Godina koja ostaje za nama bila je teška svakom  Srbinu koji se nije odrekao osnovnih hrišćanskih i nacionalnih vrednosti, a još teža onima koji pokušavaju da u duhu tih vrednosti žive i opstaju. Suludi Vođa koji se nikada nije libio da nas otvoreno deli na „svoje“ i „tuđe“, više ne preza ni od toga da nas, koje ne smatra „svojima“, tretira kao građane drugog reda koje lako može progutati režimski mrak, a da se nikada ne utvrdi ko nas je u njega gurnuo. Kao ljude koji nikada neće naći pristojan posao, kao jedinke za koje u pravnom poretku postoje samo kazne i obaveze, a nikako garantovana prava ili društvene privilegije. Nikada, u novijoj srpskoj istoriji (što bi rekao Vođa), nije bilo jasnije da pred državnim aparatom nismo jednaki, nego ove 2018. koja odlazi. I nikada veću cenu toj nejednakosti nismo platili.

Otvoreni izlivi mržnje ne samo prema kritičarima već i prema političkim neistomišljenicima koje forsiraju predsednik Srbije i njegovi satrapi iscrtali su metu na čelu kosovskog viteza Olivera Ivanovića, bez obzira ko je 16.01.2018. povukao oroz, a otvoreni privilegovani status pojedinaca doveo je do toga da je tokom odlazeće godine čak 27 građana Srbije izgubilo život na radnim mestima(1), od čega trećina na gradilištima, a da nijedan poslodavac nije odgovarao čak ni prekršajno.  Između ova dva ekstrema, koji predstavljaju danak u krvi suludoj politici srpskog režima leže sramna kvalifikacija pokušaja ubistva Borka Stefanovića, nasrtaji na suprugu Vuka Jeremića, desetine otvorenih napada na protivnike režima tokom stalnih lokalnih izbora u kojima partijski aparat SNS-a otima opštuni po opštinu šireći truli zadah svog jednumlja na celu Srbiju, paljenje kuće novinara Milana Jovanovića i bezbroj drugih primera u kojima počinioci ostaju nepoznati ili se ekspresno hvataju i osuđuju na uslovne ili neprimereno blage kazne po osnovu sumnjivih sporazuma sa tužilaštvom o „priznanju krivice“. Posle toga srećemo ih na ulici kao da se ništa nije dogodilo.

I to nije sve. Spremnost vlasti da svoje dvostruke aršine otvoreno i cinično promoviše kroz kontrolisane medije pokazuje da je Srbija veoma blizu diktature kakva u Evropi nije viđena od Nemačke tridesetih godina prošlog veka. Bar u propagandnom smislu. Kako drugačije, nego kao bahati cinizam vlastodršca, razumeti izjavu  Ane Brnabić nakon fizičkog napada na Borka Stefanovića  u kome je dobio strahotne povrede po glavi, da su lideri Saveza za Srbiju „nažalost, pozivali i na silovanje i na vešanje“(2), o čemu zaključak izvlači na bazi jednog neprimerenog tvita koji joj je upućen nešto ranije.  Ova drska zamena teza po kojoj je žrtva sama kriva za ono što je snalazi tipičan je primer Gebelsovske propagande u savremenoj obradi i uvek je najava nečeg goreg što od režima tek dolazi.

Pojava nove mode među stranačkim pripadnicima SNS-a, da nose istobrazne košulje sa izvezenim logoom  „AV“, koji je njihov Vođa koristio u predsedničkoj kampanji pokazuje da se to gore približava ubrzanim koracima… I to je moj prvi utisak o 2018.

Drugi utisak jeste direktna pomoć Vučićevog režima, kroz svoju ispostavu na Kosmetu tzv. „Srpsku listu“ u dovođenju na vlast Ramuša Haradinaja koji je za premijera izabran upravo glasovima Vučić-Vulinovih kosovskih pulena. Otuda, sve ono što se danas dešava Srbima na Kosmetu, počev od formiranja tzv. „Vojske Kosova“ , do upada specijalaca ROSU na Sever, kao i ono što će se dešavti sutra (poput najave o ukidanju granica sa Albanijom) jeste direktna politička odgovornost Aleksandra Vučića i to moramo uvek imati na umu.

S tim u vezi naredni politički utisak iz 2018. jesu sve očitiji pokazatelji da se naizgled različite priče o kosovskim taksama, Trampovim pismima, Putinovom dolasku, tzv.“Vojsci Kosova“, navodne nemoći EU, itd. slivaju u jedinstveni scenario koji Vučiću treba da obezbedi alibi da prihvati rešenje  koje će šiptarskoj paradržavi obezbediti mesto u UN, kako se svima nama ne bi desilo nešto još gore. Budući da mu lažiranje „unutrašnjeg dijaloga“, i sve ostale ujdurme koje su ga pratile nisu u narodu, niti u Crkvi, obezbedile čak ni minum podrške na koju je računao, krenulo se u sinhronizovano stvaranje atmosfere „vanrednog stanja“ koje će se zaoštravati dotle dok u nekom trenutku „hrabri Vođa“ ne bude objavio „da preuzima odgovornost“ … Sve već viđeno, od Đinđića do Tadića … Ono što je novo, i za patriotski diskurs u Srbiji veoma bolno, jeste sve jasnija spremnost zvanične Rusije da podrži takav pristup. Spremi se Srbijo!

Atmosferi stvaranja „alibija“ Vođi za završni čin izdaje Kosmeta, svakako doprinosi i drugi talas šetnji ulicama Beograda i drugih gradova Srbije. I to je moj četvrti politički utisak iz godine koja odlazi. Jednostavno, ti protesti, takvi kakvi su, ne mogu smeniti Vučićev režim. Niti mogu stvoriti politički potencijal za tako nešto. I daj Bože da ih upravo Vučić nije indirektno inicirao, kako bi se akomulirano nezadovoljstvo naroda rasulo u besmisao. Najviše do čega ove „subotnje žurke“  mogu dosegnuti jeste raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, koje Vučić itekako priželjkuje pre poslednjeg zbogom Kosovu. Prosto, uvek mu je bolje pre nego posle.

Protesti koje vode isluženi političari i umetnici sa Sorševog spiska ne mogu promeniti Srbiju. Niti promena može biti izvršena kroz „dosovski model“ kakav očigledno predstavlja „Savez za Srbiju“. Prosto, politička papazjanija u kojoj jedan od lidera govori „Kako Srbija nikad ne sme priznati Kosovo“ (Vuk Jeremić), a drugi (Balša Božović) da je cilj smeniti Vučića jer „Kosovo je rešeno, na moju veliku žalost“(3), neće izdržati kad se stvari ozbiljnije zaoštre. A onaj ko misli da će Vučić otići bez ozbiljnog zaoštravanja ili ne zna ništa ili sve unapred zna. Ali, ako zna, onda za Srbiju ne može biti bolji od Vučića…

No, kraj godine pokazao je da nije napadnuta samo Srbija, već celokupan srpski narod. Pre otprilike par meseci u jednom svom tekstu za Analitički forum koji se bavio događajima u Banjaluci vezanim za tzv. pokret „Pravda za Davida“ nagovestio sam verovatnost sinhronizacije  zaoštravanja na Kosmetu i Republici Srpskoj i upravo to se dogodilo. Davor Dragićević, koji se davno iz ozlojeđenog oca premetnuo u plaćenika engleskih tajnih službi i Soroševih fondova poveo je otvoren napad na legalne i legitimne vlasti Republike Srpske izabrane na nedavnim izborima. Način na koji je to pokušao jasno ukazuje da on nije ni „zaveden“, ni „zaslepljen“ roditeljskim bolom, već da deluje mo matricama obojenih revolucija koje mu kreiraju isti ljudi koji se nedavno obezbedili promenu režima u Makedoniji. Plus KANVAS. Plus engleski eksperti za dejstva specijalnog i hibridnog ratovanja. Reakcija zvaničnih organa Srpske pokazuje da su ovi događaji dočekani spremno, ali stvari su još daleko od toga da budu definitivno rešene.

Takođe, u kontekst frontalnog napada na srpski narod mora se staviti i nedavna izjava  Mila Đukanovića i drugih crnogorskih zvaničnika u Parizu koji su samosvojnu ulazak Crne Gore u Jugoslaviju tretirali kao okupaciju od strane Srbije.

Sve ovo pokazuje da stvarne mete napada svetskih i lokalnih globalističkih prokuratora nisu režimi u srpskim zemljama, već sam srpski narod, čije se nacionalno biće konstantno drobi i usitnjava od onog kobnog 5. oktobra 2000-te godine. Shodno tome, odbrana srpskog naroda može biti uspešna samo ako se zasniva na platformi koja sagledava celovitost njegovih geopolitičkih, nacionalnih, verskih, ekonomskih i svih drugih interesa. Mi takvu platformu sada nemamo, a utisak je kako je korumpirane srpske političke elite i ne žele. Tačnije, sete je se samo kad su im lični interesi neposredno ugroženi. No, odlazeća godina pokazala je da je sinhronizacija u odbrani nacionalnih interesa neminovnost koja se ne može još dugo odlagati. I to je možda najvažniji utisak iz 2018.

Gledano sa geopolitičkog stanovišta čini se da je 2018. donela saznanja o nepovratnom kraju Evropske Unije kakvu sada poznajemo i stavila definitivnu tačku  na iluziju kako je moguće zadržati unipolarni svet. Superiorno rusko oružje i nezadrživa kineska ekonomija tandem su kome se priključuje sve veći deo čovečanstva, a protest „Žutih prsluka“ u Parizu pokazao je da ni na unutrašnjem planu vladajuće elite više nemaju prostora za dalje siromašenje „srednje klase“ i da se moraju suočiti sa neminovnim. Spremnost  bahatog Makrona da ukine svoje pljačkaške zakone, proguta sve izrečene pretnje i podvije rep pred „žutim prslucima“ pokazuje da su „Gospodari“ postali svesni da je Đavo odneo šalu. Neoliberalizam je definitivno mrtav, bez obzira što će proći još neko vreme dok smrad truleži njegovog leša postane nepodnošljiv.

No, pre toga, nije isključeno da satanistički Zapad napravi svoj poslednji, očajnički, korak. Napad na Rusiju…

Ali, nije vreme da sada razmišljamo o tome. Sretna Nova 2019. Godina

_____________________________________________________


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Utisci o 2018.

* Obavezna polja