Zaposleni bi trebalo da u svojim zahtevima pokažu malo ljubavi prema Srbiji“.(1)

Zoran Đorđević, Ministar za rad

Ova drska izjava dojučerašnjeg ministra odbrane, pa najednom ministra za rad i socijalna pitanja, koja dovodi u pitanje patriotizam radnika koji se, u zakonito organizovanom i vođenom štrajku, bore za svoja radnička prava, pre svega prava na veću nadnicu, još jedanput pokazuje da su Srbijom zavladali ljudi koji nikada i ništa kreativno nisu radili, pa samim tim i ne razumeju suštinu procesa koji su im povereni na upravljanje, a još manje delovanje društvenih zakonitosti koje mogu dovesti čak i do nasilnih društvenih promena. Ono što ta fela zna o društvenim kretanjima jeste da treba da se učlane u stranku na vlasti, zatim u Roterijance, Masone ili nešto slično, što ima veze sa tajnim centrima moći, da se odreknu morala i vere, slave Vođu i love u mutnom. Kad se stranka i Vođa potroše, jednostavno se promeni strana i sve navedeno radi pod novom zastavom. Masoni ili “ono slično”, naravno ostaju.

Ali neću se ovde baviti “patriotizmom” onih koji za par godina svog klimoglavstva useljavaju u stokvadratne stanove i kuće na Dedinju, ili drugim elitnim beogradskim naseljima, a radnike koji traže povećanje plate od nepunih pedeset evra mesečno optužuju za nedostatak ljubavi prema Srbiji. Oni su se snašli, ko je kriv radnicima što nisu.

Ustalom, ta neodmerena i neodgovorna izjava možda se može pripisati i skučenoj sposobnosti izražavanja pomenutog ministra . Jer, u svojoj izjavi, čijim smo delom počeli ovaj tekst, on je imao i jedan još veći biser. Mislim pojmovno. “Vlada je uradila i više nego što je realno mogla” – bubnuo je on(2).

Kako se, molim, to može uraditi, više nego što se može, gospodine ministre? I ko je šta uradio? Šta ste konkretno uradili Vi, koji toliko volite Srbiju, ali Fijat ipak malo više? Znam da sopstveni Zakon o štrajku poštovali niste, a šta jeste ne vidim, pa me uputite malo? 

Ma, kad razmislim, i ne morate baš. I vi i ja znamo da je ovo tek zagrevanje za ono što dolazi i što će biti glavna meta ove Vlade. Prodaja EPS-a. Dvaput se probalo, pa se nije moglo. Ali, Vučić može sve. I Kosovo, i EPS. Kad je bal nek je maskenbal! A tamo, u EPS-u, predsednik sindikata je, o gle čuda, Vaš prezimenjak, Milan Đorđević, koji se ovih dana “proslavio” pozivom kolegama iz Kragujevca da prekinu štrajk, jer kako je rekao štrajk od već skoro 20 dana je „ipak previše“. Pri tome, taj Đorđević, ne isključuje mogućnost da u „Fijatu“ postoji grupa koja, kako navodi, radi protiv interesa zaposlenih, firme, ali i protiv interesa države.(3) Ne znam šta će taj u Sindikatu, što nije u BIA, ili bar u Vladi kada misli isto kao premijerka Brnabić, da ne kažem i kao Vi, da Vas ne uvredim. Saznaćemo svakako brže nego što se misli.

No, nećemo sada o tome. Biće dana. I izvinite, gospodine ministre, ako ste  i za trenutak pomislili da ste Vi moja tema. Niste. Samo, morate malo odmeriti reči kad sprovodite naloge i biće u redu. I štrajk će biti u redu. Uveli ste ga u mirniju fazu i to će se rutinski privesti nekom kraju. Ali, radnici će relativno brzo shvatiti da su obmanuti, pa će početi novi jačeg intenziteta. Oni će, pre ili posle, takođe shvatiti da zapravo nemaju problem sa Fijatom, već sa obećanjima koja je Fijatu dao prepredeni Dinkić, a preuzeo pohlepni Vučić. Tada će biti daleko ozbiljnije nevolje nego što je ova sada. Ali, o tom potom.

Ja, zapravo, sve vreme želim da, kroz Fijat, kažem nešto o onome što Vučić lažno naziva investicijama. Šta je Fijat investirao u Dinkićevoj i Vučićevoj Srbiji? Dobio je pogone, zemljište, subvencije 10.000 evra po radniku, pravo da ne plaća porez i ko zna šta još, što ne znamo jer je neko proglasio Ugovor sa Fijatom za državnu tajnu. Na stranu sad to kako ugovor o prodaji ili predaji kapitala države i neke korporacije može biti državna tajna? Ili, zašto se u Fijatu primenjuje opšti, a ne granski ili posebni kolektivni ugovor?

Ali, šta je to Fijat dao, šta je investirao u post-petooktobarsku Srbiju? Čijim parama? Po kom investicionom modelu?

Doneo je mašine za sklapanje određenog modela automobila? Da, ali mašine su i dalje njegove, to nije investicija! I model je njegov! On se samo montira u Srbiji, a bivša “Zastava” je samo još jedan Fijatov pogon. Ništa drugo. Škoda nije pogon Folsvagena, ona je autohtona firma koja razvija svoje modele, samostalna je na tržištu. Ni rumunska Dačija nije Renoov pogon! I ona je zadržala svoju samostalnost, bez obzira što je Reno vlasnik većinskog paketa.

Da se, nakratko, vratimo u prošlost. Kragujevačku “Crvenu Zastavu” jeste pomogao Fijat. Tito je sa italijanskom vladom, da je ne bi teretio za ratne reperacije kao okupatora delova Jugoslavije, a možda i kao deo kompenzacije za popuštanje oko Trsta, dogovorio dobijanje besplatnih mašina i simboličnu licencu za model “Zastava 750”, poznatiji kao “Fića”, nastao na bazi Fijatovog modela “600 D”. Najveći deo tih troškova prema Fijatu snosila je italijanska vlada, a nakon početka proizvodnje krajem 1955. godine, Crvena zastava je sa Fijatom nastavila saradnju na komercijalnim osnovama. Uvozili smo motore i druge delove dok u potpunosti nismo ovladali proizvodnjom i uspostavili kooperantsku mrežu. Ali fabrika je bila naša i proizvodni brend je bio naš. Pokazalo se da je taj brend bio mnogo vredniji od svega ostalog. Prema Vikipediji proizvedeno je 923.487 popularnih „fića“.(4)  Iz njega je nastala moćna “Crvena Zastava”, koja je trajala dok i moćna Jugoslavija, jer je tako bila koncipirana. Onda je počela da pada kao i sve jugoslovensko. Ali, ostavimo sada to. I takva, na kolenima, bila je dovoljan mamac da petooktobarci, predvođeni Veljom Ilićem, u nju upadaju motkama, kao i da privuče pažnju feancuskog Renoa.

Da, Reno je bio zainteresovan da KUPI “Zastavu”, sećate li se?! Da je zatim razvija, kao autohtoni brend, po konceptu primenjenom na  Dačiji. Nisu mu je dali. Nametali su mu brdo radnika, zaostalih obaveza, nemoguće uslove. A onda su je praktično “poklonili” Fijatu, dali mu subvencije, oslobodili ga obaveza kroz Dinkićevu privrednu prevaru zvanu “restruktuiranje”, i decenije postojonja sveli na pogon za sklapanje jednog modela.

I TO Vučić naziva investicijom i investitorom. I kao portparoli toga naš predsednik, premijer i svi minstri nastupaju prema radnicima, svojim građanima, koji traže povećanje od nepunih 50 evra mesečno, i bolje uslove rada.

A takvih, kao Fijat, je većina Vučićevih „investitora“ koji su do sada od Srbije dobili preko 850 miliona evra za „subvencije“, a da niko živi ne zna kakvi su finansijski efekti tih budžetskih ulaganja. Ono što se zna jeste da radnici u subvencionisanim preduzećima, čast izuzecima, rade za najminimalnije naknade i u najbezdušnijim uslovima u Evropi.

Zar zaista neko misli da može još dugo potrajati pretvaranje Srbije u radni logor nezasitih korporacija koji ovde mogu sve što ne mogu u drugim zemljama, dok se radnici zbog nemaštine vešaju na radnim mestima ili ne mogu da odu kod lekara jer im poslodavac ne plaća zdravstveno osiguranje?! A prima subvencije. „Investitor“!

Pojmovi „investicija“ i „investitora“ u ekonomiji podrazumevaju nešto sasvim drugo, uvažena „elito“. I da Vam, predsedniče, premijeru i ministri, kažem nešto kao ekonomista – (pored ostalog) investicije treba da smanjuju socijalne razlike, a ne da ih povećavaju. Dok to ne shvatite, vidimo se u sledećem štrajku …

________________________________________

  1. www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2806929/ministar-djordjevic-apelovao-da-se-prekine-strajk-u-fijatu.html
  2. Isto
  3. www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2806398/poziv-radnicima-fijata-da-prekinu-strajk-i-pocnu-pregovore.html
  4. sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0_750

Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vidimo se u sledećem štrajku

* Obavezna polja