Kada je 1991. godine, na krilima Miloševićeve antibirokratske revolucije, postao najmlađi premijer u Evropi, Milo Đukanović je imao 29. godina, a usta su mu bila puna Srbije, Rusije i patriotizma. Nije imao imovinu.

Danas, posle više od četvrt veka suverenog vladanja Crnom Gorom, koju je pretvorio u Montenegriju, Rusija mu je najveći neprijatelj, Srbija moneta za potkusurivanje, a prema Forbsovoj listi najbogatijih visokih političara nalazi se na 20. mestu u svetu, sa imovinom koja se procenjuje na 14,8 miliona dolara, uz objašnjenje da je njeno poreklo misteriozno.(1)

No, tajne službe, recimo engleski MI-6, znaju poreklo svakojakih misterija, pa i ove Forbsove. A ponešto se može izvući i iz čudnih podudarnosti.

Recimo, od Miloševićeve politike Đukanović se distancirao početkom 1997. godine, nazvavši ga „čovekom sa zastarelom političkom filozofijom, koji se okružio korumpiranim pomoćnicima”(2). Kada je pobedio u unutar-stranačkom sukobu koji je tom prilikom nastao, krenulo je ubrzano udaljavanje Crne Gore od Srbije, i preuzimanje ingerencija organa tadašnje zajedniče države (SRJ). Čemu je ono služilo saznali smo 22. juna 2007. kada je italijanska agencija ANSA objavila detalje istrage tužilaštva italijanskog grada Bari, koji optužuju Mila Đukanovića da je bio na čelu organizovane kriminalne grupe koja je baš između 1997. i 2000. godine, zahvaljujući krijumčarenju cigareta između Crne Gore i italijanske pokrajine Pulje zaradila više desetina miliona evra.(3)

Čudna podudarnost? Može biti, ali govori!

I sav Milov put Gospodara crnogorskog neba, mora i planina, njegova vladarska moć i trajanje, koje se podudara sa transformacijom Crne Gore u Montenegriju, imaju prostu filozofiju zasnovanu na jednom od postulata koji važi za namesnike savremenog globalizma na okupiranim teritorijama – unutar svoje zemlje možeš raditi šta god poželiš, sve dok u međunarodnoj politici, bez pitanja i pogovora, slediš kurs koji diktira SAD. Mi diktiramo njima, oni diktiraju tebi! 

Princip je, inače, preuzet iz pomenutog MI-6, koja tradicionalno nikada ne plaća svoje glavne agente, već im daje privilegiju da se naplate sami!  Taj princip emisari Gospodara predočavaju svojim odabranicima pre nego ih postave, kao tajnu duge vlasti, materijalnog blagostanja i lagodnog života. Za one koji pristanu i budu odabrani taj princip ima karakter zakletve! 

Milov prijatelj, Zoran Đinđić, smatrao je da se ta zakletva može izigrati. 

Milo se nikada nije igrao s tim. I za njegovih preko 25. godina vlasti nećete naći ni jedan dan, ni jednu odluku, ni jedan argument da on na unutrašnjem planu nije radio ono što je hteo, a na spoljnjem ono što su htele SAD. To je tajna Milovog trajanja! 

Otuda je, gord i osion, u svom poslednjem intervjuu koji je dao austrijskoj državnoj televiziji kazao “da je Vladi Crne Gore važnije da ima podršku NATO-a, nego građana Crne Gore”(4) Odgovarajući na pitanje voditelja o tome da je veći deo javnosti u Crnoj Gori protiv ulaska u Alijansu on je doslovce rekao:

“Ako želite da sebi pribavite alibi zbog čega ne bi trebalo Crna Gora ili neko drugo zapadnobalkansko društvo da bude dio EU uvijek ga možete pribaviti i kazati – znatan dio javnosti je i dalje protiv. Mislim da to nije uloga vlade, mislim da uloga vlade nije da slijedi javnost, nego da kreira javnost, da mijenja ono što je nepovoljno istorijsko nasljeđe. Time smo se vodili u Crnoj Gori“.(5)

Ovo je, valjda, vrhunac jedne bahatosti, nakon koje sledi neizbežan brzi pad. Ovakvo otvoreno izražavanje apsolutizma nije zabeleženo u civilizovanim evropskim društvima, od pobede nad fašizmom. O društvima koja preferiraju da budu demokratska da i ne govorimo. Ovako govori vladar koji, u svojoj silnosti, zaboravlja da je istovremeno i lutka na koncu.

A konac je sve tanji, i sve labaviji.  Jer, vremena su se, neumitno i nepovratno, promenila. Samozvani Gospodari nisu više tako nedodirljivi, a ni Amerika nije ono što je bila, kako god da završi Trampova odiseja.

Što se tiče Rusije citiraću Milu jednu neverovatno duboku misao ambasadora Rusije u Beogradu, njegove ekselencije, Aleksandra Čepurina:

“Rusija se postepeno transformiše iz periferije Evrope u centar ogromnog evroazijskog prostora”.(6)

Ko ovo ne razume, ne razume ništa. A ko razume, ima šansu da sagleda kako će se odvijati politički, ekonomski i drugi procesi narednih deceniju-dve. I čuje odjek neminovnog Milovog pada. No, ovo ne pišem zbog Mila, već zbog Vučića …

_____________________________________

Odrednice:

(1) sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

(2) Isto

(3) www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=06&dd=23&nav_id=252501

(4) vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=17&idnovost=101505&%C4%90ukanovic:-Vladi-vaznija-podrska-NATO-a,-nego-gradjana-Crne-Gore

(5) Isto

(6) www.ceopom-istina.rs/vesti/chepurin-o-balkanu-kao-polu-saradn-e-velikih-sila/


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Tajna Milovog trajanja i eho njegovog pada

* Obavezna polja