“Ивановић је био човек који је желео да направи промену изражавајући своје мишљење, а није могао бити инструментализован…”

“То је веома опасно и шаље поруку да ће бити ућуткани људи који се усуђују да говоре док починиоци могу да рачунају на некажњивост. Ово је веома обесхрабрујуће за људе…” (1)

 Јан-Хуберт Лебет, “амбасадор” Швајцарске у Приштини

 

Ових дана Република Српска гори због нерасветљеног узрока смрти Давида Драгићевића, младића из Бањалуке који је нестао у ноћи између 17. и 18. марта ове гпдине, а након шест дана пронађен утопљен на ушћу Црквене у реку Врбас, наводно са траговима мучења по телу. Евидентну спорост истражних органа и спремност оца убијеног да ову истинску трагедију политизује очас су искористиле прозападне лобистичке групе и Република Српска се, у изборној години, нашла у опасном вртлогу грађанских немира очигледно вођених по Шарповим принципима „обојених револуција“, на чијем челу су професионално обучени активисти школовани у радионицама које, нема сумње, носе методолошки потпис Срђе Поповића, односно његовог Отпора који је еволуирао у Канвас.

Запаљиви манипулативни говори, лако памтљиви слогани, злоупотреба друштвених мрежа, окупљања пуна ритуалних гестова са десетинама слика насмејаног младића, срца на асфалту у којима горе свеће, све то постало је „Правда за Давида“, усмерени политички перформанс који нам, како маса расте, све отвореније сугерише да је Давидов убица заправо зла власт која је урадила ово, или није урадила оно. И која ће нас, нема сумње, сутра све побити ако јој се данас не супроставимо овде и сада. Јер, сви смо ми Давид …

Наравно, сходно шаблонима, протест формално воде млади људи, непознати широј јавности, чија енергија пружа привид спонтаности, а тик иза њих су лидери и подмладак прозападних странака које је Додик понизио на недавним локалним изборима, припадници НВО које финансирају западни фондови, „истакнуте“ јавне личности и остала позната свита. Углавном исти они који су нешто слично покушали па нису успели 2014., односно кренули па стали 2017. године. И њихови господари из лондонских магли.

И тако је једна истинска људска и породична трагедија постала политичка прича са претећим садржајем, а неодмерени корисници западних тантијема, попут Вукоте Говедарице и осталих, који у парламенту Српске узвикују „Убиство!“, а уместо доказа нуде линч министра полиције, иницијална каписла која може изазвати опасне последице не само по Републику Српску, већ по српски национални корпус у целини.

При томе, трагично преминули младић није био политичка личност, нити се кретао сумњивим политичким раскршћима којима га мртвог проносе англо-саксонски агенти и њихови плаћеници у Српској. Али, коме је то, уопште, важно сада када је „Правда за Давида“ постала улог за власт? И зато ће тензије наставити да расту, а Нерони наше стварности палити све веће ватре. У Српској …

А на другој страни српских земаља, на Косову и Метохији, језива ТИШИНА. Ни четри месеца након свирепог убиства Оливера Ивановића нема помака у истрази. Чињеница да нас је о томе обавестио безлични Петар Петковић, некада смушени Коштуничин портпарол, а данас још смушенији Ђурићев помоћник, а не Вучић, Брнабићка или бар небојша Стефановић, најбоља је порука колико је српској власти стало до решења овог случаја. Неколико фраза чији је смисао да истрага тапка у месту уз рутинско изражавање наде да ће починиоци бити пронађени (налогодавце нико и не помиње) једино су што је српска држава имала да каже о убиству човека који, зна се то, није био пи мери данашњих властодржаца.

И, замислите, нико да затражи „Правду за Оливера“, нико да сервилност српске стране у редовним бриселским сесијама услови напредовањем у истрази, нико да званично каже како се одвија истрага коју Београд води независно од Приштине.

А одвија се заиста лоше. УМНИК полиција се тиме не бави, Шиптари неће да сарађују, Американци не дају сателитске снимке, а представници Српске листе, који су наводно напустили косовске институције, немају времена јер испијају шампањац са Харединајем. Уосталом, они су, а не Шиптари, не тако давно, Оливера проглашавали највећим непријатељем и отворено му цртали мету на челу јер се побунио због онога што раде.

При томе, Оливер је био политичар јасно профилисаних опредељења, један од оних који је Север Косова и тај чувени Мост отргао из НАТО канџи и вратио држави Србији,  човек који је знао границу између преговора и предаје, разговора и издаје. И једини политичар који се након мандата у Београду вратио на Косово, своју земљу, да настави борбу. На тој земљи је убијен, након што га нису могли купити новцем, нити сломити хапшењима и лажним оптужбама. И након што је узвикнуо једно велико НЕ политици пузеће предаје Космета.

Зар Оливер, савремени косовски мученик, не заслужује „правду“ бар колико и млади Давид? Зар његове убице не треба да буду пронађене, зар налогодавци треба да остану непознати? Зар се без сателита не могу открити починитељи злочина?

Због чега онда сви ћуте? Зашто силиконска чуварка Друге Србије, Јелена Карлеуша, због нерешеног убиства не нападне Вучића као што је напала Додика? Зашто Кесић не маше Оливеровом као што маше Давидовом сликом? Зашто Крле не твитује? Где је Пешчаник? Зар швајцарски амбасадор у шиптарској парадржави треба да нас подсећа на то шта значи смрт Оливера Ивановића за све нас?

Нека о томе размисле сви они у Српској које су понеле родитељске или младалачке емоције, посебно они који нису били ни рођени, када смо на Видовдан предавали и убијали свог председника Слободана Милошевића, не зато што без тога није могло даље, већ зато да би издајничка клика на власти могла да подигне 5 милиона долара награде за његову главу, не разумевајући шта заправо Себи радимо. И нека знају да циљ није ни правда, ни мир, за Давида, ни Лукачева смена, већ Милорад  Додик, чији се долазак у Председништво БиХ жели спречити по сваку цену.

Наравно да млади Давид заслужује правду, да сваки злочин заслужује казну, али нека свако ко говори о „Правди за Давида“ размисли о неправди за Оливера, нека себи постави питања и понуди одговоре, како му их не би давали Петреусови медији и професионални „обојени револуционари“.

Јер, и лажна „Правда за Давида“ и истинска неправда за Оливера у политичком огледалу имају исти одраз, одраз лондонских магли и вашингтонског уранијума. Мир души њиховој…!

________________________________-

(1) – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/ambasador-shvajtsarske-o-oliveru-ivanovi-u/

 


Извор: Аналитички Форум

Оставите коментар

Оставите коментар на “Правда за Давида” и неправда за Оливера

* Обавезна поља