Dragan 24Zlonamerno izrečena istina gora je i od najgore izrečene laži.

Viljem Blejk

 Beskurpuloznost i bezobzirnost u primeni svih oblika političke manipulacije, čak i onih najbizarnijih, osnovna je karakteristika Vučićevog dosadašnjeg vlastovanja. Nema laži koju on i njegov režim nisu spremni da izgovore, nema granice dostojanstva ili ljudskosti koju nisu spremni da pogaze, niti svetinje koju nisu u stanju da prodaju, kako bi ostvarili svoje materijalne i političke interese. Vide to, sve jasnije, čak i oni građani Srbije koji zbog nedostatka obrozovanja, iskrenosti u veri ili tradicionalnog vaspitanja, vlastima obično veruju.

Spoznaje to Srbija (i njeno izmrcvareno biračko telo), uprkos neviđene medijske kaljuge u koju je ciljano uvedena od strane režima i skupih međunarodnih spin-agencija koje Vučić angažuje za potrebe svog domaćeg i međunarodnog rejtinga, a koje predvode krvavi Toni Bler i njegova mračna senka Alister Kembel, simboli srpskog stradanja.  Uz neizbežni MI-6, naravno. I ta spoznaja polako, ali neminovno i sve brže, uvodi Vučića u spiralu pada. Otuda i žurba za izborima na pola mandata, otuda i očigledna nervoza kod čoveka koji naizgled rejtinški dobro stoji.

Nervozu mu dodatno pojačavaju njegovi zapadni nalogodavci koji, nošeni sopstvenim geopolitičkim interesima, od njega zahtevaju da u stisnuta usta srpskog naroda, po hitnom postupku, uz kosovsku ugura i NATO žabu, sa koje se još uvek cedi krv i sluz.

I zato, već na početku nove predizborne kampanje, aktuelni režim udara teškom artiljerijom manipulativne metodologije, želeći da zaplaši sve moguće oponente, koji se usude da mu se nađu na putu. Koje se sve ale i vrane nisu ostrvile na nesrećnog Milutina Mrkonjića (očigledno premladog za neupadljivi penzionerski život, a prestarog za stanje ushićene zaljubljenosti u kome se našao), samo zato što se usudio da javno kaže ono što o Prokopu može videti svako ko ima bar jedno oko.

Ali, sve bizarnosti tog slučaja, sva laž i mržnja kojom će aktuelni režim pokušavati da zameni nedostatak argumenata, nisu ništa spram njegove spremnosti da koristi tragediju smrti u svrhu svoje političke promocije. A sa tim se Srbija suočila ovih dana u dva navrata.

Prvo je smrt još jednog haškog mučenika, generala Zdravka Tolimira, poslužila Aleksandru Vučiću da, prvi put od kada je omirisao ukus apsolutne vlasti, kaže nešto protiv Haškog tribunala. Bilo bi to, svakako, hvale vredno da je to učinio na principijelan način, dostojanstveno, kao patriota i državnik i da je u njegovom nastupu bilo i trunke iskrenosti. Ali, ne. On je od toga napravio neukusnu medijsku predstavu, posle koje ostaje bljutav ukus u ustima. O smrti generala Tolimira, dvadesetprvoj srpskoj smrti od krvave ruke Haga, govorio je onako usput, prilikom predizbornog obilaska Sremske Mitrovice, mešajući je sa nebuloznim predizbornim obećanjima, zahvalnošću radnicima mitrovačkog brodogladilišta i svojim ponosom za ono što je u Srbiji, navodno, urađeno. Malo pre nego je okupljenim novinarima, glumeći skrušenost, pomenuo smrt generala Tolimira, srpski premijer je sa širokim osmehom na licu govorio  „Ovo su dani kad ne možete da sakrijte osmeh, sreću i zadovoljstvo, jer se vide rezultati“. (1)

I ne samo to. O stradalom srpskom mučeniku govorio je u kontekstu nepoštovanja Srbije od strane Haškog tribunala, izjednačivši tako lanac srpskih smrti u ovom globalističkom logoru za Srbe, sa njihovim odnosom prema prema srpskom predstavniku kome na ročištu povodom zahteva za hapšenje troje članova Srpske radikalne stranke sudija Ori nije dozvolio da govori. Pominjanje smrti generala Tolimira u kontekstu odgovora na drski zahtev o novim hapšenjima građana Srbije koji mu je prethodno uputio Haški  tribunal, predstavlja banalizaciju smrti ovog ratnog heroja, ali i svih ostalih haških mučenika, na čelu sa Slobodanom Miloševićem i svojom neprimerenošću duboko vređa ne samo uspomenu na njihovu žrtvu, već i patriotska i verska osećanja građana Srbije.

Zdravko-Tolimirrsahrana_foto-Tanjug

Ali, što je najgore, pominjanje smrti generala Tolimira, koje na prvi pogled može zazvučati patriotski, Vučiću služi kao deo manipulativne tehnike “preusmeravanja pažnje”, kojom “pokriva”  nedavno usvojeni Zakon koji praktično ukida suverenost Srbije jer dozvoljava NATO-u da Srbiju koristi kao svoju okupacionu zonu. Međutim, u pokušaju da se kroz ovu temu predstavi kao „patriota“ Vučić je svojim nastupom otvorio nekoliko pitanja, na koja mu neće biti lako da ponudi adekvatne odgovore.  Naime, želeći da prikaže nipodaštavajući odnos Haškog tribunala prema Srbiji (koji je inače takav od početka), Vučić je otkrio kako je lično pre četiri meseca potpisao pismo kojim je u ime vlade Srbije tražio Tolimirovo puštanje na slobodu zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja, na koje Tribunal jednostavno nije odgovorio. „Ako smo mi to znali, oni su to morali da znaju neuporedivi bolje“ – rekao je Vučić u Sremskoj Mitrovici. (2)

Strahotna činjenica o kojoj neki od nas pišu već godinama. Tribunal ubija utamničene Srbe, u najmanju ruku svojim nemarom. Ali, to otvara mnoga druga pitanja? Zašto je vlada Srbije o tome ćutala godinama? Samo pre nekoliko meseci,  u avgustu 2015, tragična sudbina generala Tolimira zadesila je i generala Mila Mrkšića(3) Zašto Vučić tada nije reagovao?

Da li bi zvanična reakcija tada možda sprečila smrt generala Tolimira sada? Ako je već napisao pismo za oslobađanje Tolimira, a nije dobijao odgovor, zašto Vučić nije taj odgovor urgirao, zašto se nije obratio Ujedinjenim Nacijama koje su osnivač ovog antipravnog i antisrpskog tela? Zašto, na sve srpske smrti ćuti, želatinom premazani, Rasim Ljajić koji kao “Predsednik nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ“, već 12. godina (od 2004) ima obavezu da na to reaguje? Zašto ga Vučić drži u Vladi kada, tolike godine, svesno zanemaruje pravo i obavezu države da brine o sudbini i statusu svojih građana isporučenih Hagu?

Sva ova i brojna druga pitanja otvorio je Vučićev nastup u Sremskoj Mitrovici, nastao u želji da nam se predstavi kao patriota. Ali, on je davno zaboravio da to bude, ako je ikada to iskreno i bio. No, ono što potpuno demaskira njegove manipulativne namere jeste činjenica da Vlada Srbije ni sada nije zvanično reagovala prema Hagu!! Izjava medijima je jedna stvar, a zvanična reakcija države nešto sasvim drugo. Srbija nije Hagu uputila nikakvu protestnu notu, niti bilo kakav dokument u tom smislu, što su nam pokušali plasirati neki mainstrim mediji u Srbiji (istina ne i sam Vučić), već je premijer samo odgovorio na drski dopis Haga kojim traži hapšenje i izručenje tri radikala optuženih za nekakvo ometanje svedoka i slične gluposti. A odgovor na dopis nije ni zahtev, ni protest! Dakle, još jedna manipulativna predstava.

Slično se dogodilo sa tragedijom koja je zadesila dvoje srpskih državljana u Libiji. Smrt Slađane Stanković i Jovice Stepića od američkih bombi tužan je ishod zakulisnih diplomatskih igara koje tek treba da budu rasvetljene i slika i prilika nesposobnosti srpske diplomatije da razreši bilo šta i bilo kada. Ali, njihovo neukusno razvlačenje po medijima kako bi se skrenula pažnja sa masovnog anti-NATO protesta u Beogradu, na kome je bilo između 15 i 20 hiljada ljudi i evidentne krivice Amerikanaca za njihovu smrt, još je jedan pokazatelj pravog lica Vučićevog režima.

Nigde dostojanstva, nigde ljudskosti, nigde pravoslavlja. Samo sebičnost, obmana i VLAST…

____________________________________

Odrednice:


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Strahotne manipulacije smrću

* Obavezna polja