Takozvani pregovori Beograda i Prištine poslednjih šest-sedam godina sve više su nalik na loš pozorišni komad u izvođenju očajnih glumaca pred zbunjenim i sluđenim gledaocima koji ne mogu da pobegnu iz dvorane, pošto su na njoj vrata „sa sedam brava“.

Svakom činu ovog komada prethodi jedna od uobičajenih izmišljotina Aleksandra Vučića kako je prethodna vlast predala Kosovo Šiptarima, pa sada on jadan čemeran mora da bije veoma teške i neizvesne bitke ne bi li nekako ispravio veliku grešku demokrata, ali nije siguran da će, i pored ogromnih napora koje ulaže, u tome uspeti.

Lako je, međutim, utvrditi da je i ovo jedna od njegovih bezbrojnih obmana koje „prodaje“ srpskoj javnosti. Prvi sporazum koji je Vlada Srbije uopšte sklopila sa Prištinom je iz aprila 2013, a na njemu se nalaze potpisi Ivice Dačića i Hašima Tačija. Predsednik SPS-a je, istina, preletač iz prethodne vlasti, ali je svakome jasno da je obično šibicarenje pokušaj da se sporazum sa Tačijem pripiše vladajućoj koaliciji do 2012. godine, i, razume se, „žutima“, zbog kojih AV u svakoj prilici upravo i ponavlja ovu izmišljotinu.

Po tom sporazumu, Srbija se obavezala da ukine svoje institucije na Kosovu i Metohiji, dok je Priština pristala da osnuje Zajednicu srpskih opština.

Srbija je svoju obavezu savesno ispunila, a što se tiče Prištine – „Kako tade, tako i ostade“. Od ZSO nigde ni traga. Punih sedam godina.

To, opet, nije razlog da AV (koji je u međuvremenu postao glavni pregovarač sa srpske strane ) od njih odustane. Naprotiv, on redovno putuje u Brisel, tamo zakopčava sako, ljubi se sa Mogerinijevom, rukuje sa Tačijem. I godinama tako. A ZSO nikako da se izlegne. Iako mu Šiptari lepo kažu: samo što nije, tek što nije… Dok donesu zakon, dok padne sneg, dok se on otopi… kad prestane kiša.. Ili možda: kad na vrbi rodi grožđe.

U međuvremenu javljaju se svetski i belosvetski političari zainteresovani da pomognu i Beogradu i Prištini kako bi sklopili „istorijski sporazum“. Objašnjavaju da je dijalog nezamenljiv i da druga rešenja jednostavno ne postoje. Sem toga, oni iz sve snage hrabre Srbiju da istraje na evropskom putu. Ona je potpuno zaslužila da se nađe među ostalim članovima te zajednice evropskih naroda. Potrebno je samo da se još malo potrudi.

Samit u Berlinu 29.04.2019.

A dok godine neumitno prolaze, Kosovo se, iako ne i zvanično, postepeno sve više odvaja od Srbije.

Nedovoljno brzo za razne stručnjake za Balkan. Pa se neki od njih (a sva je prilika da su iz Vašingtona) seti kako bi bilo zgodno da se stvar malo ubrza, i onda smisli da Šiptari uvedu posebne takse na robu iz Srbije i BiH. I da ih ukinu kad im Srbija prizna nezavisnost.

Smešne scene nastaju pošto Priština uvede ucenjivačke takse. Kao, svi se začude, pa počnu da uveravaju Haradinaja kako to nije lepo. A on, kako vidimo, neće ni da čuje. Neka ceo svet priča šta hoće, on će ukinuti takse tek kad mu Srbija prizna državu.

Onda se poslednjeg ponedeljka u aprilu ove godine u Berlinu postavlja nova scena ovog komada. Domaćica Muti Merkel uz saradnju Emanuela Makrona saziva skup koji tobože treba da predloži rešenja za postizanje sporazuma Beograda i Prištine. Po čijem nalogu ili odobrenju (SB OUN, EU…) nije jasno, a tek je zagonetan dolazak predsednika vlada zemalja „Zapadnog Balkana“ i predsednika Saveta ministara BiH..

AV i premijerka Ana Brnabić, bili su veoma razočarani sastankom, jer nisu čuli ni jedan jedini predlog koji bi uticao na poboljšanje sadašnjih odnosa, ništa ni nalik bilo kakvom kompromisu, dok je ucenjivačka taksa ostala na snazi.

Posle „Berlinskog ćorka“, prvi plačko Srbije dobio je dodatnu inspiraciju za nova lelekanja o teškoći postizanja sporazuma. Bio je uveren da će Šiptare potresti i smilovati ako više ne pominje ZSO, već pristaje na nastavak dijaloga čim oni ukinu takse, dok je premijerka zadovoljno konstatovala da je Srbija „učvrstila poziciju iskrenog i pouzdanog i partnera“. Nije baš jasno u čemu se to ogleda, ali, valjda, ona zna šta govori.

U međuvremenu je i Hašim Tači (inače veoma nezadovoljan ishodom ovog skupa u Berlinu) pokazao svojevrsnu inicijativu, pa je rekao kako Albanci iz Preševske doline imaju pravo da se priključe svojoj matici. Što je, nesumnjivo, veoma zanimljiva nova ideja o kojoj bi se moglo raspravljati na sastancima u „narednom periodu“ dok se ne dođe do „istorijskog sporazuma“.

Na prvi pogled reklo bi se da 29. aprila 2019. na skupu u Berlinu nije postignut nikakav dogovor, ali to jednostavno nije tačno. Svi su se učesnici složili da se sledeći sastanak održi prvog ili drugog jula ove godine u Parizu.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neuspeh u Berlinu i nova Vučićeva lelekanja

* Obavezna polja