Nakon promocije još jedne srpske vlade evro-atlantskog usmerenja, na čelu sa Anom Brnabić, dežurni Vučićevi analitičari, koji sebe ubrajaju u pismenije i pametnije, požurili su da preduprede kritike plasiranjem teze da je ovo, zapravo, najproruskija vlada do sada. U prilog svoje tvrdnje, pomenuli su kadrovska rešenja, odnosno ulazak u vladu dr nenada Popovića, imenovanje Vulina kao ministra vojnog, kao i navodo jačanje uticaja Dačića i SPS-a u vladi, odnosno imenovanje Ružića i Trivana za nove ministre. Posebno se naglašava, tobožnje, nezadovoljstvo Amerike izborom Vulina, što se tumači kao „genijalni“ Vučićev „proruski manevar“.

Šta reći na ovo osim citirati slavnog Cicerona: O tempora, o mores! (čudnih li vremena, čudnih običaja). Iako je najbolji odgovor ovim smutljivcima bistre vode dala sama Ana Brnabić svojim intervjuom Blumbergu, u kome je jasno rekla šta misli o perspektivama rusko-srpskih odnosa, valja se malo pozabaviti maglama o “ruskom krilu” u srpskoj vladi, koje se sračunato poturaju domaćoj javnosti.

Nema nikakvog proruskog krila u sadašnjoj srpskoj vladi. Ova vlada, koja neće dugo trajati i čiji je cilj da što je brže moguće zaokruži poodmaklu evro-atlantsku kolonizaciju Srbije, neće se previše zamajavati Rusijom, Kinom, vojnom neutralnošću i ostalim Vučićevim poštapalicama. Time će se baviti Nikolićeva kancelarija. Oni imaju preča posla. Evropeizaciju. Tako bar stvari zamišljaju mala Ana i veliki Aleksandar. Takva su im i kadrovska rešenja.

Ako možda i ne mogu adekvatno ceniti misiju Nenada Popovića, osim kroz činjenice da je, sa jedne strane, uz Andriju Mladenovića, prvi Koštuničin saradnik koji se direktno priključio Vučiću, a sa druge zadržao veze i uticaj koji je u Rusiji gradio godinama, o “rusofilstvu” ostalih mogu reći da je vidljivo koliko i jutarnja rosa u julskom popodnevu.

Zar Ivicu Dačića, čoveka koji je kroz direktnu pogodbu, ulazeći u koaliciju sa Tadićem, Srbiju isporučio evro-atlantistima, iko ozbiljan može smatrati ruskim čovekom. Zar stranku čiju je izgrađenu ideologiju urušio kako bi je pretvorio u preduzeće koje trguje uticajem, iko može smatrati privrženom bilo čemu, osim novcu? Koji i čiji politički interes Dačić i njegovi nisu izdali, šetajući čas levo čas desno, oblačeći čas žuto, čas crveno? Koji je to korak ka izdaji Kosova, dolasku do praga NATO članstva ili sračunatom uništavanju porodične Srbije načinjen a da ga Dačić nije direktno odmarširao? Zar su Rusi ludi da to ne vide? Zar ga iko ozbiljan, tamo, može smatrati rusofilom? ma, kakvi. On sam sebe proglašava rusofilom neotesanim izjavama poput: „Meni je Putin lično rekao“, „Ja i Šojgu smo stvorili ruski centar“ itd. Rusi, istina, znaju kako da ga pritisnu da povremeno promeni pesmu, ali to traje vrlo kratko. No, mi smo ti koji tom prevrtljivcu dajemo izborni legitimitet. A šta reći tek o Branku Ružiću, koga Zapad odavno, a sada i Vučić spremaju da preuzme SPS.  To je izvesno.  Ne što Dačić ne sluša, već što se potrošio. Ružić je čist evropejac, bez zadrške. Toliko o rusofilstvu Dačića i SPS-a.

A gde je i kada Vulin pokazao bilo kakvu privrženost Putinovoj Rusiji? Čime? Kojim delom? Pustimo njegove mladalačke ludorije sa Mirom Marković, gde je glumeo srpskog Čegevaru bez kape i koje je zaboravio odmah pošto je udelu u vlasti i masti došao kraj. Sada je to bezrezervni Vučićev poslušnik, koji je još koliko juče, obučen u crnu košulju, Srbima sa Kosmeta, bejzbol palicom ukazivao na snagu i opravdanost Briselskog sporazuma. Jedina njegova veza sa Rusijom je Mira Marković, ali mislite li da se on te žene, danas, uopšte seća?! O, ne! Na svoju „političku mamu“ taj je zaboravio kao i na svoje levičarstvo.

Njegovo imenovanje za ministra odbrane proističe isključivo iz Vučićeve želje da oba ministarstva sile (i vojsku i policiju), kao i tajnu službu (Bata Gašić), poveri sebi apsolutno odanim ljudima, odnosno stavi pod svoju direktnu kontrolu. Stefanović, Gašić i Vulin, kakvi su da su, to će mu sigurno omogućiti. Istina, Miloševiću takva filozofija nije mnogo pomogla, ali možda Vučić veruje kako njemu hoće.

Dakle, u postavljanju Vulina nema nikakvog pokazivanja ka Rusiji. Ono je samo materijalizacija Vučićeve želje da direktno upravlja ministarstvima i službama sile, a ta želja proističe iz njegovog straha u one koje su mu birali drugi, ili nepoverenja u one koje je birao sam.

Nemam ništa protiv toga. Neka ga. Ako on smatra da je, za ministra odbrane, pogodan čovek koji je tako vatreno glumio patriotskog levičara, a izbegao služenje vojnog roka u vreme kada je vojsku služio čak i jedan Goran Svilanović, eto mu ga. Ako misli da je Stefanovićeva slepa odanost, bez zaista ijednog drugog kvaliteta, dovoljna da upravlja složenim strukturama unutrašnjih poslova, neka mu ga i on. I onaj polipismeni Gašić.

Samo neka nas njegovi glasnogovornici ne ubeđuju da je bilo koga postavio radi Rusije i da postoji nekakvo prorusko krilo vlade.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ministarstva sile i „prorusko krilo“ vlade

* Obavezna polja