prorokobicНајпре нешто зарад задовољења свих оних који пишу о политичкој коректности и неопходности објективности: да, Русија је направила безброј грешака у Украјини и још више шанси пропустила. То је било јасно и лаицима. Да је Русија била опрезнија и активнија од победе Виктора Јануковича на председничким изборима, украјинска криза би већ била завршена (мада би до ње у сваком случају дошло). Међутим, сада нешто политички некоректно, а већ једанпут написано: Путин ће на крају овог сукоба сам одредити шта ће од Украјине узети или шта ће од ње направити. За сада, у Кијеву би требало да буду срећни што њихова „казнена експедиција“ у Донбасу и Луганшчини није успела. То је знак да ће нешто задржати у својим рукама. Скраћену верзију Украјине? Конфедералну земљу која ће морати да прихвати Новорусију као ентитет? Две независне државе (Малорусију и Галицију) које би наставиле да функционишу западно од Дњепра по окончању кризе? Какав ће расплет на крају бити, зависи од пуно фактора и елемената који су у овом тренутку непредвидљиви. Једино што је сигурно, јесте да у постојећем уставном оквиру и са тренутним границама-Украјина се не може одржати.

Да су Луганск и Доњецк пали у руке Укра (појам који се већ одомаћио на постсовјетском простору), то би значило да им је Русија то дозволила. О тужним и несретним руским либералима, који ових дана говоре о томе како им је битнији увоз пармезана (Како живети без оригиналног италијанског пармезана наредних годину дана?) од судбине Новорусије, већ је све познато. Међутим, препуштање Донбаса не би било само производ њиховог лобирања. Велики број ангажованих појединаца у „патриотском блоку“ је такође предлагао исто. Образложење је било да се тиме покуша направити мост ка Кијеву, смирити антируска хистерија, а затим током наредне деценије полако осигуравати руски интереси у Украјини. Наравно, са циљем да се сталним радом на неколико колосека, цела Украјина у наредних десет-двадесет година врати у руску интересну сферу. Према овој школи мишљења, то би касније отворило врата и за наступ ка јачању утицаја у целој средњоисточној Европи. Наравно, овакви планови ће се већини на Балкану учинити смешним, али да се сада не бавимо њима и њиховим добрим и лошим странама. Струја у Москви која је заговарала „заузимање“ целе Украјине, предлагала је да се препусте Луганск и Доњецк.

Две самопроглашене народне републике на истоку Украјине нису пуштене низ воду (да је Запад био тактичнији можда би расплет био сасвим другачији), што је добар показатељ да свако „руско прерачунавање“ ипак укључује и „остављање“ једног дела данашње Украјине у (делимично или потпуно) западној интересној сфери. То је отприлике оно што је Александар Дугин говорио на почетку кризе: да је покушај интегрисања западно-украјинских области у пројекат „Руског света“ немогуће и да тај део једноставно треба „препустити“ другима. Највероватније је, дакле, да се у свом омеђавању руске интересне сфере Путин концентрише на Новорусију, а да ће покушати и са различитим акцијама ка Малорусији (Кијев) и такође подржати залагања етничких Русина (Ужгород). И овде се сада враћамо на почетак текста и питање: како је могуће да Путин поред свих грешака које је правио оствари победу у Украјини? Одговор је: због проклизавања Запада (а појам Запад се односи на САД, Канаду, Велику Британију и групу континенталних европских држава које их у овом рату од почетка беспоговорно следе) и последица тога. Узроци Путинових грешака су текуће недоумице, које могу донети непријатне краткорочне последице. Међутим, узроци проклизавања Запада су системски проблеми који имају дугорочан карактер. И што дуже украјинска криза буде трајала, то ће и ово постајати јасније. Шта су највећи проблеми Запада у Украјини:

Ukrajina72

  • Када је почела украјинска криза, у децембру 2013. године, невероватан број и западних и руских аналитичара се почео интересовати за ток југословенске кризе деведесетих. При томе, и једне и друге су искључиво интересовали потези западних земаља. Руси су, вероватно, правили каталог могућих потеза које САД могу вући у Украјини. Западњаци су се такође подсећали истих тих ствари. Зашто? Па зато што пуних три деценије ништа другачије нису смислили. Све што раде од почетка деведесетих је по принципу copy-paste. Истина, улог у Украјини је већи, па зато није довољно гранатирати пијацу да би се покранула пропагандно-политичка кампања против Русије, већ је морао да буде срушен путнички авион, али све су то потези који се крећу по истом шаблону. Е сада, на једну финту је могуће предриблати једном, евентуално два пута, али то не може проћи увек. Све што је предузимао после неуспешно организованог блиц-крига у фебруару, били су покушаји директног увлачења Русије у сукоб на истоку Украјине или изазивања обојене револуције у Москви. Запад је прочитан. Донекле, ово је признао и Карл Билт, рекавши да није било мудро водити према Русији исту политику, као током југословенске кризе.
  • Суманута подршка свакој акцији Укра морала је довести до стравичних ратних злочина. Ово је већ виђено на Косову, са бланко подршком коју је НАТО дао албанским паравојним формацијама, захваљујући којој су развијени пројекти „дрога за оружје“ и „трговина органима“. Међутим, нити је Донбас Косово, нити је Русија Србија, нити је данас 1999. Сурово гранатирање цивилних циљева, огромна материјлана разарања и „производња“ хуманитарне катастрофе не могу остати сакривени. То већ сужава маневарски простор Западу за интервенисање у Украјини, а како време буде пролазило по њих ће ствари бити све горе. Неко ће због свега овога из актуелног кијевског руководства морати да одговара. А са тим, у нестабилном политичком систему, може доћи и до уласка у спиралну политичку кризу која се дуго неће завршити и која неће бити ограничена само на Украјину.
  • Од једне до друге кризе, такозвани „западни блок“ се круни. Од агресије на Југославију 1999. године, па преко Авганистана, Ирака, Египта, Либије и Сирије, до Украјине, пукотине у „западном монолиту“ су биле све веће. Оне су сада толике, да могу довести до распада ЕУ у блиској будућности. А после тога, питање је и шта ће се дешавати са НАТО-ом. Око Украјине не само да не постоји јединствен став кључних западних земаља, већ је евидентна и супротстављеност расположења јавног мњења у низу држава, према постављању политичких елита. У овом светлу треба посматрати и успех Марин Лепен или Најџела Фаража на недавно одржаним изборима за Европски парламент. За лидере кључних европских држава фактор време је врло битан. Њима не одговара наставак ове агоније у Украјини, јер им то оптерећује предстојеће предизборне кампање.
  • Када смо већ код јавног мњења, треба подвући да у европским државама не постоји ни минимум спремности на било каква одрицања због украјинске кризе. Између ниже цене хране и територијалне целовитости Украјине, убедљива већина Европљана би изабрала ово прво. Још теже би било уколико Русија подигне цене гаса, а зима је на прагу. Русија трпи последице западних економских санкција, али је у овом случају спремност становништва на одрицање неупоредиво већа, а праг толеранције за политичко вођство и његове потезе много шири. У Европи тога нема, осим можда у прибалтичким државама и донекле Пољској.
  • Идеолошки садржај Запада више ни изблиза не мотивише широке народне масе, као што је то био случај у ранијим периодима. Ово не само да није упоредиво са хладноратовским временима, већ је неупоредиво и са 2008. годином. Чак је и у малој и сиромашној Србији тешко објаснити које су то предности од приступања ЕУ!? Шта је уопште идеолошки садржај западног система? Благостање!? Економски напредак и модернизација!? Демократија!? Запад је у великој идеолошко-политичкој кризи и стога је вероватно последњи тренутак за покретање украјинске кризе био 2008. Тада би широке народне масе можда и реаговале другачије. Сада је за то касно.
  • Циљеви „либералних фундаменталиста“ тичу се и постепеног укидања државе и њених надлежности. Све ово исто, што је рађено у случају балканских (пара)држава, рађено је и у Украјини две и по деценије. Институције су слабе, привредни систем је у рукама олигарха, корупција цвета, а у оружане снаге није улагано готово ништа. Државни систем је разваљиван и сада такав разваљен треба да издржи рат у који је гурнут. Уколико је Запад желео да инструментализује Украјину за рат против Русије, онда је требао да је јача као државу у претходном периоду.

ukrajinski sah

  • Избор Украјине као бојишта на којем ће се развити рат против Русије и није баш најсрећније решење. За Русију би много горе било да је отворена нова криза на Кавказу, или да је дошло до дестабилизације Белорусије и Казахстана, можда чак и да је за организовање удара искоришћен неки повод на Балтику или у односима са Пољском… Елем, јасна је логика којом су се водили западни стратези, али има ту и неколико ограничавајућих фактора. Прво, руски утицај је у Украјини врло јак, а руска „агентура“ бројна. Зато је, као што се могло видети, противудар био снажан. И друго, украјинска политичка класа и друштвена елита једноставно нису способне да изнесу овај задатак. Украјински политичари који су се могли сретати на разним скуповима и округлим столовима претходних деценију и по, у свему су подсећали на низ несрећних ликова из негдашњих југословенских република којима је једина политика била што јаче запљунути по Србима. О чему год да се разговара, од хортикултуре до ратних злочина-Срби су кривци. Наравно, Украјинци нису у уста узимали Србе, већ Русе, али поента је иста. Циљ је био свидети се западним менторима, истрајавати на хибридној конструкцији која се правила за спровођење америчких интереса у источној Европи, а не градити сопствену политику. У таквом систему, када се једном направи, успевају само полтрони. А са њима спровести овако захтевну акцију-то је ипак немогуће.
  • Ослањање на десничарске организације, по правилу најмотивисаније за акцију, унапред је осуђено на пропаст. Украјински хибридни идентитет, који се опире на екстремне антируске ставове, има лимитирани домет. Посматрајући целу земљу, он може оставити само плитак отисак у украјинском друштву. Истина, ова матрица може бити коришћена у Галицији, али се тиме Запад унапред ограничава на овај део Украјине као идеолошко-политичку регрутну базу, што је дугорочно неповољно, а за озбиљан успех недовољно.
  • Замисао да се, у недостатку озбиљних политичара, од тајкуна направе кључне фигуре на политичкој сцени-унапред је осуђена на пропаст. Тајкуне интересује профит и они ће бранити Украјину док на њој зарађују. Међутим, Украјина је пред банкротом. Оног тренутка када не буде било профита и они ће или дићи руке од свега или пребећи на другу страну. Друга опција је да им се профит настави обезбеђивати по сваку цену-завођењем сурове диктатуре или потпуним сиромашењем грађана. У том случају, противник тајкуна више није ни у Москви, ни у Донбасу, већ у Кијеву.

Велики је број аутора, који су упозоравали да Запад овакву прилику, каква му се указала у Украјини, неће пропустити. Како је неко описао, руку им је допало возило са пуним резервоаром горива, које ће сада возити што даље и што брже могу. Ипак, на ово би требало додати још нешто: да је то возило расклиматана „Лада“ из 1992. године. Свакако, и она нечему може послужити. Али да се са њом крене на Русију!? Е то је већ тешко изводљиво. Осим ако и на самом Западу доносиоци одлука нису почели да верују у лажи које њихови водећи медији свакодневно пласирају.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Зашто Запад проклизава у Украјини?

* Обавезна поља