УМЕСТО УВОДА 

Контраверзни филм „Матилда“ режисера Алексеја Учитеља, који је изазвао дубоку подељеност у Русији, али и у Србији и другим православним земљама, одлучио сам се да одгледам не зато што сам, ма и на тренутак,  поверовао да је „писан према истинитој причи“, како тврде његови творци, нити зато што позив на његов бојкот сматрам чином који угрожава некакве уметничке слободе. Искрено сматрам да право на слободно уметничко изражавање не може бити старије од права на слободу верских уверења, и да је позив на бојкот од стране мајке Цркве и верујућих православних интелектуалаца сасвим легитиман чин, барем онолико колико и позив аутора публици да филм погледа.

Филм сам одгледао као антиглобалиста који сматра да су трагичан живот и мученичка смрт Цара Николаја II Романова, догађаји од прворазредног значаја не само за Русију, већ и за целу историју Човечанства, односно као православни верник који је у теми филма, начину на који је сниман и начину на који је најављена његова промоција препознао могућност да филм није сниман као art pour l’art (уметност ради уметности), већ као темељни удар на идеју Руске православне Цркве да канонизацијом Цара Николаја, у колективној православној свести свог народа, не само заувек сачува сећање на његову мученичку жртву коју је одабрао као владар и православац (имао је могућност да Русију напусти!), већ и да октобарску револуцију прикаже оним што је и била – побуном не само против Владара или система, већ и против Бога, односно сатанском творевином.

У том смислу филм као преносилац мас-порука људској свести омиљено је оруђе савременог глобализма и мислим да нема потребе посебно подсећати како је холивудска продукција направила логистику америчком покушају освајања света како промоцијом тзв. „америчких вредности“, тако и формирањем лика америчког ратника као „супер-хероја“ који руши све пред собом.

Но, не би смели заборавити ни улогу филмске, пре свега холивудске, продукције у потискивању верских осећања западног друштва и његовим потпуним раскидом са својим хришћанским коренима. Чини ми се да нема потребе посебно подсећати колико је „убијање“ божанске природе нашег  Господа, Исуса Христа, у холивудским остварењима као што су „Последње Христово искушење“, Мартина Скорсезеа, или „Да Винчијев код“, Рона Хауарда, где је ОН приказан као обичан човек који живи у тајној, ванбрачној, вези са Маријом Магдаленом, утицало на слабљење вере и отварање простора за сатанизацију читаве западне цивилизације.

Није тајна да је та сатанска цивилизација са Запада кренула на Исток, на Правосласвље и Русију као његов центар и чувара „Срца света“. Свим средствима, а филм је једно од њених омиљених логистичких оруђа. И зато се овај аутор нашао пред „Матилдом“ са антиглобалистичким матрицама у глави и хришћанском љубављу  у души, за мученика Христовог, Цара Николаја II Романова, последњег руског Владара пре Путина који је спојио Русију и Србију у јединствену визију Света и Православља.

Наравно, у овом тексту нећу бити филмски критичар, већ аналитичар антихришћанских порука овог филма, као и њихових намера. И зато не очекујте од мене похвалу костимографском гламуру, или дивљење техничким детаљима, камери и осталом, јер то сматрам нормалним за филм у чије је стварање уложено преко 25 милиона евра.(1)

КРАТАК ОСВРТ НА ЖИВОТ, ЉУБАВ И СМРТ ЦАРА НИКОЛАЈА

Николај Други Романов је рођен у Москви 1868, као најстарији син цара Александра Трећег и царице Марије Фјодоровне (Дагмар од Данске). Своју будућу супругу Алисију од Хесена (касније Александру Фјодоровну) први пут је срео 1884. године, на венчању њене сестре, када јњ њој било 12, а њему  16. година. Већ тада међу њима су заискриле младалачке емоције, које су приликом њиховог следећег сусрета, пет година касније у Санкт Петерсбургу, где је она дошла у посети сестри и зету, прерасле у искрену, страсну, љубав.

Међутим, Николајев отац, цар Александар Трећи, није подржавао жеље свог сина, а као сенка над њихову љубав надвило се и то што је Алисија сматрала да је недостојна руског престолонаследника, као и то што је морала из лутеранства да пређе у православље. Но, млади Николај био је упоран и истрајан у својој намери и осећању – и својима је казао да ће радије постати монах, него оженити другу жену!!(2)

Тек на самрти цар Александар благосиљао је ову љубав, а Николај II и Александра Фјодоровна венчали су се 26. новембра 1894. године у Санкт Петербургу, исте године када је и ступио на престо. Имали су петоро деце, четри кћери и једног сина.

Како би покварили складан породични живот руског цара, енглеске тајне службе су преко дворских интриганата лансирале причу о наводној љубавној вези ње и Распућина, али нису успели у својој намери. „Њихов брак је све до дана, када су мученичком смрћу заједно напустили овај свет, био складан, пун спокоја и слоге, али прожет и страственом љубављу, подршком и разумевањем.“(3)

Згађен понашањем подређених и општим приликама у земљи која је у ратним околностима била изложена револуционарним трвењима, абдицирао је 15. марта 1917. године, у корист брата, који је одбио круну. Одбио је помоћ Немачке и прилику да напусти Русију.

Царска породица Романов (цар, царица, њиховаи деца и четворо слугу) бездушно је, од стране бољшевика, погубљена 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу (тада Свердловск), а има назнака које упућују да се њихово убиство може назвати сатанистичким ритуалним чином.

Руски Врховни суд октобра2008.г. признао је Николаја II Романова и његову породицу као жртве политичке репресије. А, 1. новембра 1981. године, Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом канонизовала је последњег руског цара. Деветнаест година касније, 2000-те, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.

А САДА О ФИЛМУ „МАТИЛДА“ И ГЛОБАЛИЗМУ

Пар горе наведених биографских детаља о животу последњег руског монарха неопходно је знати како би се са одговарајуће дистанце пратила радња филма „Матилда“, пре свега теза аутора да је филм прављен по „истинитој причи“, која нема упориште нити у историјским подацима, нити у дневнику Цара Николаја, посвећеној само једној жени, својој супрузи Александри Фјодоровној. Радња филма прати наводну романсу руског престолонаследника Николаја и примабалерине петербуршког позоришта Матилде Кшесинскаје, која се наводно развија у периоду 1892 – 1894, дакле практично се окончава у години када се Николај жени и постаје руски цар.

Намера је јасна. То није екранизовање „истините приче“ о тајној љубави, нити намера да се прављењем интригантног филма заради новац и понеки Оскар. То је првенствено порука да Цар Николај није био добар хришћанин, да није био искрено одан жени којој се заветовао, па самим тим ни породици, као и да није заслужио „канонизацију“. Овакав приступ могао би се сматрати одговором на пророчке речи игумана Серафима (Кузњецова) које се евидентно остварују. Он је 1920. године у време страшног бољшевичког терора, записао: „Проћи ће тужни дани грозничавости док руски народ не постане свестан своје кривице. Пре тога ће испити до дна чашу невиђених невоља, туге и кажњавања због невино проливене крви Божијег помазаника и његове породице. Тада ће раскајани руски народ почети да празнује сећање на свог благочестивог Цара-Мученика, молећи га за опроштај страшних грехова народних према њему и његовој породици. Док не дође до тог раскајања у народу, до тада неће бити ни милости од Бога“.(4)

Русија је заиста прошла ту Голготу невиђених невоља и понижења, а њен успон некако се временски поклапа са канонизацијом Цара-Мученика и његове породице, са почетком празновања сећања на њих. Овај филм је одговор друге стране и у преносном смислу покушај поновног убијања Цара Николаја и подривање православне снаге Русије. Ту, као аналитичар глобализма немам дилему.

На то, поред осталог, указује и чињеница да је улога Цара Николаја поверена немачком глумцу Ларсу Еидингеру, човеку који у својој биографији има и играње у порно филмовима, да је главна јунакиња у изражавању емоција циљано неубедљива како би се приказало да љубав тече само од Николаја према њој итд.

Овај филм, импутирајући дубину и путеност једном претолонаследниковом површном познанству,  гађа симболику онога шта за Русију Цар Николај II Романов представља данас. Слика цара прељубника шаље нам се да би заменила слику цара Мученика! На стварне намере овог филма указаће и његова даља судбина. Методологија глобалистичког деловања је таква да ваља очекивати да ће „Матилда“ имати номинацију за оскара, а понеки и освојити. Ако се то догоди, сматрајте то потврдом мог става да је овај филм повратни удар сатанистичке спреге на православну Русију.

Отуда је разумљива реакција Руске цркве и верујућих православаца против овог филма, као и захтев кримске заступнице у Руској Думи, Наталије Поклонскаје, да Тужилаштво „преиспита“ сценарио филма и забрани његово емитпвање у Русији, који је подржало мноштво посланика и интелектуалаца.  Али, било је и оних са друге стране. Зато морамо и разумети одлуку Министарства културе Русије да одобри приказивање филма. Шта друго, када је већ снимљен?!

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Руски цар, Николај II Романов, био је пријатељ, заштитник и добротвор Србије. Када се српска војска након офанзиве Аустроугарске, Немачке и Бугарске нашла у готово безизланом положају и преко планинских гудура кренула пут Јадранског и Јонског мора и, исцрпљена и изгладнела, била на крају физичких снага Цар се појавио као спасилац. Јануара 1916. он је запретио је да ће Русија иступити из рата ако Британија и Француска не евакуишу Србе, односно не пошаљу флоту којом ће бити транспортовани у безбедност. То је истина о наводној француској „помоћи“. Сматра се да је на Крф тада евакуисано 140.000, а у Бизерту 12.000 српских војника, који су након опоравка постали незаустављива сила у ослобађању отаџбине.

Питање је у којој мери је тај догађај повезан са његовим трагичним крајем. Отуда, верујем да лаж на којој је саткана „Матилда“ неће променити перцепцију коју о Цару Николају Срби имају и као словенски народ и као православци, без обзира на подршку коју су аутору филма дале неке прозападне НВО у Србији, познате по русофобству.

Ја, ипак, много релевантнијим сматрам оно што је о  редитељу филма написао православни публициста Ранко Гојковић у ауторском тексту за ФСК:

„Режисер Учитељ који није васпитан као хришћанин, не може ни схватити да је истински хришћанин по дефиницији породичан човек. И Цар Николај је сваки слободан тренутак кад се ослобађао државничких обавеза, посвећивао својој породици. Он је у браку био изузетно срећан. Кротост, смирење, узвишеност, речју, све најбоље хришћанске врлине, толико су красиле ову дивну породицу да она заиста може представљати узорни пример за сваку хришћанску благочестиву породицу“(5).

И зато, високобуџетску филмску лаж звану „Матилда“ треба што пре заборавити. А сећање на Цара Николаја као мученика ојачати.

Више од двадесетпет милиона долара буџета а тако јефтин филм и провидна порука.

_______________________________

Одреднице:

  1. rs.n1info.com/a289993/Vesti/Kultura/Rusija-dozvolila-prikazivanje-filma-o-caru-Nikolaju.html
  2. www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/slavne-lepotice/56061/ruska-carica-satkana-od-ljubavi-i-vere-kako-je-volela-aleksandra-romanova
  3. Исто
  4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/gledanje-matilde-je-sramotan-cin-za-srbina/
  5. Исто

Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на “Матилда” или путеност као ругање мучеништву

* Обавезна поља