Dragan 4 aMa koliko bila sluzava i umočena u šlag izgleda da „kosovska žaba“ niz usko srpsko grlo nije skliznula onako kako su očekivali kreatori briselskog projekta i njihovi „jedinstveni“ izvršioci u Srbiji. Nešto tu ne valja.

Nakon što je pokušaj medijskog slavljenja preporuke za datum zazvučao kao pesma na sahrani, a muk naroda i makaze EPS-a dočekale najave zlatnog doba za Srbiju, nakon krajnje promašenog Vučićevog i krajnje neukusnog Dačićevog intervjua na RTS-u u udarno vreme, nakon neuspelog pokušaja režimskih tabloida da značaj poruke Svetog Sinoda o Kosmetu umanje skarednim fotografijama Kačavende, a posebno nakon ostavke Aleksandra Vulina i ispoljenog jedinstva Srba sa Kosmeta koje je pobedilo partijske interese beogradskih lidera, svevideće oko je procenilo da se mora lično pogurati stvar.

U roku od nepuna 24 časa oglasili su se baronica Ešton, neizbežni Kacin, američki ambasador Kirbi, a iznenada doleteo nam je i Štefan File da nas ohrabri na evropskom putu. I zamislite, svi nam oni pojašnjavaju kako briselskim Sporazumom Srbija nije priznala Kosovo, kao da nismo dobro čuli Vučića i Dačića.

Kakva orkestriranost, kakvo saglsje tonova! Ako već nisu, mogli bi da osnuju hor. Uz unjkavi Drecunov i sve muževniji Grubješićkin glas, nema melodije koju ne bi mogli uverljivo da otpevaju osim Kazačoka.

Ali, šta njihova pesma znači? Kome je namenjena, kada je jasno da će i u Skupštini ovaj nespretni i nesretni dokument dobiti nadmoćnu većinu?

Kao neko ko od samog početka tzv. „briselski proces“ posmatra kao projekat manipulacije sa poznatim ishodom i čije je stavove vreme, nažalost, potvrdilo, normalno je što ću odgovore na ova i neka druga pitanja potražiti baš u toj sferi.

Pre svega, ovako naglo i parcijalno interpretiranje tumačenja jednog dokumenta obično nije manir visokih evropskih zvaničnika i pokazuje da oni nisu zadovoljni kako su i sa kim srpski zvaničnici krenuli u približavanje sadržine Sporazuma srpskoj javnosti. Nije ni čudo. Čovek koji je, uz same pregovarače, odabran da bude glavni nosilac kampanje približavanja, gospodin Milovan Drecun, očigledno se loše snalazi u ovoj ulozi i ne uspeva da pažnju javnosti usmeri na teme koje mogu afirmisati Sporazum. Naime, kako je „de facto“ priznavanje Kosova jedino što srpski učesnici u briselskoj predstavi zaista nisu uradili a tiče se zaokruženja kosovske nezavisnosti, to je moralo biti mnogo agresivnije isticano. Umesto toga, Drecunovo olako hvatanje za nekakve NATO garancije koje niko iz alijanse ne želi da potvrdi a kamoli da potpiše, kao i prečesto korišćenje konstatacije kako je Sporazum loš, ali se nije moglo bolje, koja kod slušaoca širi umesto da sužava kritičku svest, mogu se smatrati strateškim greškama, jer kod „gutanja žabe“ vreme nikada nije saveznik, a stavovi se uvek nameću brzo ili ste u problemu.

No, sve bi se ovo nekako i ispeglalo da srpski nosioci briselskog koncepta nisu u potpunosti izgubili kontrolu nad Vladinom kancelarijom za KiM. Strateški je očigledno kako je bilo planirano da upravo ovo vladino telo bude nosilac implementacije briselskog Sporazuma pa su i kadrovska rešenja bila tako postavljena. Aleksandar Vulin, jedan od retkih čijoj je političkoj karijeri članstvo u JUL-u više štetilo nego koristilo, dobio je novu priliku, a sigurno i velika obećanja za dalji napredak, dok se Krstimir Pantić, očigledno pogrešno, cenio kao politički pripravnik kojim će se lako upravljati iz centrale i koji će, zbog karijere i onoga što je prati, podriti jedinstvo kosmetskih Srba u odbijanju Sporazuma. Na sreću to se nije dogodilo! Obojica su, svako na svoj način, pokazala patriotizam i poštenje koje dugo vremena ne postoji u srpskoj politici, posebno ne kod onih koji su u prilici da budu vlast.

U svakom slučaju Kancelarija za KiM odbacila je politiku sopstvene Vlade, što sa jedne strane svakako jeste krajnje neprijatan presedan koji pokazuje koliko se za sobom nisu osvrtali naši nosioci briselskog procesa jureći za datumom, ali sa druge je i situacija koja je zahtevala mudro i staloženo rešenje. Nažalost, vrh Vlade reagovao je krajnje neodmereno i neprimereno, najavama o ukidanju Kancelarije, što bi se pre moglo nazvati osvetničkim nego racionalnim političkim stavom. Jer, takav čin, doveo bi do potpune konfrotacije Vlade sa kosmetskim Srbima, a mirnu implementaciju sporazuma učinilo trajno nemogućom.

S obzirom da svevideće oko nerado gleda ugrožavanje svojih projekata kadrovskim previdima, a Vulin i Pantić kadrovski se vezuju za SNS, verovatno je da ovakav razvoj događaja, ozbiljno dovodi u pitanje kredibilitet Alksandra Vučića kod onih koji su ga nedavno promovisali u političkog gospodara ovih prostora. Siguran sam da ga sada time neće previše opterećivati, ali i da mu to neće zaboraviti.

No, to je sada manje važno. Mnogo je zanimljivije zašto superiori briselskog procesa, u trenutku kada je sigurna njegova potpuna podrška u srpskim institucijama, svoje visoke činovnike kakvi su Ešton i File uprežu u oblikovanje kampanje pojašnjavanja Sporazuma srpskom narodu?! Šta žele da postignu, ili šta žele da spreče?!

Odmah je jasno kako žele da se pažnja javnosti usmeri na pitanje priznanja Kosova i to priznanja „de facto“ budući da je „de jure“ svakako učinjeno. Jer, „žaba“ koju nam Dačićevom rukom graju u grlo nije žaba priznanja, već žaba predaje, odnosno odricanja. To je suština. PREDAJA TERITORIJE I NARODA ŠIPTARSKOJ PARADRŽAVI ! To je polje koje oni žele da izbegnu nametanjem drugih tema. To je duh briselskog Sporazuma, kakvi lokalni komandiri i ostali bakrači!

Srbija deo svoje teritorije stavlja pod pravnu, ekonomsku, teritorijalnu i svaku drugu jurisdikciju secesionističkih vlasti i na taj način prihvata secesiju kao legitiman čin. U Sporazumu se Ustav i zakoni Srbije ne spominju ni jedan jedini put, već se sva rešenja traže u okviru kosovskog pravnog sistema i to se u dokumentu naglašava. Srbija se, dakle, ODRIČE bilo kakvog državnog i pravnog prisustva na teritoriji Kosmeta, Srbija PREDAJE narod i teritoriju šiptarskim secesionistama. Naravno da to znači priznanje „de jure“, ali oni pričaju o „de facto“ želeći da skrenu pažnju sa suštine.

U tom smislu treba, u kampanji protiv Sporazuma, daleko češće nego do sada koristiti reči kao što su „predaja“ ili „odricanje“ teritorije, jer ih svest jasno prepoznaje, a mogu se potkrepiti odredbama Sporazuma.

Drugo što je superiore briselskog projekta svakako zabrinulo jeste najavljeni miting kosmetskih Srba u Beogradu. Takva koncentracija nacionalne energije sigurno će probuditi mnoge „uspavane“ i osloboditi straha mnoge „uplašene“ što su kategorije koje su ključ vladavine svih, od naroda, otuđenih režima u svetu, pa i u Srbiji. Ne vole oni to. Nikada. I od toga kako će sa tim izaći na kraj zavisiće dalji tretman sadašnjih srpskih vlastodržaca kod globalističkih gospodara.

I zato, možda, zaista nije gotovo. Jedinstvo i sloga, ali ne u PREDAJI već u ODBRANI ključ su borbe koja predstoji. Širi dalje…!!


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Širi dalje

* Obavezna polja