„Kažite mi šta hoćete?Da li treba sebe da izolujem?Hoćete da Srbija ne bude predstavljena u Parizu, a sutradan da kukate?! … Da tamo bude predstavljeno Kosovo i Tači, a Srbija da ne bude? Kažite…(1)

(Aleksandar Vučić, 05.11.2018)

“Iza leđa je Putinu došao Tači i pružio ruku, a tek kada je šef ruske države shvatio ko je taj čovek okrenuo se drugima …”(2)

(Aleksandar Vučić, 11.11.2018)

 Verbalno divljanje predsednika Srbije na novinara koji mu je, na konferenciji za medije nakon sastanka sa Sebastijanom Kurcom, postavio jedno logično pitanje kako će Srbija reagovati na zastavu „Kosova“ na Notr-Damu i njegov nevešti pokušaj laganja javnosti u Srbiji o načinu na koji su se susreli Putin i Tači još jednom su pokazali da Vučić svojim agresivnim prostaklukom i bahatošću  prikriva potpunu diplomatsku nepismenost, neprimerene državne odluke i krajnje pogrešne političke procene. Ili, možda, da sračunato (ili vešto usmeravan) uvlači Srbiju u sve veće probleme koji će rezultirati potpunim državnim slomom!

Da je makar malo razmislio o postavljenom novinarskom pitanju, sa političkim iskustvom kojim se razmeće, morao bi shvatiti da „kosovska zastava“ nije „gaf“ već krajnje ozbiljna diplomatska poruka koja ne sme prođi bez adekvatnog odgovora.

Šta je bio adekvatan odgovor?

Jasna nota francuskom MIP-u i najava smanjenja nivoa posete. Ukoliko nema zadovoljavajućeg odgovora otkazivanje posete na predsedničkom nivou i slanje predsednika vlade, ili čak Ministra spoljnih poslova. Takav potez  pokazao bi sa jedne strane diplomatsko dostojanstvo Srbije, a sa druge ne bi joj uskratio  prisustvo na važnom  skupu i budite sigurni da bi taj koji bi nas tamo predstavljao bio daleko poštovaniji i uvaženiji nego što je to bio zlosrećni predsednik Srbije sa svojom javno proklamovanom mazohističkom filozofijom da treba da guta nekakve „knedle u grlu“(3). A ako i ne bi bio Srbija kao država ne bi bila toliko ponižena i izvređana, prosto jer je snizila nivo posete.

Ali, bolesno samoljublje čoveka koji je uobrazio da je on Srbija dotle ne dopire.  Pazite te reči: „Da li treba sebe da izolujem?Hoćete da Srbija ne bude predstavljena u Parizu, a sutradan da kukate?!  Kome da kukamo? I zašto? Iz njegovih reči više je nego jasno kako on smatra da će, ako baš on ne vidi Makrona, ili se ne predstavi Trampu, Srbija mnogo izgubiti. Odnosno, da će nešto bitno dobiti kada se oni suoče sa njim, onakvim kakav je. O, zaboga!

Zamislite čoveka koji se čitav život bavi politikom, nikada ništa drugo radio nije, a ne razume da politika i diplomatija i postoje kako se ništa ne bi tumačilo kao „ili-ili“. A možda i razume, samo se pravi?!

Hajde da budemo prema njemu maksimalno korektni i da poverujemo kako nije čovek opasnih namera, već kako jednostavno  ne razume zašto je njegova umišljenost o bitnosti prisustva njegove persone u Parizu dovela do diplomatskog sloma i državnog ponižavanja Srbije.  Da ne shvata smisao okupljanja u Parizu. Da ne sagledava ko je Emanuel Makron i šta je to Francuska danas. Niti zna šta je ona prema Srbiji i Srbima bila juče. Pa, ako je već zaboravio one napade histerije koje je imao povodom oslobađanja Haredinaja iz francuskog ekstradikcionog zatvora, hajde da mu pomognemo.

GLOBALISTIČKI PERFORMANS U PARIZU

Da krenemo od osnovnog. Proslava stogodišnjice završetka Velikog rata nije bila zamišljena kao  omaž pobednika već kao veliki globalistički performans onih koji se još uvek nisu odrekli ideja o vladanju svetom kroz institute tzv. „svetske vlade“. Bez obzira što je njihovu viziju sveta ozbiljno uzdrmalo jačanje Rusije i Kine, pre svega njihovo savezništvo, i dalje se redovno sastaju i „Bildelberg“ i „Trilaterala“, a NATO ne odustaje od opkoljavanja Rusije i ekonomskih sankcija protiv nje. Istina, smanjili su bahatost i povećali konspirativnost, ali nisu se odrekli ni svojih ideja, ni svojih krajnjih ciljeva. Naprotiv. Pompezni Novi svetski poredak sada deluje iz senke kao „svetska duboka država“ ali još uvek je tu. Privremeno nema apsolutnu kontrolu u Americi, ali jedna od zemalja koja je čvrsto ostala u njegovim kandžama jeste Francuska. Ona je bukvalno već godinama protektorat globalizma, a od Sarkozija naovamo francuska masonerija, poznata kao Veliki Orijent Francuske, mnogo više utiče na izbor francuskog predsednika nego sami birači. Emanuel Makron, investicioni bankar nekada zaposlen u Rotšildovoj francuskoj filijali, vojnik je tih ljudi iz senke koji je doveden da „sprovodi reforme“, zaustavi jačanje nacionalnih snaga koje predvodi Le Penova i obezbedi planirani migrantski tok. I on to radi. Izvršava postavljene zadatke, a jedan od njih bila je i proslava u Parizu.

Govor Emanuela Makrona na pariskom performansu

Inače, da bi lakše povezali o čemu se radi, valja istaći da su pripreme za ovu svečanost u Francuskoj započele još 2012. godine, dakle pune četri godine pre Makronovog izbora, formiranjem državnog  tela zvanog „Stogodišnja misija“ koje je trebalo da osmisli i sprovede  aktivnosti na ovom poslu, a koje je predvodio Jozef Zimet.(4) Dakle, radi se o ozbiljnom projektu kome je Makron bio samo formalni domaćin. Poruke tog projekta trebalo je da budu nastavak onoga što su globalisti poručili svetu sa proslave stogodišnjice početka Velikog rata, u Sarajevu 2014. A glasovi koji su se tada čuli iz i oko Sarajeva nisu bili baš povoljni po Srbiju i bili su otvoreni pokušaj revizije događaja iz 1914. g. sa ciljem pro-germanske istoriografije da se Srbi proglase krivcima za rat, a Gavrilo Princip tretira kao terorista. Samo zahvaljujući Čomskom i nekolicini uglednih istoričara i anti-globlista te kvalifikacije su donekle ublažene.

Zar je Vučić to već zaboravio? Zar je moguće da srpska diplomatija iz tih događaja nije izvukla odgovarajuće pouke, već je Vučić snatrio o tome da će mu njegova spremnost da se „razgraničava“ sa Tačijem omogućiti da se šepuri među svetskim liderima kao paun u dvorištu? Kakav lik, Gospode Bože!

No, situacija se nije odvijala po planovima Vladara iz Senke, počev od Putinove intervencije u Siriji, do rezultata izbora u Americi, pa se prvobitni koncept „obeležavanja“ u Parizu donekle promenio. Ali, samo donekle. On nam svakako, danas, nije mogao poslati poruke koje su njegovi protagonisti zamislili 2012., ali u suštini to je ostao globalistički performans, koji nam je poručio da svetski globalizam, čiji glavni potencijal ostaje NATO Alijansa, konsoliduje svoje snage  nakon ozbiljnih  udarca koje je doživeo u Siriji i izborom Trampa u Americi i da nastavlja borbu za kontrolu sveta, kao i da sto godina nakon Velikog  rata nisu bitna ni stara neprijateljstva, ni stara savezništva, već sadašnje svrstavanje prema njihovim ciljevima.  I sve, računajući i raspored zvanica na samoj proslavi, kao i odnos prema njima bilo je tome podređeno. Prvi redovi bili su rezervisani za članice NATO-a i njihove saveznike, s tim da se Rusija nije mogla izbeći. I kako nam god teško padalo „šutiranje“ Vučića u ostalu publiku, bilo je tu i niz drugih diplomatskih skandala, poput onog razdvajanja Putina i Trampa kojima za ručkom nije dozvoljeno da sede jedan pored  drugog kako bi se sprečio njihov razgovor, iako je prvobitnim protokolom to bilo predviđeno.

U tom kontekstu čak ni Tači iza svetskih lidera nije preveliko iznenađenje, jer paradržava Kosovo i jeste NATO tvorevina. Ostalo su uradili novac i Bedžet Pacoli koji je, dok se Dačić po Beogradu zamlaćivao sa nekakvom Unijom Kamorom, državom za koju (priznajem) nisam znao ni da postoji, u Parizu radio ono što šef diplomatije i treba da radi.

VUČIĆEVA PARISKA PONIŽENJA

Teško je pobrojati sva poniženja kojima je srpski predsednik bio izložen u Parizu, još teže izdvojiti ona koja nas, kao naciju koja je tokom Velikog rata izgubila trećinu tadašnje populacije i čak 62% muškog stanovništva, više bole. No, moramo shvatiti da je takav tretman pre svega odraz Vučićevog stvarnog ugleda u evropskim metropolama i posledica višegodišnje erozije državničkog dostojanstva i diplomatske nepismenosti.

Diplomatija nije ono što nam slikaju Pink i Informer. Setimo se samo kako je, ne tako davno, Vučić neotesano divljao na Francusku povodom neizručenja Haredinaja i iz nje demonstrativno povukao ambasadora koga je vratio bukvalno posle dva dana, kako bi ovaj prisustvovao „važnom ručku“ kod Makrona. A zatim su njegovi poslanici to istog Haradinaja postavili za „premijera“. Zar je to pljuvanje pa lizanje moglo imati drugačiji epilog od ovog slanja u pariski ćošak?

Ili, zar se onaj ko je otišao kod Putina da traži saglasnost za politiku „razgraničenja“ sa Kosovom, ima pravo ljutiti što se ruski predsednik kurtoazno rukovao sa Tačijem, ili lagati kako Putin bezmalo nije znao sa kim se rukuje. Znao je, itekako. I nisu se samo rukovali, već i popričali. Moramo se zapitati koliko je tome kumovala Vučićeva poslednja poseta Rusiji? Onaj izmišljeni orden da i ne pominjemo.

Tačijevo rukovanje sa Trampom i Putinom

No, najveću nepravdu Srbiji u Parizu nisu naneli ni Francuzi, ni Putin, već nalickani NATO-Montenegrin Milo Đukanović izjavom da je Srbija 1918. anektirala Crnu Goru. „Evo nas opet na svom dostojanstvenom mestu, ravnopravno među evropskim i svetskim partnerima u gradu u kojem je crnogorska stolica ostala prazna, nakon što smo kao zemlja pobednica izašli iz Prvog svetskog rata i nakon tragične aneksije od strane Srbije“ – izjavio je on, drsko falsifikujući istorijske činjenice, a da srpski predsednik i naša diplomatija ničim nisu reagovali na ove laži. (5)

Srbije nije bilo ni na najdirljivijem delu svečanosti , gde su mladi čitali vojnička pisma iz Velikog rata. Bila su to topla, ljudska, svedočanstva o jednom tragičnom vremenu . Valjda je to trebalo da znači da smo bili vojska onih koji ni pisati nisu znali. A nismo bili. Bili smo vojska junaka, ali i vojska pesnika. Svaki stih Milutina Bojića ili Dušana Vasiljeva o tom ratu rekao nam je deset puta više nego Makronov govor sa svojim satanističkim aluzijama. Ali, za nas ni tu nije bilo mesta.

I baš taj detalj nemušta izvinjenja francuskog ambasadora, koji sve naziva „nesretnom protokolarnom greškom“(6), čini potpuno besmislenim. Vučić u zapećku možda i može biti protokolarna greška, baš kao što može biti tačna i tvrdnja francuskog ambasadora da su kamere više pratile Tačija jer im se tako htelo, a ne zato što je sedeo iza svetskih lidera, ali ni jedno pismo vojnika zemlje koja je imala preko 1,2 miliona žrtava, čije se vojne pobede i danas izučavaju na zapadnim vojnim akademijama, ne može biti slučajnost već namera. Zato, Vaše reči nisu iskrene, ekselencijo Mondoloni i za mene deo su iste matrice koju je koristio portpalor NATO-a Džejmi Šej, izjavivši dok su nam i vaše, francuske, bombe padale po glavama:  „Srbe možemo spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti“. (7)

Samo što u ovom slučaju očekujete da zaboravimo poniženje koje ste nam priredili i da već za par nedelja globalistički prokurator za Francusku Emanuel Makron bude u Beogradu dočekan pogačom i solju, da mu deca mašu zastavicama dok otkriva spomenik jedne tragične zablude srpskog naroda – navodnog prijateljstva sa Francuskom, kao i da Francuska dobije koncesiju za izgradnju beogradskog metroa u isto vreme dok će francuski predstavnicii glasati za prijem Kosova u UNESKO i Interpol. Nažalost i biće.

UMESTO ZAKLJUČKA ILI PORUKE PONIŽENJA U PARIZU

Mislim da je i diplomatskim laicima jasno da serija poniženja kojima je Vučić bio izložen u Parizu nije mogao biti nikakav protokolarni propust niti  „greška za žaljenje“, već sinhronizovana delatnost organizatora  čiji je prvi korak bila upravo zastava „Kosova“ na crkvi Notr-Dam. Banalizovanje ovog čina i njegovo tumačenje van diplomatskih protokola otvorilo je prostor za sve što se kasnije dešavalo. No, svako negativno iskustvo iz koga izvučete odgovarajuće pouke može imati i pozitivan efekat.

Otuda, prva pouka mora biti da diplomatija ne može biti tabloidna aktivnost, niti diplomatska predstavništva treba da budu mesta za udomljavanje poslušnih partijskih kadrova i kupovinu ćutanja odbačenih ljubavnica sa diplomom „Megatrenda“. Dalje, diplomatija se mora zasnivati na strogom protokolu i principu reciprociteta bez obzira koliko je neka zemlja mala i kakvom je pritisku izložena. Filozofija „gutanja knedli“ može važiti za pojedine slučajeve, ali kao konstanta državne politike uvek vodi u neminovna poniženja i gubitke. Valjda je Vučiću to sada jasno. Sa te strane gledajući izvinjenje francuskog ambasadora nije mera adekvatna uvredama koje su Srbiji nanete u Parizu i samo po sebi predstavlja novo ponižavanje Srbije. S obzirom na Vučićev diplomatski nivo izvinjenje bi mu morala uputiti bar Jelisejska palata.

Položaj Vučića na proslavi, među atašeima

Položaj Tačija na proslavi u Parizu u isto vreme

Drugo, jasno je da su pariska poniženja vid pritiska Zapada zbog Kosova, ali pogrešno je verovati da bi popuštanje donelo Srbiji bilo šta osim novih pritisaka. Zbog Vojvodine, Sandžaka, odnosu prema Srpskoj … Spisak mogućnosti je poduži. I za svaki već postoji odgovarajući scenario.

Treće, prilika je da se Srbija napokon oslobodi zablude o nekakvom prijateljstvu sa Francuskom. Francuski brodovi nisu u Velikom ratu prevozili slomljenu srpsku vojsku na Krf zato što su nam bili prijatelji, već zato što je Rusija saveznicima dala ultimatum u tom smislu. Ultimatum koji ju je kasnije puno koštao. U povratku Francuzi su u srpskoj vojsci videli topovsko meso koje je išlo napred kako bi njihove žrtve bile što manje. I ništa više od toga. Tek je neviđena hrabrost i agilnost srpske vojske prilikom proboja Solunskog fronta kod nekih francuskih generala izazvala simpatije, pa i divljenje, a ako je nekog prijateljstva kasnije i bilo ono je počivalo na interesima francuskog kapitala koji je u porušenoj Srbiji video idealnu metu za ekstra-profite.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista” – bila je izjava francuskog predsednika Žaka Širaka, juna 1995.(8)

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe” – rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik, navodni humanitarac, nakon masakra na sarajevskoj pijaci Markale iako nije bilo, niti danas ima, bilo kakvih stvarnih dokaza da su to učinili Srbi.

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – kazao je francuski generl Žak Kot, bivši komandant  UNPROFOR-a u BiH, juna 1997. godine u Parizu.(9)

Pa francuske bombe 1999…

I tako redom, sve do nedavnog hapšenja pa oslobađanja Haredinaja  i ovog poslednjeg  ponižavanja u Parizu. Zar su to izjave i dela prijatelja? Šta još treba Francuzi da kažu ili da nam urade kako bi se oslobodili tog masonskog mita o francusko-srpskom prijateljstvu?!

No, pitanje svih pitanja je da li Vučić ima potencijal i namere da izvlači bilo kakve puke iz svojih i naših poniženja? Ili, jednostavno, ima trasiran put kojim hoda kao i svaki globalistički Zombi.

______________________________

 

Odrednice:

 


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vučić i poruke Notr-Damskih zvona

* Obavezna polja