iscenkoProšle nedelje počeo je novi krug povećavanja napetosti na Bliskom Istoku. Prvo je saopštila Turska, za njom Saudijska Arabija, zatim Katar, a u ponedeljak, 8. februara već i Ujedinjeni Arapski Emirati, da nameravaju da u Siriji otpočnu kopnenu operaciju, navodno radi borbe sa Islamskom državom.

Zvanični Damask izjavio je da takav postupak shvata kao oružanu agresiju i da će prema tome Sirijska arapska armija otpočeti borbena dejstva protiv intervencionista.

Istovremeno, u Moskvi je boravio emir Katara, Saudijci pokušavaju da vode aktivne konsultacije, a sa pozivom na „izvor iz turskog rukovodstva“ – pojavilo se i saopštenje da predsednik Turske, Redžep Erdogan, namerava da poseti Kazahstan. Pri tom se nije skrivalo da je glavna tema potencijalnih pregovora – pokušaj da se preko predsednika te zemlje Nursultana Nazarbajeva izdejstvuje susret sa Putinom radi rešavanja krize u rusko-turskim odnosima.

Nepotvrđeno saopštenje o pripremanju posete Kazahstanu moglo je da bude „proba“, a moglo je da bude i „sondiranje“ stava Nazarbajeva (najverovatnije i jedno i drugo). Ali, izjave turskih rukovodilaca i diplomata ne ostavljaju nikakvu sumnju u to da su prestali da se nadaju da će uspeti da realizuju lični susret Erdogana sa Putinom. Cilj susreta je – rešavanje rusko-turske krize bez formalnih javnih izvinjenja Turske zbog oborenog ruskog aviona.

Reklo bi se da postupci Turske u cilju pojačavanja ratne histerije u sirijskom pitanju (a bez turske armije pretendovanje monarhija Zaliva da malo ratuju u Siriji ni boba ne vrede), protivreče turskim pokušajima da se smanji napetost u odnosima sa Rusijom. U stvari, turska politika je apsolutno dosledna i ne može biti drugačija.

Reakcija Rusije potvrđuje da u Moskvi ne samo da dobro razumeju pokretačke motive Ankare, nego se i spremaju za adekvatan odgovor. Dakle, šta imamo na raspolaganju i čemu težimo?

To, da je Erdogan nakon što je oborio ruski avion sam sebe saterao u klopku, postalo je toliko banalno da tu tvrdnju ne osporavaju čak ni oni koji su navikli da u svakoj sitnici ruskog rukovodstva ugledaju „izdaju pozicija“. Turski predsednik ne može da se izvini i kazni krivce, a pri tom da ne upropasti svoju političku karijeru. I ne može sve da ostavi tako kako jeste, budući da je ruski asimetričan odgovor sankcijama naneo ozbiljan gubitak turskoj ekonomiji i podstakao biznis protiv Erdogana.

I ne samo biznis. Hoteli koji se zatvaraju, zatvaranje ruskog tržišta za turske građevinske firme i za proizvode voćarstva i povrtarstva – nisu samo smanjenje prihoda (i bankrotstvo) krupnih firmi, nego i gubitak hiljada, desetina hiljada radnih mesta koja su hranila obične Turke i njihove porodice. Baš onih Turaka kojima ničim nisu smetali ni ruska avijacija, ni predsednik Sirije, Bašar Asad i koji nisu imali, nemaju i neće imati nikakvu dobit od krijumčarene trgovine naftom sa ID, koju primenjuje turska vladajuća vrhuška.

Odnosno, Erdoganove unutarpolitičke pozicije dramatično slabe – i u slučaju da se preda i izvini i ako ostavi sve kako jeste. Da bi se održao kao političar, potrebno mu je da prinudi Rusiju na pregovore pod njegovim sopstvenim uslovima.

putin-generali

Možda će Ankara i pristati na ustupke, ali samo na ne-javne, a javno sve mora da izgleda kao Erdoganova pobeda, što očigledno ne može da odgovara Rusiji. Kako u takvoj situaciji on može da pridobije Moskvu da prihvati turske uslove u regulisanju odnosa? Jedina šansa je da pokuša da podigne ulog do takvog nivoa da cena konfrontacije sa Turskom za rusko rukovodstvo bude neprihvatljiva.

Tokom poslednjih godina, Kremlj nastoji da izbegne uključivanje Rusije u direktan vojni konflikt sa bilo kojom državom (od Ukrajine, do Turske). Čak i u Siriji, grupacija ruske avijacije dejstvuje samo protiv terorista. Razlozi su takođe jasni – u uslovima geopolitičke konfrontacije sa SAD, kad Vašington može u svakom trenutku da prenese centar konfrontacije na bilo koju tačku na planeti, nedopustivo je ograničavanje resursa bilo kojim drugostepenim pravcem.

Polazeći od ovog stanovišta, Erdogan preti upadom u Siriju (stara ideja o stvaranju „tampon zone“). On shvata da u slučaju ako Rusija upotrebi vojnu silu radi sprečavanja invazije, NATO ga neće uzeti u zaštitu, a SAD bez NATO-a takođe neće nastupiti. Zato Turska formira nešto nalik na koaliciju odanih američkih saveznika.

Monarhije Persijskog zaliva, kao i Ankara, nezadovoljne su zbog odustajanja SAD od direktnog vojnog pritiska na Asada. Međutim, armije monarhija Zaliva suviše su slabe da bi preduzele samostalna dejstva protiv Sirije, ali zato mogu da stvore povoljnu međunarodnu sliku za tursku invaziju.

Ako se u Siriju upućuju oružane snage polovine Bliskog Istoka da „ratuju sa ID“, onda to više nije kao agresija Ankare, nego koaliciona antiteroristička operacija. I u tom slučaju Zapad neće pružiti vojnu podršku, ali zato ima nade da u okviru opšte geopolitičke konfrontacije SAD prinude svoje evropske saveznike da osude bilo koje postupke Rusije za podršku Asadu u suprotstavljanju invaziji. I ukupan proces političko-diplomatskog rešenja (na koje Moskva primorava kako sirijske pobunjenike, tako i Zapad) naglo će se iskomplikovati.

Rezimirajući, može se reći da Erdogan demonstrira spremnost da rizikuje velikim ratom da bi likvidirao sve što je Rusija uspela u Siriji.

Istovremeno, tursko rukovodstvo predlaže Putinu direktne pregovore bez preliminarnih uslova, aludirajući da se u tom slučaju mogu rešiti sva pitanja, a Ankara će odustati od invazije. Zapravo, mi imamo posla sa ratnom ucenom.

Pretpostavljam da Erdogan smatra svoju igru sigurno dobitnom. Jasno je da će Turska izgubiti borbena dejstva protiv ruske armije. Ali, prvo, Rusija treba da se odluči da uđe u oružani sukob koji naglo komplikuje njen ukupan položaj. Drugo, Erdogan je siguran da čak u najgorem slučaju Zapad neće dozvoliti da se Turska uništi i isto tako ni da joj se oduzmu bilo kakve teritorije.

Ako Rusija popusti – Erdogan dobija, ako ne popusti – on će biti predsednik koji je „odbranio čast zemlje“ u borbi sa najmoćnijom armijom na planeti (ili jednom od najjačih) koje se čak i SAD plaše. Prema planu turskog lidera, u svakom slučaju ojačaće njegove unutarpolitičke pozicije.

lavrov-davutoglu_1

Do sada je odgovor Moskve na sva rovarenja Ankare, Rijada i drugih zvanično bio sadržan u ponavljanju odavno deklarisane pozicije: „Ruski i iranski vojnici nalaze se u Siriji po pozivu legalne vlade. Više niko nema prava da se u toj zemlji meša“. Šta će biti ako se neko umeša – bilo je nejasno.

Međutim, paralelno sa pojačavanjem vojnih aktivnosti Turske, koja je na granicama Sirije skoncentrisala udarnu grupaciju kopnenih trupa, kod Rusije se pojavilo interesovanje prema kurdskom problemu. Za 10. februar planirano je otvaranje zvaničnog predstavništva sirijskih Kurda u Moskvi (do tada će ih predstavljati diplomate Sirije i Iraka).

Humanitarna katastrofa u turskom Kurdistanu, gde ubrzano raste kurdski otpor za čije potiskivanje su već aktivirana dva armijska korpusa (za operacije u Siriji izdvojen je samo jedan), postepeno postaje jedna od glavnih tema medija.

Eksperti aktivno analiziraju moguće kanale za isporuke i nomenklaturu naoružanja koje je neophodno turskim Kurdima u borbi za slobodu.

Ipak, Ankara je morala da računa na „izvlačenje“ kurdske karte, iako je to za nju krajnje neprijatno.

Uostalom, Turska je sva svoja nacionalna pitanja rešavala tokom spoljnih ratova optužujući manjine za izdaju. Mislim da će i Erdogan pokušati da iskoristi bilo koji spoljni konflikt da reši kurdski problem na način koji se pokazao uspešnim za vreme genocida Jermena 1914-1917., ili masakra Grka u Smirni u septembru 1922. godine. Kurda, naravno, ima znatno više, ali kad je to zaustavljalo Turke?

Zato smatram da je za ukupne okolnosti izuzetno značajna odluka predsednika Putina da 8. februara otpočne iznenadnu proveru snaga Jugozapadnog strateškog pravca. Angažuju se snage Crnomorske flote i Kaspijske flotile (koje će napustiti baze i izaći u „zone vežbi“). Ali, glavno je da će biti dovedene u punu borbenu gotovost vazdušno-desantne trupe i vojno- transportna avijacija Južnog vojnog okruga, kao i gotovost avijacije i snaga PVO da pokriju dati pravac.

To je demonstracija da je Erdoganova ponuda da poveća ulog prihvaćena. Kažu da Erdogan slabo razume aluzije. A ako strane koncentrišu snage i sredstva i ne ispoljavaju spremnost da popuštaju i odstupaju, onda ranije ili kasnije posle „A“ mora da se kaže „B“, a na položaje umesto diplomata stupaju generali.

Prevela – Ksenija Trajković


Izvor: Fakti

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Erdogan a na raskršću između Lavrova i ruskih generala

* Obavezna polja