Na početku hladnog rata umetnica i supruga fizičara Aleksandera Langsdorfa se dosetila vizuelne predstave „Časovnika sudnjeg dana“. Slika se pojavljuje na Biltenu atomskih naučnika (Bulletin of the Atomic Scientists) da ilustruje strah mnogih fizičara, među kojima su bili i neki uključeni u stvaranje atomske bombe, da „katastrofa izazvana tehnologijom“ može da bude zastrašujuće blizu. Ponoć na Časovniku sudnjeg dana označava nuklearni armagedon.

Mnogo godina, urednik biltena, Judžin Rabinovič (Eugene Rabinowitch), određivao je gde će stajati skazaljke na ovom časovniku. Nakon njegove smrti ovo je preuzeo komitet koji se sastaje dva puta godišnje da bi podesio časovnik. Tokom Hladnog rata časovnik se najviše približio ponoći u godinama između 1953. i 1959, kada je pokazivao dva minuta do ponoći. Naučnici su takođe mislili da su godine između 1984. i 1987. vrlo nezgodne: bilo je tri minuta do ponoći tokom četiri uzastopne godine.

Sve ovo samo pokazuje koliko su apsurdne ovakve rabote. Bez obzira koliko uglednih naučnika prihvatalo Časovnik sudnjeg dana, istoričari se danas slažu da je najopasniji trenutak Hladnog rata bila Kubanska raketna kriza. Ali Časovnik sudnjeg dana je otkucavao sedam minuta do ponoći tokom 1962. godine i bio je pomeren na 23:48 naredne godine. Uistinu je zbunjujuće da atomski fizičari sada misle da smo  danas ponovo na dva minuta pre Armagedona.

Dva minuta do ponoći na Časovniku sudnjeg dana (Izvor)

Ne sumnjam da je neko negde u akademskom svetu zauzet razvojem časovnika sudnjeg dana za Američki građanski rat. Sada bi ga objavili pod naslovom „Dva minuta do Fort Samtera[1]“. Ali koliko su zapravo Sjedinjene Države blizu međusobnom pokolju koji je otpočeo kada su konfederalne snage otvorile vatru na najpoznatiju tvrđavu u Južnoj Karolini u aprilu 1861?

Kao što sam ranije obrazlagao, već se odigrava kulturni građanski rat koji je otpočeo na društvenim mrežama. Pošto su međuizbori za pukih nedelju dana, ovaj kulturni rat svakoga dana postaje sve grozničaviji. (Posebno sam uživao u poslednjem samokažnjeničkom trabunjanju profesora sa Imori univerziteta, koji je odlučio da sam sebe razotkrije za seksističke zločine mislima. On bi zaista sjajno proveo u Maovoj Kulturnoj revoluciji[2].)

Naravno, kulturni rat nije pravi rat isto onako kao što to nije trgovinski rat koji je Donald Tramp poveo protiv Kine. Bez obzira na to, prošlonedeljne vesti da su amaterske eksplozivne naprave – poslate desetinama predsednikovih najpoznatijih kritičara, uključujući Baraku Obami, Hilari Klinton, milijarderu investitoru Džordžu Sorosu i glumcu Robertu de Niru – obezbedile su podsticaj za nova proricanja drugog američkog građanskog rata.

U petak, 26. oktobra, hapšenje na Floridi Sezara Sajoka (Cesar Sayoc), pedesetogodišnjaka, dočekano je povicima „Aha!“. Njegov kombi bio je pokriven pro–Trampovim nalepnicama među kojima je bila i „Si-En-En je truba“ (CNN sucks).

„Tramp je kriv za ovo!“ obznanio je uobičajeno trezveni vašingtonski novinar. Sumnjam. Nisam ljubitelj Trampove česte kritike mejnstrim medija i povremene glorifikacije siledžijstva. Ali, postojanje neposredne uzročne veze sa ludakom koji je poslao gomilu bombi napravljenih u kućnoj radinosti?!

Neobično je da je u junu prošle godine isti novinar propustio da tvituje, „Sanders je kriv za ovo!“, nakon što je republikanskog kongresmena Stiva Skalizea (Steve Scalise) i još troje ljudi ustrelio i ranio Džejms Hodžkinson (James Hodgkinson), levičarski pristalica Bernija Sandersa. Možete da kažete da Sandersova retorika nikada nije bila onoliko zapaljiva kao Trampova, ali to je već cepidlačenje. Sanders je 2016. nazvao Trampa „posebno opasnim i ne–američkim“ optužujući ga da je „zadrt“. U julu ove godine on je Trampa nazvao „našim idiotskim predsednikom“.

Nedavni masakr u sinagogi u Pitsburgu, 27. oktobra, učinio je stvari još gorim. Tramp nije antisemita, ali neki pripadnici alternativne desnice („altrajt“) rutinski optužuju Jevreje. Međutim, i među tvrdom levicom takođe ima antisemita.

Ličnosti na obema stranama političke podele pribegavaju neumerenom jeziku i to je neupitno, iako će levica uvek insistirati kako je druga strana gora. Belodano je jasno da postoji potencijal za rast političkog nasilja u Sjedinjenim Državama. Po evropskim standardima postoji zastrašujuća količina smrtonosnog naoružanja u privatnom posedu. Ali građanski rat?

Neki od ljudi koji obrazlažu ovakav stav mogu se otpisati kao paničari. Kada se fantazira poput kanadskog romanopisca o Trampovom ubistvu, ili da se Sjedinjene Država raspadnu ili da se svi pristojni Amerikanci presele u Kanadu bolje je ne skretati pažnju na sebe. Sličan pristup treba imati i kada marinac koji je postao voditelj šou programa poziva crvene države[3] da se otcepe ukoliko neka buduća demokratska administracija dođe po njihovo oružje.

Američki građanski rat: Bitka kod Frenklina, Tenesi, 1864.

Ali kada kolega sa Huver instituta, istoričar Viktor Dejsis Henson (Victor Davis Hanson), upozorava da smo „na treptaj od istinskog građanskog rata“, svi bismo morali da obratimo pažnju. Isto važi i kada Rian Salam (Reihan Salam), iz Nešenel rivjua, u svojoj novoj knjizi argumentuje da će se bez temeljne imigracione reforme Sjedinjene Države popucati po šavovima. Takođe uzimam ozbiljno rad Pitera Tarčina (Peter Turchin), koji već neko vreme zagovara tezu da više glavnih indikatora političke nestabilnosti (posebno nejednakost) dosežu vrhunac oko 2020. godine, što čini Sjedinjene Države „posebno ranjivim na nasilna previranja“.

Henson ističe da napetosti koje podstiču globalizacija, internet, levičarstvo na univerzitetskim kampusima i nelegalno useljavanje vode ka ideološkoj podeli koja je istovremeno i geografska. Toksična atmosfera podseća ga ne samo na 1850–e, već i na peti vek pre Hrista, kada je stasis (što znači unutarnja podela) pocepao starogrčke gradove–države.

Poput našeg kolege Morisa Fjorine (Morris Fiorina), sklon sam optimističnijem gledištu da većina razboritih Amerikanaca smatra kulturni rat iscrpljujućim. Kao što sam već obrazlagao, dokazi potkrepljuju da su ekstremna desnica i ekstremna levica dve glasne manjine. One bi bile izgubljene jedna bez druge, no pritom isključuju sve ostale.

Henson, koji još uvek vidi dalju polarizaciju kao nešto što se može izbeći, ipak je podvukao ključnu činjenicu. Istorija iznova pokazuje da „fanatične i ponekad ratoborne sićušne manjine mogu da dovedu do eskalacije napetosti, da potisnu opoziciju i da zlostavljanjem navedu tihu većinu da odobri – ili barem da se ne usprotivi – nasilju“.

Analogija koju sam čuo prošle nedelje i koja najviše uznemirava je između predsedničkih izbora 2020. i onih iz 1860. godine. Moj sagovornik je ukazao da je Abraham Linkoln pobedio u trci sa ukupno četvoricom učesnika 1860[4]. Ako se centrista, na primer guverner Ohaja, Džon Kejsik, kandiduje kao nezavisni kandidat, ili ako demokrate istakne progresivca (da li čujem Kamala Haris?) i Tramp pokuša da dobije reizbor mogli bismo da imamo donekle sličnu situaciju.

Ono što bi usledilo nije utešno. Na izborima 1860. postalo je jasno da je podela u vezi sa pitanjem ropstva postala nepremostiva. Posle Linkolnove pobede brzo je usledila secesija sedam južnih država i formiranje Konfederacije.

Istina, nema jedinstvenog pitanja koje karakteriše današnji kulturni rat. Istina, skazaljke na časovniku sudnjeg dana građanskog rata pre pokazuju 23:08 nego 23:58. Ali kada vam kažem ko mi je skrenuo pažnju na analogiju sa izborima iz 1860, znaćete zašto sam uznemiren. Čitaoče, to je bio Stiv Benon.

 

Prevod i obrada – Miloš Milojević

_____________________________________

Odrednice:

[1] Prim. MM: Tvrđava Samter je ostrvska utvrda u Čarlstonu u Južnoj Karolini. Ovde su se desila dva okršaja tokom građanskog rata. Artiljerijski hici koje su snage Konfederacije ispalile na tvrđavu 12. aprila 1861. godine bili su zapravo prvi pucnji u Američkom građanskom ratu. Nakon što su vlasti Južne Karoline proglasile secesiju od Sjedinjenih Država, zahtevali su da se posada tvrđave preda. Nastupila je kriza snabdevanja. Pokušaj američkog predsednika Džejmsa Bjukenana da obezbedi zalihe za Fort Samter osujetila je konfederalna obalska artiljerija 9. januara 1861. Snabdevanje ove tvrđave postala je jedna od prvih kriznih situacija sa kojima se suočila novoizabrana administracija predsednika Abrahama Linkolna. On je obavestio guvernera Južne Karoline Fransisa Pikensa da će poslati brod za snabdevanje nakon čega je vlada Konfederacije uputila ultimatum da se tvrđava smesta evakuiše. Pošto je zapovednik tvrđave major Anderson to odbio, 12. aprila u 4:30 izjutra otpočela je artiljerijska vatra. Garnizon Unije je uzvratio ali je usled brojčane premoći bio prinuđen da sporazumno napusti tvrđavu. Tokom dejstva nije bilo stradalih ni na jednoj strani ali je prilikom ceremonije predaje jedna eksplozija usmrtila dvojicu vojnika Unije.

[2] Prim. MM: U pitanju je široki društvenopolitički pokret koji se na podsticaj lidera Mao Cedunga odigrao u Kini između 1966. i 1976. godine. Cilj pokreta, prema Maovim rečima, bilo je sačuvati istinsku komunističku ideologiju tako što bi se prognali ostaci tradicionalističkih uverenja i praksi i ostaci kapitalizma. Kada je Mao u maju 1966. objavio da su se buržoaski elementi infiltrirali u rukovodstvo insistirao je da revizionističke snage moraju biti uklonjene kroz nemilosrdnu  klasnu borbu. Širom zemlje omladinci su formirali odrede Crvene garde  i u svim sferama društva odigravala se frakcionaška borba. Uništavani su istorijski artefakti, kulturni i verski spomenici, veliki broj ljudi je prisilno preseljavan a mnogi su bili podvrgnuti različitom nasilju od javnih poniženja, prisilnog rada, zatočeništva, uznemiravanja, zaplene imovine a ponekad i smaknuća. Komunističko rukovodstvo Kine javno je osudilo Kulturnu revoluciju 1981. godine.

[3] Prim. MM: Države u kojima pobeđuju republikanci. Nasuprot njih stoje plave države u kojima pobeđuju demokrate. Termin je prvi put upotrebljen na američkim predsedničkim izborima 1996. godine. Međutim, od tada je dobio šire značenje i odnosi se na države u kojima dominiraju konzervativci (crvene) i one u kojima dominiraju liberali (plave).

[4] Prim. MM: Na predsedničkim izborima u SAD 1860, pored Abrahama Linkolna, učestvovali su Džon Brekinridž, Džon Bel i Stiven Daglas.


Izvor: Stanje stvari/Sajt Nila Fergusona

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Amerika se približava građanskom ratu

* Obavezna polja