Milice, srpska doveka mučenice! Oprosti…

… prvi put nakon osamnaest godina, na dan kada je počelo zvervstvo nad tvojim detinjstvom, nisu se začule sirene opomene i našeg bola. Ni glas tuge naše. Ni gnev pravednika. Ugasio ih jedan čika koji je prodao svoja sećanja i sada briše sećanja svih nas. Za vlast i novac. A šta smo MI, bez sećanja na TEBE, bez sećanja na NAS, Milice…?

Ni roblje nismo. Već, suza bez lica! Reka bez izvora! Vojska bez zastava! To smo, MILICE, srpska doveka devojčice!! Kćeri i sestro NAŠA, bolu naš neprolazni…

I nije samo sirene ugasio. Taj je čika, vlast bez sećanja, dan našeg jada i stradanja u predizborni miting pretvorio. I na dan našeg bola i prkosa, na našu zemlju, zemlju kojoj je tvoje krhko telo predato, krvnika doveo i zagrlio. Jednog od onih koji su tvoju smrt naredili.  I pustio ga je da govori, da nam se u lice ruga, kako smo od tada, od tvoje smrti,  “na evropskom putu napredovali”…

Njega, Gerharda Šredera, neosuđenog ratnog zločinca, prvog nemačkog političara posle Hitlera koji je nemačke bombe na stranu zemlju bacao. I to baš na NAS, baš na TEBE, Milice. Na tvoje ruke majušne, na tvoje lutke krpene, na tvoje igre nevine. Njega, njega je doveo da nam kaže koga da biramo. Oprosti nam, Milice, srpska doveka mučenice…

Ali, taj čika, čovek koji je prodao svoja sećanja, nije samo njega, Šredera, doveo. Šireći Srbijom strah i siromaštvo, bacajući mrvice i prazna obećanja, mnoge je prevario i poveo na taj put bez sećanja. U sto autobusa mogu stati. Na hiljadama partijskih radnih mesta prepoznati. Puna Arena ih je bila. Nekada su, na taj dan, sveće za tebe palili, a sada tvom krvniku tapšali. Za još malo partijskog plena. Za još neku kupljenu diplomu. Za još malo plate iz budžetskog deficita. Neka im je prosto, Milice!

Jer, nije ni njima lako. Nije lako zaboraviti tvoj osmeh. Još teže ga je izdati. Jer, ti nisi samo sećanje, ni čista duša dečija! Ti si Srpska istorija, Milice! Kćeri i sestro NAŠA, pupoljku naš iščupani…

Znaju i oni da više nisu ljudi, jer nema ljudi bez sećanja i ponosa, već su jedni uplašeno stado koje juri da se prehrani, a drugi profiteri koji svojom zemljom trguju. I koji se nadaju da će, kao i njihov vođa, svoja sećanja prodati, jer ne znaju da tamo gde ih vode samo jedan sećanja naplaćuje. Prepoznaju se po tome što te nikada u oči ne gledaju, a Boga pomenu samo na dan svojih lažnih slava ili teške bolesti. Jer, oni koji sećanja prodaju, oni koji tebe zaboravljaju, ni Boga ne mogu imati.

Šta je Bog, ako nije sećanje na nas same?! Milice! 

I zato, čika koji je svoja sećanja prodao i na Dan bola i ponosa tvoga krvnika zagrlio, već dugo pozdravlja rogatim pozdravom. Sve nas. I runama satanskim  svoje ime u kampanji predstavlja, u Srbiji zemlji pravoslavnoj. Na evropskom putu. I na dan, kada su prve bombe pale, kada je počelo tvoje ubijanje, te su nas rune iz Arene gledale. I čitav taj cirkus nakaradni bio je veliki satanistički ritual, koji se tvojoj smrti rugao, ne bi li je poništio i sećanje na TEBE izbrisao. I zato oprosti, …

Ali, nećemo te dati, Milice, srpska doveka pravednice… Ni crnim runama, ni zaboravu, ni bolesnom Mefistu koji je za vlast prodao svoju dušu i sećanja. I neka znaju krvnici, Šreder i Bler, da Srbija pamti! I ne ljubi krvnike! A da taj koji ih je doveo i njegova svita, vlast bez sećanja, nisu Srbija!

Srbija smo MI, Svetosavci i Pravoslavci! Narod verujući, koji zna da bez Smrti nema Vaskrsenja. Jedini narod, uz braću Ruse, koji ima dve domovine – Nebesku i Zemaljsku.  Ono što te domovine vezuje, što briše granicu, jeste Vera, Mit i Sećanje!

I zato, šta bi to bili MI, bez sećanja na TEBE, bez sećanja na NAS, Milice…?

Milice, srpska doveka mučenice! Nikada te nećemo zaboraviti! Ni oprostiti … 

 

Trogodišnju Milicu Rakić usmrtio je NATO projektil 17.aprila 1999. godine, oko 21 sat i 45 minuta.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Oprosti nam, Milice …

* Obavezna polja