na pitanje „čije je Kosovo?“, a onima koji su dušu izgubili ili je prodali, postavlja jasna politička pitanja čiji odgovori mogu biti platforma za odbranu srpske države na Kosmetu.

Naime, u politički pravilnom profilisanju odgovora na pitanje zbog čega je Zapadu toliko važno da Srbija sama zaokruži kosovsku nezavisnost, krije se potencijal koji srpskim pregovaračima daje značajne mogućnosti za mnogo bolji tretman od dosadašnjeg. Pod uslovom da ga žele, naravno!

Pre svega, ovo ukazuje da zamišljeni koncept kojim će se kosovska nezavisnost, kao presedan, legalizovati na krilima autoriteta i lobističke snage SAD, zanemarujući odredbe međunarodnog prava i Rezoluciju 1244 OUN, nije dao očekivani rezultat. Sa aspekta pozicija i ambicija kojom su SAD i njihovi glavni saveznici krenuli u ovaj proces, njegov tok i dosadašnji rezultati mogu se smatrati veoma neuspešnim. Zvuči apsurdno, ali od totalnog fijaska ovaj projekat spasila je upravo Srbija, odnosno kvislinški Tadićev režim, koji je u više navrata procese oko Kosmeta usmeravao na štetu sopstvene države.

Zvuči potpuno neverovatno da je sadašnji režim u potpunosti prihvatio kontinuitet Tadićevih diplomatskih „dostignuća“, ali to je činjenica sa kojom nas je suočila famozna rezolucija.

No, da se vratimo neuspešnom zapadnom projektu legalizovanja kosovske secesije. Postoji svakako više razloga zbog kojih američko lobiranje i šiptarski novac nisu bili dovoljni da Kosovu obezbede status priznate države u većini zemalja sveta, niti članstvo u međunarodnim forumima.

Neki od njih su geo-strateške prirode i vezani su, pre svega, za jačanje uloge Rusije i grupacije BRIKS u međunarodnim odnosima, a drugi su vrlo konkretni i proističu iz raširenosti separatističkih pokreta u mnogim svetskim državama i opravdanim strahom tih zemalja da bi priznavanje nasilne secesije bilo gde u svetu moglo biti uvod u slične procese na njihovoj teritoriji.

Ovo je došlo do izražaja i u EU, gde su secesionistički zahtevi dobili na konkretnosti u svim separatističkim regionima, čak i u onim zemljama koje nisu priznale samoproglašenu kosovsku nezavisnost.

U takvoj situaciji jedini način da se Kosovo uvede u spisak legalnih međunarodnih subjekata, a da to nema za posledicu talas sličnih zahteva koji bi morali biti tretirani na isti način, jeste da ga kao nezavisnu državu za početak prihvati (a na kraju i prizna) sama Srbija, kao i da se do toga dođe pregovorima, a ne pravnim nasiljem ili ignorisanjem prava. Jedino u tom slučaju, posle prihvatajućeg gesta Srbije, države koje imaju problem sa separatizmom mogu uzeti u obzir razmatranje prihvatanja kosovske nezavisnosti i jedino tada to prihvatanje ne bi ih vodilo u pravni ćorsokak. Posebnu težinu takvom pristupu dala bi srpska saglasnost na stolicu Kosova u OUN, kojom se tako velikodušno razmahuje naš premijer.

Sa tog aspekta dijalog Beograda i Prištine ima za zapadne sile i disharmonične evropske odnose daleko veći značaj nego što oni pokazuju i nikako ga ne treba tretirati samo kroz problem proširenja EU. Koliki je značaj Srbije za proces zaokruženja kosovske nezavisnosti najbolje pokazuje spremnost da se mlitavo srpsko „ne, ali…“ i u Vašingtonu i u Briselu primi sa filozofskim mirom, uz naglašavanje potrebe daljih kontakata na iznalaženju „pravednog rešenja“. A oni itekako dobro znaju da Dačić u Prištini ne može održati sednicu Vlade.

Zna to i veliki srpski pesnik. U tom smislu poruka njegovih stihova može biti politički vrlo inspirativna. Još samo kada bi naš premijer Srbiju u Briselu, umesto Halidovom „Miljackom“, predstavljao Matijinim stihovima možda bi i bilo nade za nas.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Matija i Miljacka

* Obavezna polja