Dragan 24Napokon, desilo se i TO, zavesa je pala na briselsku predstavu. Dobro pripremljena i dovoljno izmorena publika, kraj je dočekala bez mnogo aplauza, ali i bez previše zvižduka. Upravo onako kako su režiseri i zamislili. Istina, predstava je možda imala čin ili dva više nego što je bilo predviđeno, ali njeno vremensko trajanje nije probilo rok koji su globalistički planeri predvideli za brzo gutanje kosovske žabe. Šest meseci!

Za svega šest meseci vekovi srpske državnosti na Kosmetu nestaju u procesu odricanja koji sprovodi neodgovorna politička elita. I zato je ovo jedan od najtragičnijih trenutaka našeg bivstvovanja kao naroda. Jer, kroz našu istoriju, za Kosovo smo se i borili i umirali, i pobeđivali i gubili, ali ga se nikada nismo odricali. Danas, 19.04.2013. godine, u Briselu, srpski vlastodršci su se Kosova ne samo odrekli, već su i prihvatili da onima koji su ga u krvi oteli pomognu u legalizaciji njihovog zločinačkog čina.

Nikakvo pravdanje ekonomskim teškoćama (u koje su nas sami doveli), ili pritiscima (koji se u politici podrazumevaju), a posebno ne briga za budućnost naše dece, ne mogu ublažiti gorčinu njihove izdaje. Uostalom, izdaja je, kao i zločin, uvek lični čin i narod nikada ne može i ne sme prihvatiti da ju je neko učinio zarad opštih interesa. Jer, od iskona do danas, od Kaina do Jude, od Jude do Kvislinga, izdaju su uvek vodili lični a zaklanjali opšti interesi. Tako je bilo i tako će biti.

Ali, tragičnost današnjeg trenutka bila bi manja ako bi građani Srbije iz današnjeg čina izvukli odgovarajuće pouke i istinu o onome što se zapravo dešavalo, pre svega onu da su tzv, „briselski pregovori“ najobičnija farsa čija je jedina uloga bila da, shodno određenim pravilima psihološke manipulacije masom, obezbedi prihvatanje i implementaciju ovakvog rešenja sa što manje negativnih reakcija u političkom telu (birači), odnosno da kod javnog mnjenja spreči proces mogućeg „bumerang“ efekta .

Samo rešenje, koje se navodno danas uobličilo u prihvatljivo, lideri sadašnje vladajuće koalicije načelno su dogovorili još pre zvaničnog formiranja vlade i to je bila cena za zapadnu podršku koju su dobili.

Dačić, VučićInače, čitav briselski scenario napravljen je prema principima (strategijama) globalističkih psiholoških labaratorija za promenu svesti i vođen je u skladu sa određenim pravilima manipulacije masama koja karakterišu savremene globalističke procese a spoj su metoda zasnovanih na postulatima Jungove psihologije nesvesnog, najnovijih dostignuća u korišćenju marketinških tehnika za oblikovanje svesti kroz promociju ideja i neizbežne zlouopotrebe medija. Najpoznatija od ovih pravila objavio je poznati anti-globalista Naom Čomski kao „Deset strategija u manipulacijima stanovništvom“, mada njih u operativnoj upotrebi ima znatno više, a za realizaciju konkretnih projekata obično se istovremeno upotrebljva pet do osam glavnih i nekoliko pomoćnih strategija.

U ovom tekstu navešću najvažnije od strategija (principa) korišćenih u projektu manipulacije zvanom „briselski pregovori“, a sa ciljem da se srpska populacija pripremi za prihvatanje onoga što je politička elita već davno dogovorila.

Predstavljanje (projekcija) problema – Ovo je prva faza koja predstavlja temelj čitavog toka predviđene manipulacije, a njena suština je da se kroz intenzivnu medijsku kampanju problem i ciljevi delovanja predstave na način koji najviše odgovara unapred zadatom cilju, bez obzira na objektivne mogućnosti. Njen smisao je da u svesti ljudi poništi, potisne ili relativizuje svaku realnost koja smeta ostvarenje zadatog cilja.

U slučaju kosovskog problema ovu fazu poveo je predsednik Tomislav Nikolić iniciranjem dizanja pregovora na viši pregovarački nivo, a zatim i imenovanjem premijera zemlje za ovu ulogu (što, shodno ustavnom uređenju, nije „viši“, već „najviši“ pregovarački nivo), kao i garancijama da će poštovati kontinuitet kosovskih rešenja prethodnog režima.

U drugom delu ove faze, čiji je nosilac bio Ivica Dačić, promovisana je i ideja o neophodnosti konačnog rešenja kosovskog konflikta, kao i najava odricanja od državnog suvereniteta zarad, navodno, isticanja u prvi plan životnih interesa Srba u pokrajini (kao da se te dve stvari isključuju), čime je praktičnpo postavljen okvir u kome se kretao čitav tok briselske predstave.

Vučić - MiškovićPreusmeravanje pažnje – Za ovu strategiju, normalno, bira se ono što, u datom trenutku, najuspešnije odvlači pažnju stanovništva, a u našem slučaju bila je to borba protiv ozbiljnog društvenog zla, korupcije, koju je onako odlučno poveo Aleksandar Vučić. Nesporna je činjenica da se prvih šest briselskih rundi zbivalo u medijskoj senci masovnih hapšenja za korupcionaške afere i finansijske malverzacije. Kako bi se izbeglo zvanično povezivanje ovih tema, Vučić se dugo vremena nije zvanično mešao u briselski proces, a kada je to počeo da čini medijski tretman korupcije značajno je izbledeo.

Ali, zato se pred finalizaciju briselske priče u žiži javnosti pojavila famozna Pajtićeva Deklaracija, koja je odjednom težište interesovanja prebacila na vojvođanski separatizam, a onima koji se odriču Kosmeta omogućila da se predstave kao čvrsti borci za nacionalne interese.

U ovom svetlu svakako treba posmatrati i priče o izborima, rekonstrukciji Vlade, mleku i još nekoliko tema koje su ostale zaboravljene u medijskoj prašini.

Postupnost u saopštavanju – Strategija koja se bazira na psihološkom postulatu da svest nove „realnosti“ ako su one bitno drugačije od starih mnogo brže i lakše prihvata ako se one saopštavaju postupno, odnosno fazno. Iako se on okvirno utvrđuje na početku, stvarni broj faza određuje super-vizor projekta u skladu sa njegovim tokom. Upravo je ovaj princip uslovio da briselska predstava ima deset činova, iako je sa aspekta učesnika i jedan bio sasvim dovoljan. Glavnu ulogu ovde je imao Ivica Dačić svojim izjavama u kojima je, naizgled slučajno ili neoprezno, najavljivao ustupke koji predstoje, ili poricao one koje je dogovorio, pa onda svoje reči relativizovao ili demantovao, da bi se posle izvesnog vremena desilo upravo ono što je prvobitno rekao. (Setimo se samo pre koliko vremena nam je Dačić pomenuo „kosovsku stolicu u OUN“, a sada tvrdi kako se ta tačka iznenada našla na stolu).

Ovo je na delu i u današnjim izjavama da Beograd tek treba da se izjasni o dogovorenom, budući da je jasno da je odnos u parlamentu takav da će Sporazum biti prihvaćen.

Odlaganje primene dogovorenih rešenja – Strategija koja se često prožima sa gore navedenom, a predpostavlja da se nakon prihvatanja vidljivo lošijih rešenja od postojećih njihova primena neko vreme odlaže, a navodne zasluge za to pripisuju se upravo onome ko je negativno rešenje dogovorio. U ovom procesu imali smo ga, recimo, kod inplemetacije granice kada je Dačić, dobivši saglasnost Brisela za isvesno odlaganje sporazuma o naplati carina, otvoreno lagao građane sa severa Kosmeta da naplate carine, pa dakle ni granice, neće ni biti, a mediji njegove izjave agresivno promovisali.

vucic 9aŠirenje straha – Ova strategija (princip) sastavni je deo svih projekata masovne manipulacije i podrazumeva raspirivanje straha kod prosečnog građanina od posledica neostvarivanja onoga što je definisano kao zadatak na početku manipulacije (prva strategija). Forma u kojoj se to čini, kao i intenzitet, zavise od konkretnog cilja, odnosno od mišljenja ili stanja svesti koje se „napada“.

Operativno sprovođenje ove strategije, u kosovskoj manipulaciji, preuzeo je Aleksandar Vučić, koji je u više navrata tokom trajanja tzv. pregovora isticao da bez dogovora sa Briselom i nastavka evropskog puta neće biti uslova za isplatu penzija i plata u javnom sektoru, čime je kao ciljnu grupu „napao“ najveći deo populacije Srbije, a ostalima je predočio nemogućnost bilo kakvog razvoja i napretka zemlje. Poslednji put na ovaj način obratio se građanima posle osme runde kada je izrekao jezivu poruku „tresem se od straha zbog budućnosti Srbije“ stavljajući je u kontekst neophodnosti prihvatanja bilo kakvog rešenja koje nije poniženje.

U tom kontekstu treba posmatrati i intenzivno korišćenje zlokobne reči „ultimatum“ između sedme i devete runde „pregovora“, iako ono što je Brisel tražio nije imalo ni formu, ni sadržaj ultimatuma.

Ovu strategiju uvek prati i pritajena pretnja (Vučićeve funkcije upravljanja silom) kao i širenje defetizma u čemu se isticao Dačić svojim nesuvislim izjavama.

Stvaranje i usmeravanje osećaja krivice – Srbija je ovoj manipulaciji konstantno izložena praktično od peto-oktobarskog puča, a njeni nosioci, u zemlji, su brojne NVO i tzv. slobodni intelektualci, kao i pojedine političke stranke evro-atlantskih usmerenja. Cilj je razviti kod pojedinca odnosno zajednice osećaj krivice za ono što im se dešava i predstaviti prihvatanje novog cilja (u ovom slučaju nezavisnog Kosova) kao neophodnost i iskupljenje. Budući da je ovo deo trajnog procesa kome ćemo i dalje biti izloženi, jer novih zahteva i njihovih najava ima koliko hoćete, u konkretnom slučaju pomenuću samo aktivnosti vezane za usmeravanje celokupne krivice za rezultate „dogovora“ na prethodnu (Tadićevu) vlast.

Naravno, nesporno je da Tadićev režim nosi najveći deo krivice za sadašnja dešavanja oko Kosmeta, ali to nikako ne umanjuje krivicu sadašnjih vlastodržaca koji su svesno, kroz Rezoluciju, institucionalizovali dogovore „Stefanović-Tahiri“ iako nisu imali nikakvu formalno-pravnu obavezu da to učine, niti da nastave tim putem u daleko bržem ritmu.

dačicKorišćenje dečijeg jezika – efektna je metoda plasiranja ideja koja se često koristi u promotivnim kampanjama jer, ma kako to neobično zvučalo, smanjuje kritičku svest slušaoca, a suština joj je da se u obraćanju koriste jednostavni izrazi i primeri toliko naivno očigledni da kod pojedinca parališu ili značajno usporavaju proces kritičnog mišljenja. U ovom slučaju, naravno modifikovano u sklopu cilja, koristio ju je uglavnom Dačić iznošenjem tvrdnji poput one „ako je Kosovo naše zašto ne održimo sednicu vlade u Prištini“ i sličnim.

Ovo su glavne strategije koje su plasirane i vođene kroz briselske sesije, a zbog prostora neću se sada baviti i sa nekoliko „pomoćnih“ ali isto veoma značajnih principa delovanja za konačno oblikovanje rezultata ove manipulativne kampanje kao što su korišćenje ključnih reči, vreme saopštavanja dogovorenog (npr. današnji petak po podne) i nekih drugih.

Uglavnom, građani Srbije moraju znati da su sve briselske runde, njihov tajming i teme na stolu, kao i saopštenja i izjave imale za cilj da pripreme srpsko javno mnjenje da prihvati već dogovoreno zaokruženje kosovske nezavisnosti. I ništa drugo.

Svi oni koji su učestvovali u briselskoj predstavi znali su šta i zašto rade, i šta imaju za cilj. Zato je i njihova odgovornost sigurno daleko veća od one koju bi imali kao, samo, loši pregovarači. Jer, za njih se sigurno neće moći reći „oprosti im Bože, nisu znali šta rade!“


Izvor: Vaseljenska TV

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Tajne briselskog procesa

* Obavezna polja