Dragan 24Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто га отимају?
Матија Бећковић

Полако пролази „једанаест дана пакла“ која нам је најавио Вучић и ближи се још један дан „Д“ у новијој српској историји. Истина, имали смо их много од почетка распада СФРЈ и ниједан нам није добро донео, али је овај, свакако, најтежи. И најстрашнији. Од нас се тражи да у локалној анестезији себи извадимо срце, јер Они кажу да више није наше и да нам смета да идемо напред, у нови Свет, у живот новог доба.
А наше власти им, без сумње, верују. Баш као што и верују у Датум и пред-приступне фондове. Јер, само предани верник може прихватити да је све што га сналази заслужена казна и дати све што му се тражи (па макар и не било његово), само да би му неко рекао да постоји Пут. И да не пита где је крај пута, ни колико се мора путовати, нити шта га на путу чека?! Уосталом, да искрено сами не верују, зар би од народа отимали Православље и гурали му Геј параду, Фарму и Б-92?!  И оволико се трудили да нас убеде у Истину своје нове религије, евро-атлантизма.

И са том Истином, сударићемо се и они и ми сутра у Бриселу. Јер, свако ко уме да „чује“ схвата да су поруке Александра Вучића са конференције за медије од 30.03.2013. год, непосредни увод у одрицање Србије од њене вековне територије, од душе њене државности. Од Косова и Метохије!

Истицање у први план цифри за које нас је покрао Тадићев режим, као и бљутаво помињање будућности наше деце уз констатацију болних одлука везаних за Косово (већ дуже време нико из државног врха не употребљава уставни назив „Косово и Метохија“), као и отварање афере „Сартид“ јасна су порука. Оно што нису успеле бомбе учиниће људи.

Држава Србија одлази са Космета, а њен народ, који четрнаест година, упркос свој НАТО сили и неправди, истрајава на очувању српских институција тамо где живи, биће одбачен и остављен као мањински ентитет у туђој држави.

То је суштина и никакав договор о правима тог ентитета не може замаскирати значај ове чињенице. Баш као што и никакво поређење са Дејтоном и Рамбујеом није адекватно и могу га правити само они који су у то време били толико млади да им смисао политике није био превише јасан. Упркос свему, резултат Дејтона је Република Српска, а Рамбујеа очувана независност земље и њена територијална целовитост.

Данас, Србија пристаје не само да сама себи црта границе а да и не пита на основу ког важећег међународног документа се то од ње захтева, већ и да јој се стално испоручују нови услови, при чему прихвата да разматра чак и бесмислености попут оне о мењању свести свог становништва. А захтеви стижу и даље. Мађарски амбасодор је већ испоручио свој, а британски, на терену, већ уобличава оно што ће се тражити за прешевску долину.

Много захтева, а само један Датум. Можда није лоше подсетити „јединствени државни врх у сталном заседању“, да су Бугарска и Румунија тај фамозни Датум, 1999. године, добиле а да су испуниле само један услов. Пружиле су логистику за бомбардовање СР Југославије.

dacic-eston-taci-502

Али, да се вратимо ономе што нас чека у Бриселу. А то је имплементација решења предвиђених „Ахтисаријевим планом“, као и закључака и препорука тзв. „Међународне управљачке групе за Косово“, коју су, на бази тог плана, а мимо Савета Безбедности, формирале оне земље које су Србију бомбардовале. Никакав политички рацио неће нам помоћи да схватимо зашто су садашњи српски властодршци прихватили да Ахтисаријеву антисрпску платформу спроведу до краја, укључујући чак и оне аспекте које Тадићев режим није желео или није имао храбрости да спроведе.

Али, шта год били њихови мотиви, брзина којом садашњи српски властодршци вуку потезе у косовском гамбиту јасно указује да се читав процес креће унапред планираним стазама и да је основни циљ наводних бриселских преговора да јавност у Србији „припреми“ за прихватање „болне истине у односу на Косово“.

Али, проблем је у томе што судар са косовском истином неће бити само болан. Он ће бити трауматичан, можда чак и фаталан. Јер, после предаје Косова и Метохије, ништа више неће бити исто.

Ни политичари, ни народ!

Ни држава, ни Црква!

Ни Србија, ни Балкан!

И сви ћемо стати пред горко огледало срама и понижења. А боље сутра ће каснити, сигурно каснити.

У таквој ситуацији никакви бесмислени датуми, никакве бајке о будућности наше деце, никакве медијске манипулације, неће помоћи да се издаја претвори у прихватање „политичке реалности“ или бригу „јединственог државног врха“ за боље сутра.

А народ који добро зна да се издајом предака не може купити царство за потомке кренуће у борбу за своје Косово, без оних чију ће судбину одредити Лазарова клетва. Неће му бити први пут


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Судар са истином

* Обавезна поља