Zvanična Amerika se svakoga dana na nekoga ljuti, optužuje i preti sankcijama pa se stiče utisak da je do nedavno najmoćnija sila sve više sama protiv svih ostalih. Amerika ne preti samo svojim pretpostavljenim, dizajniranim neprijateljima, nego i bliskim saveznicima. Da li je, međutim, u savremenom svetu moguće biti sam protiv svih?

Ma koliko takva politika izgledala iracionalna i u osnovi detinjasta, ona je stvarni projekat i „jedina igra u gradu“. Njenu pozadinu čine nerealna ambicija da Amerika može da zadrži status svetskog hegemona i policajca, ali i predizborna obećanja predsednika Donalda Trampa. Kada se raščiste laži i medijsko-političke egizibcije, postaje jasno da američke sankcije pre svega ciljaju velike tehnološke i energetske svetske kompanije koje su ozbiljna konkurencija američkim kompanijama na svetskom tržištu. Želi se uništiti konkurencija.

Amerika je, naime, u poslednjih dvadesetak godina u izvesnom zaostatku u naučno-tehnološkom razvoju, dok drugi ne miruju i napreduju, pre svega Kina, Rusija, Indija ali i Nemačka. Očekivanja su da se sankcijama omete ili barem uspori razvoj tehnologije i znanja u tim zemljama, kao ekonomija koja bi finansirala razvojne projekte, kako bi Amerika dobila na vremenu da ih sustigne.

Ali, to nije jednostavno. Na primer, Kina je jedini izvor u svetu nekoliko hemijskih proizvoda koji se koriste za municiju i raketne projektile. I šta onda – nema municije ni projektila ni za Ameriku. Pa onda sankcije za kineskog tehnološkog diva Huavei koji je jedini u svetu razvio i usavršio takozvani 5G sistem kompjuterske (mobilne) komunikacije. Taj sistem temeljno menja brzinu i efikasnost komunikacije, a Amerika uopšte nema tako nešto, niti je uopšte počela da razvija tu tehnologiju.

Slično je i sa sankcijama ruskim naftnim i gasnim gigantima koji su najozbiljnija konkurencija američkim kompanijama. Ili sa sankcijama za proizvođača novih ruskih putničkih aviona tipa IRKUT-MS-21. To je prvi putnički avion na svetu sa 130 putnika koji ima krila na bazi kompozitnog materijala (40 odsto je kompozit). Taj avion takođe koristi nove ruske, a ne zapadne motore PD-14, a analitičari avijacije procenjuju da MS-21 sa tim motorima može lako na tržištu da pobedi američki Boing 737, ali i evropski Erbas 320. I to nije sve, Rusi i Kinezi razvijaju novi motor PD-35 za novi rusko-kineski širokotrupni putnički avion. Američka vazduhoplovna industrija je istovremeno pokazala ozbiljan zaostatak kroz probleme sa novim modelom Boinga 737 i vojnim avionom F-35. O tehnologiji oružja da se i ne govori.

Uz to, sankcijama se nastoje sprečiti dalja investiciona aktivnost američkih kompanija, pre svega svega u Kini i Rusiji, kako bi se one naterale da svoju proizvodnju i razvoj vrate u Ameriku. To je i jedno od ključnih predizbornih obećanja predsednika Trampa. Jer, kako je govorio, Amerika ne može da ostane najveća svetska sila ako živi od tuđih para, ako pozajmljuje novac, pa svoj status treba da povrati onako kako ga je i stekla – moćnom privrednom i naučno-tehnološkom snagom. Tramp je tu u pravu, ali da li je moguće to uraditi na način kako to sada radi zvanični Vašington? Teško je videti da li je to stvarno moguće.

Američki vojnik na nosaču aviona

Treći stub sankcija cilja bogate poslovne ljude, elitu, kako bi se oni zbog svojih poslovnih i ličnih interesa uključili u smenu „neposlušnih“ lidera. Model koji je uvežban u Srbiji. Jedan deo američke elite i dalje veruje da Amerika treba po svaku cenu da održava staru praksu kontrole nad zemljama izazivanjem nestabilnosti, ratova i nasilne promene demokratski izabranih vlasti. U tom delu se ponekad ne koriste sankcije nego tajne službe koje organizuju prikupljanje obaveštajnih informacija o liderima država i onda prave mrežu protiv njih. Cilj je dovođenje podobnih, koji onda kao lideri ne usmeravaju samo politiku prema Vašingtonu, nego i nacionalno bogatstvo kupovinom američkih državnih obveznica, te na taj način finansiraju američke dugove.

Za takav model je u novije vreme tipičan primer Brazila koji je posle smene vlasti postao najveći kupac američkih državnih obveznica. Ali, problem je što u svetu nema toliko takvih zemalja i para koje mogu da podmire potrebe Amerike i servisiranje njenih dugova. Američki javni dug je sa februarom 2019. dostigao nešto preko 22 hiljade milijardi dolara, a godišnji bruto društveni proizvod je dvadeset hiljada i šestopedesetiosam milijardi. Od 2008. godine zvanični Vašington se prosečno godišnje zaduživao po hiljadu milijardi dolara. I sankcije, naravno, služe pljački. Kada se uvedu sankcije onda sa zamrzne novac tih država u američkim ili drugim bankama ako su depoziti u dolarima. I niko više nikada ne vidi taj novac, potrošen je.

I nisu samo na udaru „neprijatelji“ nego i najbliži saveznici. Najbolji primeri su Nemačka i Turska. Američke pretnje uvođenjem sankcija kompanijama koji učestvuju u novom gasovodu između Rusije i Nemačke, Severni tok 2, nisu, kako se javnosti predstavlja, usmerene prema Rusiji, nego protiv Nemačke. Rusija je samo izgovor za javnost. Američka ambicija je da se uspori razvoj Nemačke, a ne Rusije. Doduše, ako bi američke kompanije prodavale Nemačkoj ruski gas, naravno znatno skuplje, onda možda i ne bi bio toliki problem. Slično je i sa Turskom gde, međutim, Amerika ima više mogućnosti jer je turska nacionalna valuta, lira, vezana za dolar, ali Ankara se izgleda ipak ne predaje. U stvari, Amerika ne bira. Ovih dana je Kongresu predložen zakon o uvođenju sankcija svima koji podržavaju predsednika Venecuele Madura. Znači, svima na svetu, danas zbog Venecuele, a sutra zbog ko zna čega.

Pozadina sankcija i pretnji celom svetu se prikriva pre svega od američke ali i dela svetske javnosti, i to neverovatnom proizvodnjom laži. Sve najnovije sankcije su opravdavane najgrubljim lažima koje onda postaju osnova politike. Sve je postalo laž u koju vremenom njeni autori počinju da veruju, i one postaju osnova politike. Oduvek se lagalo, ali ipak talentovanije od sadašnjih autora. I što je suštinsko – na lažima se ne može voditi politika, a kamoli zasnivati društveni i ekonomski razvoj. Laži su po definiciji destruktivne. Otežavajuća okolnost za američku politiku je i činjenica da je sada svima u svetu sve jasno. Na američke pretnje sve više zemalja, pa čak i najbliži saveznici, ne obraća pažnju, nastavljaju da rade. Veliki deo sveta, i to pre svega vodeće zemlje, oslobodio se straha od Amerike.

U okolnostima kada je svima sve jasno ključno je pitanje šta će biti dalje i kakav bi rezultat američka politika sankcija i pretnji mogla da ima. Utoliko pre što, kako sada izgleda, zvanični Vašington nema nameru da bilo šta menja. Naprotiv. Tu nema kraja, sankcije i pretnje će se samo dalje širiti. Svet je – a pre svega emerički saveznici – postao talac američkih unutrašnjih problema. Ali sve to neće doneti očekivani rezultat. To je uzaludan posao iako sa velikom cenom.

Amerika je u nauci i ekonomiji, na onome na čemu je njena moć bila i zasnovana, izgubila korak a, istovremeno, drugi ne gube vreme. Najbliži američki saveznici, zemlje Evropske unije su, na primer, nedavno sklopile sporazum o priključenju kineskom projektu „Novi put svile“ koji je na udaru američkih planova. Kada je taj projekat započet pre tri godine, Evropska unija je, sem Velike Britanije, zajedno sa Amerikom ignorisala taj planirani sistem, a sada je promenila mišljenje. Američki pritisak više ne pije vodu.

Predsednici Kine i SAD Si Đinping i Donald Tramp sa delegacijama tokom bilateralnih trgovinskih pregovora, Buenos Ajres, 30. novembar 2018.

Uprkos svemu, malo je verovatno da će Amerika odustati od sadašnje politike a još je manje izvesno da ta velika zemlja može sama protiv svih. Utisak je da Amerika nekako ne ume da nosi svoju moć koju su joj dali priroda i geografija. Takođe, nije verovatno da bi Vašington mogao da sledi staru jevrejsku poslovicu: „kada se isrcpe sve mogućnostim onda pošteno“. I u Americi i na celom Zapadu već dugo nema strateškog razmišljanja, nema bilo kakve vizije ne samo izlaska iz krize, nego i ukupnog društvenog i ekonomskog razvoja. Zapad se nalazi u iracionalnoj fazi i tu racionalna objašnjenja ne mogu mnogo pomoći.

Na primer, Amerika preti i uvodi sankcije Kini, zemlji kojoj duguje najviše para. Aspurd. Drugim rečima, kada sadašnja politika dostigne svoje limite i dođe do zida, što bi moglo da se dogodi mnogo brže nego što se prepostavlja, Amerika bi mogla ipak da se opredeli za rat. O tome se sve češće govori, i to ne samo među „teoretičarima zavere“. Sankcije su, treba li podsetiti, po pravilu uvod u oružani sukob. Ali, protiv koga?

Amerika, gotovo je izvesno, neće napasti Rusiju ili Kinu. Upaljač rata bi po svemu sudeći mogao da bude američki sukob sa najbližim saveznicima, najverovatnije Evropom ili Turskom ,a onda bi taj rat mogao da usisa i druge velike sile. Kako sada izgleda, to je, nažalost, vrlo verovatan razvoj aktuelne američke politike.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Amerika je ušla u iracionalnu fazu

* Obavezna polja