Ni sav glamur, u besne taolete i skupa odela uparađenih lažnih doktora i pravih lokalnih moćnika, njih preko šest stotina, ni svo blještavilo Sava-centra, ni sve ružičaste i srećne kamere rijaliti-Srbije, nisu mogle sakriti kukavnost tog ispraznog skupa. Glavnog odbora SNS-a. Vođa im je, uronjen u svoje apokaliptične vizije, opet kukao. A oni su plakali, molili ili ćutali a klimali.

„Moja kosovska politika doživela je poraz“ – ječao je vođa, predsednik Srbije, kao na opelu, ne kriveći za taj poraz ni sebe ni njih, koji vrše vlast, već nekakvu njemu (pa valjda i njima) stranu gomilu koja, zamislite, ne voli da živi, već da plače, a koju on nazvaše „Srbima“.

“Ta moja politika da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu je doživela poraz. Srbi vole da izgube sve. Više vole da plaču nad nečim što ostane daleko nego da imaju nešto u rukama”(1), poručio je vođa svojim odabranim sledbenicima i dodao:  “prvu rundu dobila je Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobeđuje”(2).

Čak i ako zanemarimo očigledan prezir i mržnju kojima su natopljene, njegove isprazne fraze šalju nam neke opasne poruke koje valja malo razložiti.

Pre svega, ove njegove reči govore da Vučić sebe uveliko vidi kao gospodara Srbije. Da li ste ikada čuli, u bilo kojoj demokratskoj zemlji, da predsednik  države, vlade, stranke ili bilo koje političke institucije izađe i prizna “Moja politika je doživela poraz” a da ne podnese ostavku kao moralni čin?! To je, u demokratskim društvima, nespojivo sa zdravim razumom. To je moguće samo u otvorenim diktaturama ili tamo gde se na presto dolazi nasleđem. A Vučić nije ni kralj, ni car.

Umesto da se zapita zašto njegove bolesne ideje o Kosmetu, uprkos medijskoj torturi i korišćenju najprljavijih manipulativnih metoda ne prihvata čak 80 odsto građana Srbije, (i to prema istraživanjima njegovih agencija), umesto da svoju politiku koriguje i uskladi sa interesima i stavom svog naroda i svoje Crkve, on po ko zna koji put vređa srpski narod i najavljuje nekakvu “drugu rundu” u kojoj će se on boriti “iako je sve izgubljeno”. Logično je, onda, da ga zapitamo zašto se bori, ako mu je već jasno da ogromna većina građana Srbije njegovu “borbu” vidi kao izdaju, prevaru i kršenje predsedničke zakletve? A pogotovo, ako je već “sve izgubljeno”?

U normalnom svetu političar na čelu nečega (od stranke do države), čija je politika “poražena” ima samo dve mogućnosti: da “poraženu politiku“ koriguje u skladu sa voljom većine ili, ako je principijelan, da se povuče i za svoje stavove bori kao opozicija ili kao frakcija (ako se radi o stranci). Zašto onda Vučić jednostavno ne vrati mandat većinskoj “plačljivoj Srbiji” i ne raspiše nove izbore, već najavljuje “drugu rundu” za politiku koja je, kako sam kaže, doživela poraz? I u koliko rundi narod treba da porazi tu “politiku” da bi se od nje, najzad, odustalo?

Odgovor na pitanje za koga se Vučić bori može biti samo jedan. Bori se za interese svojih nalogodavaca koji su ga doveli na vlast i tu ga održavaju. Koji su to platili novcem ili podrškom. Bori se za anglo-saksonske tajne službe, za Soroša, za Arape kojima prodaje zemlju i vodu, za svoj “Beograd na vodi”, za gej lobi … 

Za to se bori i to je njemu “pobednička” Srbija. Ta njegova Srbija ne prepoznaje Kosmet kao svoj deo, niti Crkvu kao svoju civilizacijsku vodilju. To nije Srbija Pravoslavlja i Svetosavlja, već Srbija sekti i satanizma. Srbija tajkuna, a ne Srbija domaćina. Srbija desetočasovnog radnog vremena, bednih nadnica i radnika koji na radnom mestu ginu zato “što se to dešava” a ne zato što je poslodavac napravio propust. Srbija koja u bescenje rasprodaje sve materijalno i duhovno što su naši preci vekovima sticali, računajući i ličnu slobodu. Jer, Srbin danas nije slobodan čovek već rob razuzdanih banaka, bezdušnih poslodavaca i drskih izvršitelja, koje brani aparat korumpirane države. Samo oni su “pobednici”, samo oni danas ne plaču i samo njima ne treba Kosovo. Nama, ostalima, “plačljivoj Srbiji”, kako nas nazva predsednik svih građana, treba. Jer Kosovo je naše. I nije na prodaju, niti za razmenu sa našim dušmanima. 

Da li je Vučić to shvatio i prihvatio u trenutku kada je uparađenoj gomili bez identiteta, u Sava-centru, obznanio da je njegova kosovska politika doživela poraz? Ne, naravno. Njegova objava bila je samo spin, koji mu je poslužio da za predstojeće “ništa” optuži nas svoje političke neistomišljenike, koji nismo hteli njegovo “nešto”, iako nam nikada nije obznanio šta to “nešto” zapravo predstavlja. Ali, on u praksi ne misli da menja svoju politiku koju je nazvao “poraženom”. Jer, praktično u trenutku dok je on u Beogradu pričao o “porazu” i proklinjao Nas, “plačljivu Srbiju”, njegov alter-ego, Hrvatica na čelu srpske vlade, Ana Brnabić, na zasedanju Generalne skupštine UN govorila je o Kosovu ni jednom rečju ne pomenuvši Rezoluciju 1244., dokument Saveta bezbednosti koji Srbiji garantuje suverenitet nad njenom južnom pokrajinom. Umesto nje to je učinio Sergej Lavrov. Takođe, žena u muškoj odeći u svom obraćanju najvišem telu OUN ni jednom rečju nije se zahvalila zemljama koje do sada nisu priznale Kosovo, kršeći tako uobičajenu diplomatsku praksu.

Dakle, iz njenog nastupa jasno je da Vučić i dalje nema nameru da se bori za suverenitet Srbije nad Kosmetom, na šta ga obavezuje Ustav, zakoni i predsednička zakletva, već da njegova politika ostaje “borba” za “nešto” što niko ne zna šta je sem njega, Tačija i izgleda Tonija Blera, koji to “znanje” naplaćuje od srpske države 150.000 dolara mesečno(3). Upravo on, Toni Bler, čovek koji je Kosovo u krvi oteo, sada po Vučićevoj “narudžbi” u svetskim prestonicama zagovara paket “razgraničenja”, koji Šiptarima treba da obezbedi stolicu u UN, a Srbiji ono “nešto”.

Otuda, Vučićevim rečima o porazu njegove kosovske politike ne treba pridavati značaj koje bi imale da ih je izrekao bilo koji drugi političar u Evropi. Iz izlaganja koje je podneo Glavnom odboru svoje stranke vidi se da on i ne pomišlja na prihvatanje bilo kakvog vida odgovornosti, što je njegova (i njihova) politika prema najvažnijem srpskom državnom pitanju “doživela poraz”. Njega reči i obećanja sopstvenom narodu, a posebno podređenima, odavno ne obavezuju, niti sputavaju, već ga inspirišu na nove laži. Iznova i iznova. Zato on umesto svoje odgovornosti nudi hajku na nekakvu “plačljivu Srbiju” koja obitava u njegovim bolesnim halucinacijama koje pokušava da narodu proda kao državničke vizije. Ali, on nije državnik. On je jeftini politikant. Državniku je politika oruđe, politikantu cilj koji opravdava sredstvo. Državnik ima viziju cilja, politikant ima vizije za svaku priliku, bezbroj njih koje izbacuje kako mu kad zatreba.

Zato u Vučićeve vizije mogu verovati samo oni koji su za to plaćeni, poput  tih 600. uparađenih beskičmenjaka u Sava-centru, krpelja na nacionalnom tkivu srpskog naroda, koji klimaju, plaču i glasaju po potrebi vođinih “vizija”. Oni su sa Kosmetom davno raskrstili i sada se bore sa kvadratima, automobilima i skupim letovalištima. Nikome od njih nije ni palo na pamet da zapita sebe ili vođu zašto je njegova kosovska politika “doživela poraz”? I koje mogu biti posledice? Njih su, onako napirlitane, mučile druge brige i važnija pitanja. Recimo, hoće li Vođa napustiti čelo stranke kao što je šušnuo, besan zbog onih pulena koji već otvoreno pričaju kako će mu ”odneti pare” i dobiti funkciju. “Šta posle Vučića”, za njih je bilo mnogo bitnije pitanje od onog ”šta posle Kosova”?!

Ali, blago njima, vođa nije otišao. Nije ni nameravo. Opet ih je samo malo plašio. Svoje nedoučene doktore i vickaste magistre a la “Megatrend Mića”. Neće ih on tek tako ostaviti. Kada ih nije ostavio zbog čl.6, čl.111 i čl.115 Ustava Srbije koje otvoreno krši što kao predsednik države ostaje i predsednik stranke, neće ih valjda ostaviti zbog par stranačkih funkcionera kojima su se malo otkačili jezici. Ko da kliče njegovim vizijama? Ko da klima, plače i glasa? Doduše, rekao im je zašto je ljut i nekima, neka se sami prepoznaju, otvoreno pripretio:

“Imamo visoke funkcionere stranke, koji sa direktorima javnih preduzeća, i to uopšte neću da krijem od javnosti, razgovaraju da ‘moraju uskoro da dođu promene u Vladi Srbije i kažu: Odneću ja Vučiću pare, pa ću tako da ga kupim, da mi obezbedi da postanem ministar odbrane ili ne znam čega drugog. Ajd’ da vidim, dođite, donesite pare, pa da vidim šta ćete da branite – ministarstvo ili rešetke u zatvoru“(4) –  poručio je razbesneli vođa i dodao – „Kad god se neko pozove na mene i traži nešto da je potrebno za SNS, oterajte ga u majčinu…”(5)

Malo prostački, ali vođa najbolje zna koji jezik govori rijaliti-Srbija kojoj je poslao ovu poruku. U majčinu, nego šta! U rešetke, nego kako! Pa, pisni, majčin sine, da nekome daješ pare. I kako ih daješ, ako ih ne primaš? Uostalom, zna se – oni koji su jezik previše plazili, nikada nisu dobro prolazili…

Ali, pazite, rekao je: “visoki funkcioneri”! Đavo je, dakle, odneo šalu. Pre ili posle neko će se dosetiti da pita ko je birao te funkcionere? I kako? Uzgred, te priče o “onima koji nose pare” traju već godinama. Pun ih je internet. Otkud baš sada tako tvrda reakcija…?

I kakve to ima veze sa objavljenim porazom Vučićeve kosovske politike? Ima. Zove se tehnika “preusmeravanja pažnje”, a Vučić se njome poštapa bukvalno pri svakom nastupu. Kada ogolimo, na toj tehnici se zasniva njegovo trajanje. Stalna zbrka bitnog i nebitnog, zamena teza, male poluistine u funkciji velike neistine. To je smisao njegovog politikanstva.

Ali, odricanje od Kosmeta, jer o tome je reč,  previše je složen proces da se maskira na takav način. Previše je crnog i crvenog da bi se videle lažne bele nijanse Vučićevih podvala. Čvrsti stav Crkve je prelomio, pa su mu zapadni mentori produžili rokove koji su isticali,  i obećali mu bolju logistiku, no to ne menja ništa u osnovnom cilju – Kosovo mora biti predato. Zato se ne treba zavaravati. Objavom poraza svoje kosovske politike na Glavnom odboru SNS-a Vučić ne pravi otklon od nameravane izdaje, već se prilagođava novim okolnostima, pregrupiše snage i kreće drugim putem, ali ka istom cilju. Kako će taj put izgledati možda nam pokazuju govor Ane Brnabić u UN i Tačijev kratki izlet na Gazivode, kao putokazi neposredne budućnosti.

Jer, niti je Ana Brnabić slučajno zaboravila da pomene “Rezoluciju 1244” u Njujorku, niti je Tači slučajno “poželeo da prošeta u prirodi” baš na Gazivodama. Ono što spaja ova dva događaja u vremenu i prostoru jeste Aleksandar Vučić na Glavnom odboru svoje stranke, dana 24.09.2018! Ono što ih razdvaja to smo MI, po predsedniku “plačljiva Srbija”, spremna da čistotom svoje suze i snagom svoje pravoslavne i svetosavske vere, brani i odbrani srpsko Kosovo i Metohiju.

Kako ga branili, tako nam Bog pomogao!

 

_______________________________

 

Odrednice:

  1. http://www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-na-glavnom-odboru-sns-a/
  2. Isto
  3. http://www.nspm.rs/hronika/vuk-jeremic-o-razgranicenju-u-ime-srbije-pregovara-toni-bler-za-150.000-dolara-mesecno-deo-plana-stolica-kosovu-u-un-brnabic-u-svom-govoru-u-un-nije-pomenula-ni-rezoluciju-1244-ni-formiranje-bsk-ni-srpsko-kulturno-nasledje-na-kim.html
  4. http://mondo.rs/a1134366/Info/Srbija/Vucic-glavni-odbor-SNS.html
  5. Isto
  6. http://mondo.rs/a1133740/Info/Srbija/Ana-Brnabic-uvrede-sindikalca-Zeljka-Veselinovica.html

Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srpski Mefisto i kosovske poruke iz Sava Centra

* Obavezna polja