Dragan 24У дану када је највиши државни орган, Скупштина Србије, надмоћном већином, усвојила бриселски Споразум, бароница Ештон поручила је како, још увек, нема разлога за славље и како овај документ још увек посматра као храбар искорак двоје људи (претпостављам потписника). Занимљиво.

А само дан пре тога она лично, али и Кацин, Кирби и Филе, нормално свако за себе, поручили су нам како потпис на Споразуму не значи да је Србија признала Косово, као да нам Дачић и Вучић то не говоре довољно гласно. Још занимљивије.

У чему је тајна оваквих изјава у тренутку када већ на први поглед изгледа јасно да политичка подршка овом документу не може бити већа, иако он евидентно противуречи не само српским државним интересима већ и Уставу земље?

Па, хајде да се мало позабавимо овим занимљивим питањем. Читав бриселски процес, од његове најаве до потписивања Споразума, имао је сва обележја пројекта манипулације, који се у жаргону креатора глобалистичких процеса назива „гутањем жабе“. Будући да сам о извесном крају бриселске представе писао месецима унапред нема потребе да то сада понављам, већ ћу за потребе овог текста једино истаћи да је посебност ове наше, косовске, „жабе“, била у томе што су главни носиоци манипулације били сами српски властодршци, а да су разне НВО, маргиналне странке и појединци са евро-атланстког буџета биле логистика, док се обично дешава обрнуто.

С обзиром на ову чињеницу, јасно је да су српске власти „косовску жабу“ не само давно прогутале него и свариле и да су потпуно посвећене томе како да исту угурају у изгладнела уста сопственог народа. То је био смисао читаве бриселске фарсе и њеног очекиваног краја, али изјаве баронесе и осталих европских чиновника показују да они нису најзадовољнији како се процес развијао и развија.

Главни разлози за то свакако су практично губљење контроле над владином Канцеларијом за КиМ од стране београдских властодржаца, будући да је она била замишљена као главна полуга за имплементацију Споразума на терену, као и јединство косметских Срба у одбијању овог документа које је одолело припремљеним замкама партијских подела. Ово је читаву ствар усмрило ка народном митингу у Београду, заказаном за десети мај, и могућем референдуму о самом Споразуму који би, ако ништа друго, могао донети формирање јединственог патриотског блока, а ништа од тога не свиђа се челичној глобалистичој шаци.

Ово, такође, значи да ћемо и у наредном периоду бити изложени даљим процесима политичко-пропагандних манипулација које ће предводити актуелна српска власт, с тим да ће се сигурно појачати и деловање НВО и осталих ван-парламентарних ћелија евро-атлантизма у Србији. Покушаћу да овде упозорим на неке од њих:

Званичан превод Споразума

Сигурно да је необично што ни десет дана од потписивања бриселског Споразума овај документ није званично представљен јавности, нити постоји његов званичан превод, који би независни преводиоци могли упоредити са оргиналним текстом. Тумачења појединих речи и израза које износе представници власти очигледно могу бити и другачија и већ смо их видели на неким сајтовима српске дијаспоре, па се мора упозорити да у томе лежи реална могућност манипулације. Свакако да би објава оргиналне верзије Споразума и њговог званичног превода на сајту Владе, у секцији Документи или некој другој, значајно смањила простор за сумњичавост и манипулације по овом основу, а ја се извињавам службама Владе ако су у међувремену ово учиниле.

Гаранције НАТО-а

Класичин пример манипулације заснован на злоупотреби медија, који су објавили да су преговарачи након потписивања Споразума боравили у седишту Алијансе у Бриселу и тамо добили некакве гаранције да војска Косова (која још не постоји) неће долазити на територију српске заједнице општина наредних десет година. Медији нису објавили да се наши представници нису састали са Расмунсеном већ са његовим замеником, који није овлашћен да даје било какве гаранције, те да је он једино изнео свој став како је захтев српске стране начелно прихватљив. Будући да се, до данас, нико из НАТО-а није службено огласио тим поводом и да никакав писани документ не постоји, јасно је да се овде ради о пропагандној употреби једног, статусно недефинисаног разговора (службени, неслужбени, полу-службени) представника Владе и НАТО-а.

На страну што Споразум нигде не предвиђа ову врсту гаранција, што је НАТО на шиптарској страни од почетка сукоба и што је десет година исувише кратак историјски рок за стицање поверења српског народа на КиМ према злочиначкој шиптарској парадржави.

dacic, shton, tachi

Признање Косова

Од самог почетка представљања Споразума власти у Србији покушавају да скрену питања и расправу на тему „признања“ будући да је, евидентно, „de facto“ признање једино што наши преговарачи нису урадили, а тиче се заокружења косовске независности. Ово очигледно, по мишљењу бриселских супервизора, нису радили довољно добро и агресивно, па су им у леђа подували Ештонова, Кацин, Кирби и Филе, али очигледно прекасно јер се у јавности као главна тема већ наметнула могућност референдума а не „успех“ непризнавања Косова.

Упркос томе, будући да чвршћи ослонац немају, и у наредном периоду може се очекивати истрајавање власти у упорном истицању како Споразумом није признала Косово, без обзира што то и није била тема „бриселских разговора“. Тиме ће покушати да истисну формулације као што су „предаја“ или „одрицање од“ Космета што је суштина бриселског документа.

Ширење страха од изолације, погрома српског становништва на Космету, привредног колапса или глади

Које је пратило читав бриселски процес сигурно ће се наставити, јер је страх најстарија и још увек најкоришћенија метода притиска у процесима мењања свести у жељеном смеру. Сетимо се само колико је успешно у том смеру својевремено деловао Титов или Милошевићев режим, а могућности и методе савременог деловања у том смислу далеко су веће.

При томе, власт није у стању да понуди ни један озбиљан доказ у прилог оваквим својим тврдњама, посебно не када доводи у везу садашњу привредну ситуацију са односом према Косову, нити намеру озбиљних инвеститора којима је наводно добијање датума неки репер за улагања. Нема тог датума, нити дате територије, која може довести озбиљне инвеститоре у условима оволике државне корупције и потпуне политичке контроле привредних процеса кроз монопилистичка државна предузећа, односно предузећа које контролишу поједине политичке партије и њихови кадрови.

Минимизирање сопствених могућности и значаја

Увек прати „притисак страхом“ јер су комплементи и сигурно је да ће бити у оптицају још дуго времена као један од разлога за прихватање оваквог исхода бриселских разговора. Ма колико ови аргументи изгледали уверљиви увек треба узимати у обзир да нам их наводе они који својом про-европском идеологијом владају нама већ 13 година и да је стање у коме се данас налазимо, по том основу, убедљиво лошије него када је Милошевић одлазио. Нема никаквих гаранција да ће бити другачије после предаје Космета.

Ово је неколико основних праваца којима ће се неопходност прихватања бриселског Споразума наметати свести просечног становника Србије са контролисаних медија, кроз дисциплиновање партијских ћелија и остале форме сужавања критичког мишљења, посебно ако се распише референдум у чије „да“ немојте сумњати.

Али, ако се у томе „да“ избистре и правилно усмере разлози за „НЕ“ онда још увек постоји нада.


Извор: Васељенска ТВ

Оставите коментар

Оставите коментар на Тајне бриселског процеса – наставак манипулације

* Обавезна поља