aleksandar-pavic 1Pre par dana sam rešio da reagujem na jednu otrcanu propagandnu floskulu vezanu za Slobodana Miloševića. Objavljena je na pomalo neočekivanom mestu, na sajtu Washington’sBlog, koji je jedan od onih „obaveznih“ zapadnih alternativnih sajtova koji su doživeli procvat otkad je postalo jasno jednom većem broju ljudi da su zapadni, a pogotovo američki mas-mediji postali propagandistički i krajnje nepouzdani izvori informisanja. Dakle, s obzirom na medij, postojala je izgledna šansa za uspešnu intervenciju.

Washington’sBlog prati, između ostalog, i dešavanja u Ukrajini, i to sa stanovišta da je Zapad taj koji je suštinski vinovnik krize. Često se pojavljuju i prevodi novorusijskih izvora o situaciji na ratnom području, uključujući i sa već poznatog http://slavyangrad.org/. Tako su 14. i 15. avgusta preneta dva izveštaja sa novorusijskog ratišta, postavljena od strane američkog istoričara-istraživača Erika Zusa (Eric Zuesse), koji im je dao sopstvene naslove: „Obamini nacisti 1 i 2“, aludirajući na činjenicu da snage kijevske hunte svesno gađaju civilne ciljeve i sprovode etničko čišćenje Donbasa, koristeći zabranjeno oružje i terorističko bombardovanje civila.

Problem je bio u tome što je Zus prenete ratne izveštaje propratio sledećim komentarom:

„Ono što je Obama uradio i što radi u Ukrajini je od istorijskog značaja, poput onoga što je činio Hitler i što je činio Slobodan Milošević, i drugi rasistički fašisti; i po tome će pamtiti nas Amerikance (ako kao nacija nastavimo da ovo prihvatamo), kao što su zapamćeni i oni i njihove zemlje. Zlo ovakvih razmera se ne može zaboraviti. Bez obzira koliko uspešno američki ‘informativni’ mediji budu krili ovu povest, ona je već solidno dokumentovana za potrebe istorijskih udžbenika. Obamu će pamtiti kao najgoreg predsednika u američkoj istoriji, poput lidera drugih rasističko-fašističkih ili ‘nacističkih’ zemalja.“[1]

Tokom prethodnih par decenija, dosta Srba koji vladaju nekim od glavnih NATO jezika je na svoju ruku, bez ičijeg podsticanja, dozvole ili zahteva i, razume se, bez ikakve nadoknade, reagovalo na slične optužbe koje su lansirane po raznoraznim medijima – od onih globalno uticajnih do alternativnih. I ne samo Srba. Naravno, ne iz ljubavi prema Miloševiću – kladio bih se da su većina bili njegovi politički protivnici – već iz brige da će „nacistička“ etiketa, ako se ne ponudi argumentovan stav koji je osporava i koji će negde ostati zapisan, biti trajno prilepljena za Srbiju, u cilju njenog pretvaranja u permanentnu divljač za odstrel na međunarodnoj sceni. To, razume se, nije imalo kratkoročnog pa ni srednjeročnog efekta na instrumentalizovane medije – bez obzira na činjenicu da je jedan broj demantija ili ispravki povremeno i objavljivan – ali je doprinelo tome da bar neki od njihovih konzumenata, koji imaju vremena, energije, volje ili čestitosti da razmisle o onome što čitaju, gledaju ili slušaju – počnu da razmišljaju na malo drugačiji način. Uz to, za razliku od laži, istina ima sporije ali kumulativno svojstvo, i u vremenima kada dođe do promene neke bitne paradigme, zna da eksplodira poput supernove, i da osvetli ono što je koliko juče ličilo na beznadežno carstvo tame.

Dakle, iako sam se uglavnom slagao sa izrečenim, ipak sam osetio potrebu da reagujem na još jedno klevetanje Miloševića. Ukratko, napisao sam da je šteta kvariti kvalitetno izveštavanje o ukrajinskoj tragediji propagandnim floskulama koje su izmislili i koristili isti oni koji su za nju i odgovorni, oni koji su pravili „hitlera“ i od Sadama i od Gadafija i od Miloševića da bi uništili njihove zemlje i osiromašili njihove narode, a koji to isto sada, posredstvom ukrajinskog građanskog rata i nesreće tamošnjeg naroda, pokušavaju da naprave i od Putina, s ciljem da Rusija doživi sličnu sudbinu.

erik zusPosle nekoliko sati mejlom se javio sam autor posta, pomenuti Erik Zus, koji me je u jednoj rečenici zamolio da mu pošaljem linkove na izvore koji podupiru moje tvrdnje, da bi mogao da ih proveri i, eventualno, objavi ispravku. Poslao sam mu desetak linkova – Edvarda Hermana, Dajanu Džonston, Pitera Broka, Mišela Kolona, Džareda Izraela, Istorijski projekat Srebrenica, dakle one koji su već poznati dugogodišnjim borcima protiv propagandnih laži o ratovima 1990-ih. Već posle sat vremena sam dobio odgovor, u smislu da tu možda ima zanimljivih tvrdnji, ali da nisu dovoljno dobro dokumentovane ili koriste loše rezonovanje.

Naravno, nisam bio zadovoljan odgovorom, pogotovo što je teško da se mogao doneti ispravan sud o tako obimnom materijalu za nešto manje od 60 minuta. Tako sam Zusu i odgovorio, uz konstataciju da bi mu bilo bolje da se usredsredi na Ukrajinu, jer o dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji očigledno nije dovoljno informisan. Ipak, reših da mu, uz kritiku, pošaljem još jedan izvor, članak Majkla Parentija,[2] autora odlične knjige „Ubiti jednu naciju: napad na Jugoslaviju“.[3]

No, dobio sam neočekivan odgovor – Parentijevi navodi su za Zusa, iz njemu poznatih razloga, bili „zadovoljavajući“ odgovor na optužbe da je Milošević „počinio genocid“. Stoga je, u svom izvornom postu, tamo gde je „opalio“ po Miloševiću kao „Hitleru“, stavio zvezdicu, koja je upućivala na ispravku sledeće sadržine:

„Aleksandar Pavić mi je skrenuo pažnju da sam pogrešio u pogledu Miloševića, a onda sam našao Parentijevu knjigu na tu temu, u kojoj se uspešno argumentuje da je Milošević lažno optužen na osnovu lažnih ‘dokaza’, od strane zapadnih aristokrata i njihovih agenata. Knjiga Majkla Parentija, „Ubiti jednu naciju: napad na Jugoslaviju“ iz 2002. je jedini izvor na osnovu kojeg objavljujem ovu ispravku. Ona ne iznosi običnu tvrdnju da se NATO nespretno umešao u tu stvar (kao što tvrde Ed Herman i Majkl Mendel), već mnogo ubedljivije argumentuje da su zapadne aristokrate izmislile a zatim širile lažne ‘dokaze’ da je Milošević počinio ili predvodio genocid. Stoga je Obamina perfidija u Ukrajini u još većoj meri jedinstvena. Zaprepašćen sam tim saznanjem, kao i činjenicom da je Obamino ravnanje sa Hitlerom možda čak i jedinstveno među liderima zapadnih država (o ovome se, međutim, može još raspravljati).“

Priznajem, uvek je lepo pročitati kada se stvari nazivaju pravim imenom, a pogotovo kada to čini izvor sa engleskog govornog područja – iz „trbuha zveri“. Zašto je ova epizoda instruktivna? Odgovoriću kontra-pitanjem: može li iko da zamisli da bi neki od profesionalnih „mirotvoraca“ i „demokrata“ u nas, obilato finansiranih od strane raznih zapadnih fondova, ikada pomislio, ne da nazove stvari pravim imenom, već da promeni mišljenje na osnovu iznete argumentacije, iz bilo kog izvora? Ako neko zna za takav primer, neka slobodno javi.

Poenta je u sledećem: ideja Zapada kakvog smo poznavali, ili bar kakvom smo težili, bio on uistinu takav ili ne – kidnapovana je (dakle, ovde se ne bavimo „istinom“ o Zapadu, već masovnom percepcijom te civilizacije – izuzimajući, razume se, domorodačke narode koji su bili žrtve genocida od strane neke od današnjih zapadnih sila, perjanica „demokratije“ i „miroljubivosti“). Na prvom mestu od „mangupa“ koji su ovladali glavnim zapadnim prestonicama, zatim i od njihovih službenika širom sveta, pa i u Srbiji. Koga zanima deo istine o tome kako su se novi varvari našli unutar kapija nekadašnjeg demokratskog Zapada (sa ili bez navodnica, po želji), neka obavezno, ako već nije, posluša 8 minuta iz izlaganja Veslija Klarka (da, istog onog koji je komandovao bombardovanjem SRJ, ali ovog puta u ulozi predsedničkog kandidata) pred poznatim „Komonvelt klubom“ u San Francisku iz 2007. godine, u kojem penzionisani komandant NATO u Evropi doslovce kaže da je u Vašingtonu, posle 11. septembra 2001. godine, izvršen „prevrat“.[4] Ko ne vlada engleskim može da pročita prevod bitnih delova izlaganja ovde.[5] Naravno, sve ovo ima mnogo dublje korene, ali je bitno čuti bar deo priče i steći uvid u deo mehanizma iz usta jednog od članova establišmenta, koji je, iz ovog ili onog razloga, rešio da progovori.

NVO 2

Dakle, ta zapadna ideja slobode, demokratije,slobodne razmene mišljenja i argumenata je kidnapovana od družine koja se danas po celom svetu – a o Srbiji da i ne govorimo – lažno predstavlja kao „nosilac zapadnih vrednosti“. Nisu oni nikakvi nosioci zapadnih vrednosti, tj. onoga što se pod tim nazivom danas podrazumeva. Naprotiv. Niko nije učinio više od njih da kompromituje sve ono dobro što je na istorijskom Zapadu poniklo. Oni su izneverili globalnu nadu koja se pomolila posle rušenja Berlinskog zida. Slagali su Ruse i nastavili da se vojno šire ka istoku. Uništili su i debatu, i demokratiju, i javni diskurs, i privredu – i na lokalnom i na globalnom nivou. To su oni isti koji pokušavaju da nam prodaju neizabranu briselokratiju kao najviše dostignuće demokratije. Koji žmure na uništavanje međunarodno-pravnog poretka i Povelje UN i legalizaciju agresije iz lažnih, „humanitarnih“ pobuda. Koji sprečavaju javnu debatu o dobrim i lošim stranama EU. Koji prećutkuju kršenja nacionalnih zakonodavstava ako se to uklapa u njihove pragmatične, navodno „demokratske“ ciljeve. Kojima su drenički ili sirijski ili kijevski kasapi „demokrate“ ako to kažu Brisel, Berlin i Vašington. Koji u Srbiji, sve kunući se u „antifašističke vrednosti“ EU, propagiraju „neutralnost“ prema kijevskim neonacistima – jer su im puške, koje im doturaju varvari koji su ostvarili prevlast na današnjem Zapadu, uperene ka istoku.

Ti lažni propagatori „demokratskih vrednosti“ su danas glavni eksponenti nove fašističke čizme, koja je izazvala rat u bivšoj SFRJ, koja je razorila države i narode na Bliskom istoku i drugim regionima tokom poslednje dve decenije, i koja je sada spremna da izazove, ako treba, i svetski rat svojim potpaljivanjem vatre, terorizma i etničkog čišćenja u Ukrajini. A koja je uspela da, za samo dvadesetak godina, u temelju kompromituje i poljulja demokratski poredak i ideju na samom Zapadu.

Oni nisu samo neprijatelji Srbije, oni su i neprijatelji čovečanstva. Kod njih argumenti, istina i pravda ne prolaze, kod njih se kontra-argumenti nipodaštavaju ili ignorišu. Obesmislili su, dakle, sam pojam međuljudske komunikacije. I neće nikom biti dobro dok god oni budu vodili glavnu reč. Hvala dobronamernim i istrajnim ljudima, poput Zusa i Stepskog sokola,[6] poput Čosudovskog, Hermana, Robertsa, Bjukenona i sličnih iz „stare garde“ sada već nestalog Zapada, koji su maltene postali disidenti u sopstvenim sredinama, što održavaju plamičak slobode i bore se. I što ceo svet podsećaju kako izgledaju pravi borci za ono što bi trebalo da su vrhunske demokratske vrednosti, tj. za slobodu i istinu. I kako, naspram njih, izgledaju njihovi bedni i opaki falsifikati, lažne „demokrate“ koje su danas najveća opasnost, kako za opštu mentalnu higijenu, tako i za svetski mir. A i za budućnost Srbije.

__________________________________________

[1] http://www.washingtonsblog.com/2014/08/obamas-nazis.html

[2] http://www.thirdworldtraveler.com/International_War_Crimes/WhereBodiesBuried_NATO.htm

[3] Michael Parenti, To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia, izdanje iz 2002. godine

[4] http://www.youtube.com/watch?v=TY2DKzastu8. Celo izlaganje je postavljeno na: http://www.commonwealthclub.org/events/archive/podcast/wesley-clark-former-nato-supreme-allied-commander-author-time-lead-duty-honor

[5] http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/25/proiektovano-dobrochinstvo-u-siriii.html

[6] http://vineyardsaker.blogspot.com/


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Anegdota o Zapadu kojeg više nema

* Obavezna polja